ТЕХНИКА НАРОДУ

No Country for Old Man wrote:
Tehnologija vlasti: kako fakat pomoci tim brdsko-planinskim zajednicama da se civilizacijski upristoje & dobace do zapadnog standarda? Ima li puta i nacina? 

No Country for Old Man wrote:

паће wrote:А добро, ово сам читао пре десетак година, мало сам побркао лончиће. Има тих група тамо онолико. Ал' да су неке од тих група сами Амери направили, или бар од безначајних направили важне, ето каже човек.

A nije zgoreg ni proguglati coveka... (bi mi nesto poznato to Jared Israel, a sad se vec dosecam i odakle):

No Country for Old Man wrote:Tehnologija vlasti: kako fakat pomoci tim brdsko-planinskim zajednicama da se civilizacijski upristoje & dobace do zapadnog standarda? Ima li puta i nacina? 

uskok i ajduk wrote:

No Country for Old Man wrote:Tehnologija vlasti: kako fakat pomoci tim brdsko-planinskim zajednicama da se civilizacijski upristoje & dobace do zapadnog standarda? Ima li puta i nacina? 

[јућубе]ld2DMsyy0go[/youtube]

No Country for Old Man wrote: Uz jedan jedini (pri tome problematican oho-ho) izuzetak koji mi pada na pamet - Indija - Zapad ima upravo katastrofalan skor u izvozu svog drustvenog i ekonomskog modela.

No Country for Old Man wrote: Uz jedan jedini (pri tome problematican oho-ho) izuzetak koji mi pada na pamet - Indija - Zapad ima upravo katastrofalan skor u izvozu svog drustvenog i ekonomskog modela. Sto je super-ironicno, jerbo se ostatak sveta itekako lozi na doticni, i stavise su spremni da bukvalno plivaju ne bi li ga se dokopali...

Radagast wrote:Japan, Juzna Koreja?

паће wrote:Није него. Извози се само извозни део модела.

паће wrote:Извоз само дела тржишне филозофије (отворите тржиште да вам уђемо, а ви код нас ући нећете; фудбалери могу да раде где хоће али водоинсталатери не; ми можемо да купујемо фирме код вас али не и ви код нас) није стваран извоз демократије. То је инсталација радодајних режима.

Pokušaj da se kapitalizam, ponajviše u centrima, spasi izvozom jednog posebnog tipa, sasvim invalidne ‘demokracije’ na periferiju, doveo nas je ovdje gdje sada i jesmo. Višestranačje, svim velikim muževima nacionalne političke povijesti usprkos (ili baš i zato!), zapalo je u terminalnu krizu odmah čim je uvedeno u politički život ovdašnjih novih državica i društvanca. I kao što je na početku izgledalo da jedino nacionalno ime – u koje se treba estetski što efektnije znati kleti, u čemu pomaže književnost a ne ekonomija – osigurava uspješnu političku karijeru na raspirivanju iluzija, sada za politički opstanak treba ovladati vještinom deziluzioniranja. Vladajuća ideologija kraja ideologija mora sada objašnjavati probuđenima da na svijetu nema ničega osim suhog calculusa i surovih brojki. Pa ako je u prošlosti nekih političkih iluzija i bilo, mi živimo u vremenu stizanja računa. Biti agentom te antipolitičke sile, to je legitimacija za ulazak u stranački svijet danas. A taj svijet, koji je uspio uništiti svaki programski govor o politici, ne samo u svojim redovima već i primjerice u medijima, otvara onda širom vrata historijskoj fatalnosti i predestinacijama svih vrsta, kako smo primijetili da se one javljaju i u civilnom društvu.

No Country for Old Man wrote:

паће wrote:Извоз само дела тржишне филозофије (отворите тржиште да вам уђемо, а ви код нас ући нећете; фудбалери могу да раде где хоће али водоинсталатери не; ми можемо да купујемо фирме код вас али не и ви код нас) није стваран извоз демократије. То је инсталација радодајних режима.

Tako je, a skoro je otkriveno i da su nedemokratski rezimi jos bitno radodajniji (Chile, Kina)... Zato sam i napisao da je potrebno predumati doticnu tehnologiju izvoza demokratije. Na sta se onaj magarac uvredio!

