Ho Si Min PutHo Shi Minh Trail
U vijetnamskoj istoriografiji nema ime; nije ga imao ni u (severno)vijetnamskoj praksi tokom rata; bio je to skup mera, aktivnosti, taktika i svega sto uz to ide uslovljenih geografijom, potrebama ratnih operacija, politickim potrebama.
Ime –
Ho Shi Minh Trail – dobio je u zapadnom mozgu naviknutom da sistematizuje ili barem to pokusava.
Mozda se nigde bolje, barem kada je o modernim ratovima rec, ne vidi sprega konvencionalnih postupaka i modernih tehnologija – onoliko koliko ih ima i koliko ih se sa onim sto se ima od takozvanih tehnickih sredstava moze primeniti i – na drugoj strani, neuspeha oslanjanja na tehnologiju i samo tehnologiju.
Tehnologija nije panaceja.
Lekcija koju tehnoloski razvijeniji uvek i uvek iznova uce.
Americka vojna i istorijska terminologija pod Putem podrazumeva mrezu puteva, staza i vodenih puteva koji su se protezali od Severnog Vijetnama, kroz istocni Laos i Kambodzu ka Juznom Vijetnamu, ponekad mu dodaje i pomorske veze za Jugoistocnu Aziju uobicajenim sredstvima duz obala Vijetnama, kojima se obavljao najveci deo snabdevanja tokom Vijetnamskog rata.
Ko, s kim, protiv koga i zasto, nebitno je; pomenuta americka istoriografija voli da barata akcijama Severnog Vijetnama (obicno se, mada sve redje, pridaje i pridev komunisticki) protiv vlade Juznog Vijetnama.
U doba najveceg naprezanja cinilo ga je preko 20,000 kilometara staza, bogaza, puteva i vodotokova pruzenih preko ekstremno nepristupacnih terena.
Bilo kako bilo, malo ko ce moci da spori da se radi o mozda najvecem vojno inzenjerskom podvigu svih vremena.
Kao takav je prilicno rano od Amerikanaca bio prepoznat kao presudno vazan za snabdevanje snaga u Juznom Vijetnamu, pa je bio meta svega i svacega – vazdusnih udara ponajvise – a njegovo prekidanje je predstavljalojedan od centralnih americkih vojnih napora tokom celog rata.
Sve je pocelo, smatra se, kada je 19. maja 1959. general major Nguyen Van Vinh, clan Centralnog vojnog komiteta izdao naredjenje majoru po imenu Vo Ban da se pozabavi pronalazenjem i otvaranjem puta za snabdevanje koji bi vodio u Juzni Vijetnam.
Lao Dong, ili – ako neko vise voli, Komunisticka partija – je odlucila da se angazuje na jugu i efikasnije pomogne snagama Vijetkonga.
I pored teznji zapadne istoriografije i teorije da se naglasi ovo komunisticki, previdja se jedna bitna cinjenica: radilo se o politickoj odluci i resenosti da se ista sprovede dosledno i do kraja, cinjenica koja se cesto previdja u modernim teoretisanjima i ubedjenosti da ce moderne tehnologije omoguciti da se politicke odluke odlazu, menjaju tokom sprovodjenja i svasta nesto.
Major Ban je sa 500 ljudi krenuo da organizuje i polako pocinje sa pronalazenjem mesta i izgradnjom stanica, magacina i komandnih mesta duz pradavnih staza koje su se prostirale pravcem sever-jug. U avgustu je Banova jedinica nazvana 559 (po petom mesecu 1959. godine, u kome je formirana) na jug dopremila prvi teret: 20 sanduka pusaka i municije juznovijetnamskim partizanima u provinciji Thuan Thien. Do kraja godine je 1,800 ljudi proslo putem i pridruzilo se svojim saborcima na jugu.
