Kratke priče

Devedesete. Besparica. Čovek treba da vadi zub. Ne ide mu se u dom zdravlja. Loše iskustvo. Odlazi kod privatnog zubara. - Koliko košta vađenje zuba? - Anestezija je pet maraka. Vađenje je besplatno. Ima samo dve marke. Odlazi, ipak, u dom zdravlja. -Izađite u čekaonicu. Za nekoliko minuta će anestezija početi da deluje. Izlazi. Trči do privatne ambulante. Na besplatno vađenje. Slučaj rešen.

http://priceotecama.blogger.ba/

Гравитација на вашој планети истиче прекосутра. За следећих милион година уплатите исто као прошли пут.

VARLJIVO PROLEĆE ČETRDESET OSME

Proleće četrdeset osme, Staljin napao Tita. Deda okupio decu. Ima za njih veliku novost. -Dođite da vidite šta sam doneo. Vadi kutiju od šibica iz džepa. U kutiji zrnca veličine zrna maka. - Ovo ćemo staviti u neku malo veću kutiju. Treba da se utopli. Nedelju dana kasnije. Pojavljuju se male larve. Deda komanduje. - Uzmite neki džak i naberite mlado lišće belog duda. Dani prolaze. Larve proždiru velike količine lišća. Deca ga donose u džakovima. Branja im preko glave. - Ovo nisu gusenice, ovo jede kao da su tigrovi!  Dudovi očerupani. U potrazi za lišćem treba ići sve dalje. I druga deca beru. Borba za dudove. Naši koriste brojčanu premoć. Gusenice napreduju. Ono što je pre stalo u kutiju šibica, sada zauzima celu prostoriju. Posle mesec i po dana, konačno prestaju da jedu. Sada im treba granje, sa mnogo grančica. Penju se po grančicama i počinju da prave čaure. Od svile. Grančice okićene čaurama sijaju zlatno žutom bojom. Deda zadovoljan. - Ove čaure se zovu kokoni. Deca gunđaju. - Ovo saznanje nas je usrećilo.  Počinje berba. Trpaju kokone u korpe. Deda ih nosi u otkupnu stanicu. Tamo ih odmotavaju i prave svilen konac. Deda stiže kući. Deca nestrpljiva. -Jesu li ti platili za svilene bube? -Jesu. Lepo plaćaju. - Hoćemo li mi dobiti nešto? - Kako da ne. Dobićete metle da počistite sobu u kojoj su bile svilene bube. Bilo je to varljivo proleće, Leta gospodnjeg četrdeset osme.

http://priceotecama.blogger.ba/

KRAJ DEVEDESETIH. Gledam poziv. Treba da se javim. Sutra. Poneti ašov ili lopatu. Da nema pečata i potpisa, delovalo bi kao skrivena kamera. Ipak, nema sumnje. Otadžbina zove. Koga? Bivšeg ratnika? Nemoguće. Ratnicima se ne kaže da ponesu ašov i lopatu. Bivšeg profesora? Nemoguće. Profesori nose kredu ili penkalu. Nesuđenog pisca? Nemoguće. Ne piše da ponesem pero i mastionicu. Šahistu? Nemoguće. Ne piše da ponesem garnituru i šahovski sat. Inženjera? Nemoguće. Inženjeri crtaju, ne kopaju. Programera? Nemoguće. Ne piše da ponesem laptop. Dakle, zovu nekog meni nepoznatog. Ili je administrativna greška. Zamišljam birokratskog pacova koji čita zanimanje pored mog imena. - E-L-E-K-T-R-O-I-N-Ž-E-NJ-E-R. Češka se po glavi. - Baš čudno pišu reč KOPAČ. Nema veze. To je valjda to. Jutro. Naoružan penkalom marke AŠOV, bezbrižno okrećem pedale bicikla marke PRETIS. Čuvenog po stihu: Lako ti je poznat siromaha, vozi PRETIS preko sindikata. Do cilja nekoliko kilometara. Pevušimo ABBA i ja: "If you see the wonder of a fairy tale. You can take the future even if you fail. I believe in angels. Something good in everything I see". Sa akcentom na "I believe in angels".
Stižem. Društvo se već skupilo. Cilj jasan. Iskopati liniju rovova. Rok: odmah. Drugari iz vojnog odseka beleže ko se odazvao. Gledam oko sebe. Osećaj VEĆ VIĐENOG ( DEŽA VI ). Gde li sam video ove ljude, na gomili? Aha! Na tribinama, za vreme protesta. Sve sam ljuti opozicionar. - Sad mi je lakše. Nije ovo zvala otadžbina. Ovo je ON poslao poziv. Odabranima. Onima koji ga ne vole. A dovoljno su ludi da to javno kažu. Drugari drže konsultacije. - Šta da radimo? Ovo je bruka i poniženje. Šta hoće da postignu? Ti rovovi ničemu neće služiti. - Polako drugari. Prvo, za otadžbinu ću da poginem, ako treba. - To si već dokazao, devedeset prve. Ajd, dalje! - Drugo, ovo je najobičnija provokacija. Da vide ko se neće odazvati. Ili neće hteti da kopa. - I to je jasno! Ajd dalje! - Treće, traže da kopamo do dubine od metar i po. Kopaćemo pola metra dublje. - Čemu to? - Gandijevska metoda. Da vidimo njihovu reakciju. A i uželeo sam se fizičkog rada. Iskriviše mi se leđa od računara i tastature. Rečeno, učinjeno. Protivnik zbunjen. Očekivali su demonstracije. Otpor. Tri dana kasnije. Telefon. Zovu iz vojnog odseka. - Sutra ne treba da dođeš na kopanje. - Dobro. Kako vi kažete. I nešto bih vas zamolio. -Reci. - Zamolio bih vas da mi se više nikada ne obratite sa "TI". Nismo zajedno ovce čuvali. Niti rovove kopali. Za vas sam gospodin profesor. Tišina. Zatim : tu-tuuu, tu-tuuu.         