ŽAK ELIL (Jacques Ellul, 1912–1994) : profesor prava, sociolog, teolog i anarhista, autor preko 40 knjiga i 800 autorskih članaka. Tehnika je njegovo najpoznatije delo. Knjiga u početku nije izazvala mnogo pažnje, ali situacija se naglo promenila kada se, na veliko insistiranje Oldosa Hakslija (Aldous Huxley), pojavila na engleskom govornom području (1964). Ubrzo je bila prepoznata kao nezaobilazna referenca u razmatranju tehničkog fenomena i istinski sociološki klasik. Njena glavna teza, o autonomnom karakteru i nužno autoritarnom i totalitarnom ishodu svake masivne tehničke organizacije, nastavlja da izaziva očekivanja i savest svih tehnooptimista, nezavisno od njihove ideološke orijentacije.

Predgovor autora francuskom izdanju

Razjasnimo najpre neke nesporazume koji se neizbežno javljaju u svakoj raspravi o tehnici.

Zadatak ove knjige nije da opiše razne tehnike koje, zajedno uzete, čine tehnološko društvo. Bila bi potrebna cela biblioteka da bi se opisala bezbrojna tehnička sredstva koja je čovek pronašao, ali takav poduhvat bio bi od male vrednosti. Pored toga, postoji sasvim dovoljno elementarnih radova koji opisuju razne tehnike. Često ću se pozivati na neke od tih tehnika, pod pretpostavkom da su njihove primene ili njihovi mehanizmi poznati čitaocu.

Nemam nameru da svodim račune, pozitivne ili negativne, o tome šta je do sada postignuto pomoću tih tehnika ili da poredim njihove prednosti i nedostatke. Neću ponavljati ono što je često bivalo rečeno, da je zahvaljujući tehnologiji skraćena radna nedelja, da je porastao životni standard i tako dalje; ili, s druge strane, kako se radnik suočio s brojnim teškoćama u svom prilagođavanju mašini. I zaista, niko nije u mogućnosti da načini tačan i detaljan pregled ukupnih posledica postojećih tehnika. Mogu se izneti samo fragmentarni i površni prikazi. Najzad, nije mi namera da donosim etičke ili estetske sudove o tehnici. Ljudsko biće je, naravno, ljudsko biće, a ne puka fotografska ploča, tako da njegova posebna tačka gledišta mora neminovno doći do izražaja. Ali to ne isključuje dublju objektivnost. Znak te objektivnosti biće to što će obožavaoci tehnike nesumnjivo smatrati ovo delo pesimističnim, dok će ga tehnofobi smatrati optimističnim.

Jednostavno rečeno, pokušao sam da na osnovu detaljne analize, izložim konkretno i temeljno tumačenje tehnike.

To je jedini cilj ove knjige.

Pogled u godinu 2000.

Pariski nedeljnik Ekspres (l’Express) objavio je 1960. godine niz izvoda iz tekstova američkih i ruskih naučnika o društvu u 2000. godini. Sve dok su takve vizije bile čisto literarna tema pisaca naučne fantastike i senzacionalističkih novinara, one su mogle da izazovu osmeh.[64] Sada imamo slične radove koje su pisali dobitnici Nobelove nagrade, članovi moskovske Akademije nauka i drugi istaknuti naučnici, čije su kvalifikacije van svake sumnje. Vizije te gospode bacaju naučnu fantastiku u zasenak. Do 2000. godine put na Mesec biće obična stvar, kao i naseljeni veštački sateliti. Sva hrana biće potpuno sintetička. Svetska populacija će se učetvorostručiti, ali će se stabilizovati na tom nivou. Morska voda i stene će davati sve potrebne metale. Bolesti, kao i glad, biće eliminisani i postojaće sveopšta higijenska inspekcija i kontrola. Problemi proizvodnje energije biće potpuno rešeni. Da ponovimo, izvor ovih predskazanja, koja su se do sada mogla pronaći samo u filozofskim utopijama, jesu ozbiljni naučnici.

Najznačajnija predskazanja tiču se transformacije obrazovnih metoda i problema ljudske reprodukcije. Znanje će biti akumulirano u „elektronskim bankama” i prenosiće se direktno u ljudski nervni sistem pomoću kodiranih elektronskih poruka. Više neće biti bilo kakve potrebe za čitanjem ili učenjem brda beskorisnih informacija; sve će biti primano i registrovano prema potrebama trenutka. Neće biti potrebe za pažnjom ili naporom. Ono što je potrebno ići će direktno iz mašine u mozak, bez prolaska kroz svest.