1960. se posao prosirio; potreba da se sve zadrzi u tajnosti je organizatore odvela ka zapadnim stranama planinskog venca Truong Son u Laosu, izuzetno negostoljubivom za svaku ljudsku delatnost, pa je ipak tokom iste godine na poprilicno mesta izvedeno prosirenje staza i omogucena upotreba bicikla koji su, sa ojacanim ramom, mogli da natovare i prevezu od 100 do 150 kilograma tereta; bicikli, vecinom kineski i vecinom gradjeni prema zapadnim modelima iz tridesetih godina 20. veka, su u ponekad nosili i po 350 kg tereta; nista cudno kada se zna da je jedna od zastupljenijih marki nosila oznaku
Bugatti. Uvodjenje bicikla je za tri do cetiri puta povecalo transportne kapacitete u odnosu na nosace; brzina transporta je povecana za jedan i po put.
Naredne 2 godine kapaciteti su rasli, a infiltracioni centri (po zapadnoj terminologiji) osnovani u Son Tray i Xuan Mai sluzili su za itekakvu obuku vojnika koji su se spremali za put na jug; priprema je bila pre svega psiholoska, a najveca paznja je posvecena kamufliranju ljudi koji su imali da pod teretom prelaze najmanje 10 kilometara na dan.
Prica o prisilnom slanju na jug pada u vodu i za najokorelije antikomuniste; za takav poduhvat se ili imaju dobrovoljci ili nista od posla.
U jednom izvestaju sa obilaska puta koji je trajao skoro mesec dana i tokom koga je obisao skoro celu stazu major Ban je – toga se ni danas ne stidi – bio impresioniran: sretao je vojnike koji su nosili po 100 kg tereta, ali je jos vaznije i potcenjenije u zapadnim razmatranjima da je stanovnistvo duz puta pomagalo vojsku kako tokom transporta, tako i hranom pa cak i u uslovima kada i samo hrane nije imalo dovoljno.
U zimu 1962 – 1963. Severni Vijetnam je duz – nazovimo ga tako – glavnog pravca, imao rasporedjeno oko 5,000 vojnika i jedan potpuni inzenjerijski puk, a sam put je bio produzen za jos skoro 1,000 kilometara, na stranu sto je skoro celom duzinom bio pazljivo pokriven od osmatranja iz vazduha. Put je u delovima prosiren, pa je tako od leta 1963. bilo moguce da ga koriste i kamioni.
Kapacitet je iznosio 100 tona nedeljno
Transportna sredstva: kamioni, bicikli, slonovi i nosaci.
Od otvaranja, 1959. putem je proslo, procenjuje se, izmedju 10 i 20,000 ljudi.
Oktobra 1964. je ko vec treba u Severnom Vijetnamu, odlucio da se vojno prisustvo na jugu pojaca.
Doslo je vreme prolaska velikih vojnih jedinica; nogu je povukao, i doslovno, 95. puk vijetnamske Narodne armije, koji je zavrsio obuku, prosao koroz Laos i docepao se provincije Kontum na juznovijetnamskoj Centralnoj visoravni u decembru 1964. Sledila su jos dva puka, januara i februara 1965. godine, da bi iste godine usledio zaista veliki napor da se put osposobi za znacajno povercanje kapaciteta. Vijetnamci, uz pomoc severno korejskih, sovjetskih i kineskih savetnika su prosirili trasu, ojacali mostove i sredjivali recne gazove. Konvoji kamiona su tokom noci prelazili 70 do 100 kilometara, a kolicine materijala su neprekidno rasle; i pored pojacanja americkih napada iz vazduha, nedeljna kolicina tereta se ucetvorostrucila i dostigla 300 do 400 tona; broj ljudi takodje – 1964. ih je bilo 33,000 hiljade.
Ekspanzija je zahtevala i reorganizaciju pa je podrucje za koje je prvobitno bila zaduzena jedinica 559 postalo vojna zona pod direktnom kontrolom CK vijetnamske partije, dok je komanda bila poverena generalu Dong Sy Nguyen-u koji je na tom polozaju ostao do kraja rata. Veteran, major Ban je bio i ostao njegov zamenik.
Rat u samom Juznom Vijetnamu je 1966. i 1967. dostigao vrhunac.
Broj Amerikanaca je sa 180,000 skocio na preko 500,000.
Narastao je i Put.
Sada ga je cinila neverovatna mreza koja se sastojala iz stotina puteva, staza, reka, prevoja, pecina i tunela zasticena bambusovim siprazjem i pokrovom tropskog drveca.
Sam transport se u principu obavljao nocu kada su se kamioni kretali izmedju stanica udaljenih jedna od druge u proseku 10 do 30 km, zavisno od terena, sa oficirom NA na svakoj stanici ciji je zadatak pre svega bio da se konvoj sledece stanice docepa pre svitanja. Dan su kamioni provodili mirujuci, sakriveni i maskirani.
30 do 60 vojnika NA su cinili posadu stanice, dok su i izmedju stanica na narocito osetljivim mestima bili u potrebnom broju rasporedjeni kako vojnici, tako i osoblje potrebno za opravke na putu.
Stanice za snabdevanje gorivom su bile na svaoj trecoj ili cetvrtoj stanici i kada je god to bilo moguce bile povezane telefonima, a kamioni su se kretali izmedju 3 do 7 stanica i potom vracali nazad po novi tovar. Ovo zbog toga da se vozaci sto bolje upoznaju sa deonicom kojom voze, a mehanicari sa pojedinim vozilima na kojima rade.
Ovaj sistem je, pored nabrojanih prednosti imao jos jednu: smanjivao je mogucnost nagomilavanja velikog broja kamiona na jednom mestu i smanjivao broj potencijalnih zahvalnih meta za vazdusne napade.
I pored klimatskih uticaja, stalno rastuci obim trensporta je americkim planerima ucinio belodanim potrebu da se s tim prekine. Septembra 1966. drzavni sekretar za odbranu, niko drugi nego Robert S. McNamara, pise predsedniku Dzonsonu da 'put predstavlja nas najveci nereseni problem'.
Kada je o Vijetnamu rec, naravno.
I pre toga se, doduse, preduzimao niz operacija malih kopnenih jedinica koje imaju za zadatak da saobracaj prekinu ili bar uspore: 1964. operacija
Leaping Lena, 1965.
Prairie Fire, 1966.
Shining Brass – sve do jedne neuspesne.
Vazduhoplovstvo sa svoje strane ne zaostaje: prvi put se posvetilo putu 1964. u delu operacije nazvane
Barrel Roll. Vazdusni napadi su pojacani 1965. kao prateci deo napada na Severni Vijetnam pod imenom
Rolling Thunder, ali – ukljucujuci i masovno angazovanje B-52 decembra 1965. – protok saobracaja na Putu nije bitno usporen.
Onda je dosla studija
Jason Division Instituta za odbrambene analize (
Institute of Defense Analysis) koja je preporucivala postavljanje elektronskih naprava uzduz i popreko trase Puta kroz Laos.
Niko spremniji od Maknamare: rodjena je takozvana
Mcnamara Line AKA
Project Practice Line, AKA
Project Dye Marker, AKA
Project Muscle Shoals.
Decembra 1967. elektronska barijera sa svojih 20,000 senzora povezanih sa minama i kompjuterizovana, postala je operativna. Senzori su bili projektovani da reaguju na kretanje i zvuk, a mogli su da prizovu i avione.
Postavljanje linije poklopilo se sa odlukom da se ogranici bombardovanje Severnog Vijetnama, aprila 1968, da bi isto novembra 1968. bilo i obustavljeno; americki napor, posebno kada je vazduhoplovstvo u pitanju, usmerio se na Put.
Operacija
Commando Hunt je formalno zapocela 15. novembra 1968: tokom narednih 5 godina su USAF, mornarica i USMC na Laos bacili vise od 3 miliona tona bombi – vise nego duplo od tonaze bombi koju su USA i GB srucile na Nemacku tokom WW2.