U domenu genetike, prirodno razmnožavanje biće zabranjeno. Biće neophodna stabilna populacija i ona će se sastojati od najvišeg ljudskog tipa. Koristiće se veštačka oplodnja. To će, po Mileru (Muller), „omogućiti unošenje jajne ćelije, oplođene in vitro, u uterus nosioca, pri čemu će se jajna ćelija i sperma… uzeti od osoba koje predstavljaju muški i ženski ideal. Ćelije za reprodukciju će, po mogućstvu, pripadati osobama koje su dovoljno dugo mrtve da će biti vidljiva istinska perspektiva njihovog života i dela, slobodna od svih ličnih predrasuda. Takve ćelije će se uzimati iz ćelijskih banaka i predstavljaće najdragocenije genetsko nasleđe čovečanstva… Taj metod će morati da bude univerzalno primenjivan. Ako bi ljudi u jednoj zemlji to primenjivali inteligentno i intenzivno… oni bi brzo dostigli praktično nepobediv nivo superiornosti…” To je budućnost o kakvoj ni Haksli nije sanjao.

Možda bi ovde trebalo da zastanemo i malo razmislimo, umesto da budemo zadivljeni ili šokirani. Pitanje koje niko ne postavlja kada se suoči s naučnim čudima budućnosti odnosi se na prelazni period. Razmotrimo, na primer, problem automatizacije, koji će za vrlo kratko vreme postati akutan. Kako ćemo, socijalno, politički, moralno i ljudski, osmisliti put do te tačke? Kako će biti rešeni ogromni ekonomski problemi, kao na primer nezaposlenost? I kako ćemo, u Milerovoj malo udaljenijoj utopiji, prisiliti čovečanstvo da se uzdrži od prirodnog začinjanja dece? Kako ćemo ga prinuditi da se podvrgava stalnoj i rigoroznoj kontroli higijene? Kako nagovoriti čoveka da prihvati radikalnu transformaciju tradicionalnih načina ishrane? Kako ćemo premestiti milijardu i po ljudi koji danas žive od poljoprivrede i koji će, u obećanoj superbrzoj promeni u sledećih četrdeset godina, postati potpuno beskorisni kao zemljoradnici? Kako ćemo rasporediti toliki broj ljudi ravnomerno po površini zemlje, posebno ako se ostvari obećano četvorostruko uvećanje populacije? Kako ćemo upravljati kontrolom i zauzimanjem svemira da bi se postigao stabilan modus vivendi? Kako učiniti da nestanu državne granice? (Jedno od ova poslednja dva biće neophodno.) Mnogo je tih „kako”, ali ona su prikladno zaobiđena. Kada razmislimo o ozbiljnim, iako relativno malim problemima izazvanim industrijskom eksploatacijom uglja i električne energije i da ni posle 150 godina ti problemi nisu rešeni na zadovoljavajući način, imamo pravo da pitamo postoje li bilo kakva rešenja za beskrajno složenije probleme u sledećih četrdeset godina. U stvari, postoji jedno i samo jedno sredstvo za njihovo rešavanje, a to je globalna totalitarna diktatura, koja će tehnici stvoriti prostor za pun zamah i u isto vreme rešiti propratne teškoće. Nije teško razumeti zašto naučnici i obožavaoci tehnologije ne vole da se bave tim rešenjem, već radije spretno preskaču preko dosadnog i nezanimljivog prelaznog perioda i ateriraju pravo u zlatno doba. Mogli bismo se zaista upitati da li ćemo uopšte uspeti da prođemo kroz prelazni period ili će neophodni krv i patnja možda biti previsoka cena za to zlatno doba.

Ako bacimo strog, neromantičan pogled na samo zlatno doba, bićemo iznenađeni neverovatnom naivnošću tih naučnika. Oni, na primer, kažu da će po volji moći da oblikuju i preoblikuju ljudske emocije, želje i misli i da će moći da na naučan način dođu do nekih efikasnih, unapred određenih kolektivnih odluka. Oni tvrde da će biti u mogućnosti da razviju neke kolektivne želje, da uspostave neke homogene društvene jedinice iz skupina pojedinaca, da zabrane ljudima da gaje svoju decu, čak i da ih ubede da se odreknu mogućnosti da ih imaju. U isto vreme govore o obezbeđivanju trijumfa slobode i potrebi da se po svaku cenu izbegne diktatura.

Kada naši učenjaci opisuju svoje zlatno doba u ma kojim drugim okvirima osim naučnih, oni emituju takvu količinu prizemnih banalnosti da bi to ozarilo i najbeznačajnijeg političara. Uzmimo nekoliko primera. „Učiniti ljudsku prirodu plemenitijom, lepšom i skladnijom.” Šta bi to, zaboga, trebalo da znači? Kakve kriterijume, kakav sadržaj predlažu? Bojim se da bi malo njih moglo da odgovori na to pitanje. „Obezbediti pobedu mira, slobode i razuma.” Lepe reči, bez ikakve supstance koja bi stajala iza njih. „Eliminisati kulturnu zaostalost.” Kakve kulture? I da li bi kultura koju imaju na umu uopšte mogla da opstane u tako surovoj društvenoj organizaciji? „Osvojiti svemir.” S kojom svrhom? Osvajanje svemira izgleda kao cilj za sebe, koji odbacuju svaku potrebu za razmišljanjem.