I ne samo bombe: oblaci su zaprasivani srebro jodidom ne bi li se produzila kisna sezona, gomila hemikalije je koriscena za defolijaciju suma, ali se nista od toga nije pokazalo delotvorno.
Cilj same operacije je bio stalno rastuci kamionski saobracaj i kako je vreme prolazilo sa lovacko-bombarderskih napada prelazilo se na upotrebu takozvanih aviona topovnjaca (
Gunships): krajem sezdesetih
Lockheed AC-130 Spectres je zamenio ranije koriscene
Douglas AC-47 Spooky i
Fairchild AC-119K Stinger. Naoruzan sa 20 mm Gatling topom i 40 mm Boforsom (kasnije i sa kompjuterski upravljanom 105 mm haubicom) ovaj avion se pokazao kao efikasan ubica kamiona, sve dok ga pocetkom sedamdesetih pristigli sovjetski SAM sistemi nisu uklonili kao pretnju.
Kada se gubi, nista se ne zna pouzdano: vazduhoplovstvo procenjuje broj unistenih kamiona tokom 1969. na 9,012. Sledece, 1970. na 12,368 kamiona. CIA sa svoje strane tvrdi da broj unistenih kamiona tokom cele kampanje, i to ne samo na Putu, nego racunajuci i kamione unistene u samom Severnom Vijetnamu, ne prelazi 6,000.
Ali, bilo kako bilo, ni jedan od americkih napora da se Put prekine nije bio uspesan.
Ovo znaci jos nesto: u angazovanjima protiv saobracaja ucestvovale su snage u mnogo manjoj meri podlozne eroziji morala u jedinicama kopnene vojske sto se cesto uzima kao jedan od razloga zasto je rat u Vijetnamu izgubljen, pa ce biti da americke verzije price o cuvenom nozu u ledja samo price. Tvrdnja da bi nasi momci tamo zavrsili stvar da ih samo politicari nisu zeznuli takodje.
Probudjeni americki patriotizam tako lepo i produktivno splasnuo posle Vijetnama na stranu.
Sedamdesetih, snage NA Vijetnama koje brane Put broje oko 70,000 ljudi. 8,000 ljudi i 10,000 tona materijala svakog meseca putuje Putem da bi se pridruzilo snagama na jugu.
1971. Amerika u Laosu preduzima konacni napor da svemu stane na kraj: kod mesta Tchepone pocinje operacija nazvana
Lam Son 719; u odgovor NA se okrece ka jugu Laosa, zauzima Attopeu i Saravane, sireci tako podrucje Puta koji sada ima 14 velikih cvorova u samom Laosu i 3 u Juznom Vijetnamu. Svaka stanica ima po jedan transportni i po jedan inzenjerijski bataljon, postrojenje za snabdevanje gorivom i mazivom, stanicu za snabdevanje osoblja, radionice, sklonista za kamione obaska. Kamioni, vecinom sovjetski ZIL-ovi nosivosti 5-6 tona sada putuju danju i nocu putevima koji sve vise lice na prave puteve, zasticeni prirodom, ali i sofisticiranom protivavionskom odbranom; NA sada u potpunosti vlada celom duzinom puta.
31. marta operacija
Commando Hunt VII je zavrsena, zadnji napor Amerike da ga prekine Put je propao, a po odredbama Pariskog ugovora Putu sleduje intenzivno prosirenje; 1973. Put postaje pravi pravcati put sa dve trake koji se proteze od planinskih prevoja u Severnom Vijetnamu do Chu Pong planina na jugu.
1974. u delu od Centralne visoravni Juznog Vijetnama do provincije Tay Ninh severozapadno od Sajgona, Put dobija 4 trake – americki doprinos. Obaska uporedni naftovod.
Sve u svemu, od 1965 do 1975. putem je transportovano 1,800.000 tona svega sto se smatralo potrebnim.
Za pobedu.
Home
by шумидер-модер Fri May 22, 2015 9:26 pm
Erős Pista