Moramo zaključiti da su naši naučnici, kada se udalje od svoje specijalističke oblasti, nesposobni da saopšte bilo šta osim najispraznijih opštih mesta. To nas podseća na zbirku mediokritetskih misli koju je objavio Ajnštajn, gde je govorio o Bogu, državi, miru i smislu života. Potpuno je jasno da Ajnštajn, koji je bio izuzetni matematički genije, nije Paskal; on nije znao ništa o političkoj i ljudskoj realnosti; ili, tačnije, o bilo čemu izvan oblasti matematike. Banalnost Ajnštajnovih zapažanja o stvarima izvan njegove oblasti specijalizacije zapanjuje isto onoliko koliko i njegova genijalnost unutar nje. Izgleda kao da specijalizovana primena svih sposobnosti pojedinca u jednoj oblasti onemogućava razmatranje opštih pitanja. Čak i Robert Openhajmer (J. Robert Oppenheimer), koji deluje kao da mu opšta kultura nije strana, ne izmiče ovom sudu. Njegove izjave o politici i društvu, na primer, jedva da su iznad nivoa običnog čoveka sa ulice. A mišljenja naučnika koja je citirao Ekspres nisu čak ni na nivou Ajnštajna ili Openhajmera. U stvari, njihove visokoparne izjave ne dosežu ni do nivoa prosečnog. To su neodređena opšta mesta nasleđena iz devetnaestog veka, a činjenica da predstavljaju krajnje granice uma naših naučnih velikana mora biti simptom zastoja u razvoju ili mentalne blokade. Posebno uznemirava raskorak između ogromne moći kojom raspolažu i njihovih kritičkih moći, ravnih nuli. Ispravna upotreba moći podrazumeva određenu sposobnost kritičnosti, opažanja, rasuđivanja i izbora. Nemoguće je imati poverenje u ljude kojima očigledno nedostaju te sposobnosti. Ipak, očigledno nam je suđeno da se u „zlatnom dobu” suočimo s vlašću čarobnjaka potpuno slepih za smisao ljudske avanture. Kada govore o očuvanju semena izuzetnih ljudi, koga to, molim vas, oni smatraju ovlašćenim da bude sudija? Jasno je, nažalost, da predlažu da sudije budu oni sami. Malo je verovatno da bi oni smatrali Remboa ili Ničea vrednim potomstva. Kada izjavljuju kako će sačuvati genetske mutacije koje njima izgledaju najpovoljnije, kada predlažu da modifikuju same zametke ćelija s ciljem da se proizvedu takve i takve karakteristike i kada uzmemo u obzir osrednjost samih naučnika izvan granica njihove specijalnosti, možemo samo da se naježimo pri pomisli šta će oni smatrati „najpovoljnijim”.

Nijedan od tih naših mudraca nikada ne postavlja pitanje svrhe svih tih čuda. „Čemu” se odlučno zaobilazi. Odgovor koji će pasti na pamet našim savremenicima glasi: u ime sreće. Nažalost, više nije to u pitanju. Jedan od naših najboljih specijalista za bolesti nervnog sistema piše: „Bićemo u mogućnosti da izmenimo čovekove emocije, želje i misli, kao što smo to već na elementaran način postigli s lekovima za smirenje.” Biće moguće, kaže naš specijalista, proizvesti uverenje ili utisak sreće bez ikakve stvarne osnove za nju. Naš čovek zlatnog doba, prema tome, biće sposoban za „sreću” usred najteže oskudice. Zašto, onda, obećavati izuzetan komfor, higijenu, znanje i ishranu, ako možemo biti srećni i bez svega toga, pomoću jednostavne manipulacije nervnog sistema? Na taj način i poslednji slabašni motiv koji bismo mogli pripisati tehničkoj avanturi iščezava u vazduhu, zahvaljujući samom postojanju tehnike.

Ali, zašto uopšte postavljati pitanja motiva i svrhe? Sve to mora da je delo nekog jadnog intelektualca, koji zazire od tehničkog progresa. Stav naučnika je, u svakom slučaju, jasan. Tehnika postoji zato što je tehnika. Zlatno doba će nastupiti zato što će nastupiti. Svaki drugi odgovor je suvišan.

unošenje jajne ćelije, oplođene in vitro, u uterus nosioca