http://priceotecama.blogger.ba/

- Da stavim jaknu u kofer? - Šta će ti jakna? Napolju je dvadeset pet stepeni. - Znam, ali Budimpešta je severnije od nas. Možda će kod njih biti hladnije. - Jeste, baš. Napadaće tri metra snega. Obustavljam protest. Polazimo. U autobusu toplo. Zavrćem rukave košulje. Pred zoru stižemo. -Dragi putnici, iznesite stvari iz autobusa i sačekajte malo ispred hotela. Stojimo petnaestak minuta. Hladno. Vetar. Cela grupa drhturi. Zakopčavaju jakne i trenerke do grla. Spuštam rukave. Cvokoćem. Lepša polovina zabrinuta. - Jel ti hladno? - Nije. Neprijatno mi. Svi gledaju u mene. Siroče u košulji. - Hoćeš da skinem gornji deo trenerke, da se ogrneš? -Jes, pa ćeš se ti smrzavati.  -Meni nije hladno, daću ti trenerku.  - Neću trenerku! Uostalom , hladnoću ne osećam još od malih nogu. Od kad sam upao u zamrzivač. Tišina. Čuje se samo vetar. Cela grupa sluša razgovor. Pozornica spremna. - Kad si upao? - Imao sam pet godina. Upadnem u zamrzivač. Zaglavim se između smrznutih pečenih paprika i višanja. Nisu me videli. Zatvorili poklopac. U grupi smejuckanje. Pokrivaju usta rukama. - O, siroče malo. Pa, kako si izašao? - Nikako! Sad se već kikoću. - Kako si preživeo? - Imao sam dovoljno hrane. A i volim višnje. Paprike malo manje volim. - Jesi li se uplašio? - Šta ima da se plašim? Znam da četvrtkom jedemo paprike za ručak. Moraju otvoriti zamrzivač. - A koji je to dan bio? - Ponedeljak! - I od tada ne osećaš hladnoću? - Ne! Evo, i sad mi je pretoplo. Odvrćem rukave. Pokazujem podlaktice. Dlake na rukama stoje kao antene. - Vidiš da mi nije ništa! Jedno devojče se hvata za stomak od smeha. Previja se. - Dragi putnici, izvolite u hotel! Preuzmite ključeve na recepciji. Teglimo kofere do sobe. - Znaš šta su komentarisali, tebi iza leđa? - Nisam čuo. - Kažu, blago njemu, sad može izdržati na minus trista. - Lupaju gluposti. Najniža moguća temperatura je oko minus dvesta sedamdeset tri stepena. Na njoj prestaje kretanje svih čestica. Apsolutna nula. Nema niže. Nigde u kosmosu.

- Ustaj vojsko! Skakanje sa kreveta na sprat. Topot nogu. Papuče koje se vuku po podu. Jutarnja trka. Ko zakasni, čeka u redu. Sto pedeset sanjivih glava. Umivaonika deset. Peškiri preko ramena. Četkice i sapuni u rukama. Jutarnje umivanje ili golgota. Kako god. Vraćamo se u spavaonicu. Nekoliko mrmota spava najslađim snom. Obične vojnike kažnjavaju za produžetak spavanja. Njih ne. Oni sviraju u vojnom orkestru. - Tako bi ih rado opalio mokrim peškirom po glavi! - Nemoj tako. Ko zna kad su legli. Sviraju u domu JNA, do pred zoru. - Baš mi ih je žao. Sviraju oficirima, soldatušama i šankoderima. I sad će spavati do podne. Posle idu na ručak. Popodne na probe. I onda opet kafana do zore. Siročići mali. Lako mi je tako služiti vojsku. Prolaze dve decenije. Kafenišem sa kolegom. Ista smo generacija. - Gde si završio elektrotehniku? - U Sarajevu. Ti? - U Novom Sadu. - A vojsku? Kaže. - Ne mogu da verujem! Bili smo u istoj kasarni! Zagledam mu malo bolje lik. Sećanje se budi. - Pa ti si jedan od onih mrmota! Što su spavali dok je pošten svet išao na obuku, poligone, straže ... Gde su sada ostali iz tog orkestra?  - Jedan još uvek svira. U grupi Hari Mata Hari. Za ostale ne znam. A bili smo dobri u ono doba. Dobro smo svirali. Šta kažeš?  - Istina. A pogotovo ono: " Pa naspi jos jednu, za vecite krivce, za balansere, ne boj se, imam ja prilican cug, naspi jos jednu, za umorne livce, za proletere, veceras treca smena vraca tudji dug."

DEVEDESETE. Odbrana diplomskog rada. U komisiji tri doktora nauka. Pažljivo slušaju izlaganje o dijamantima. Atraktivna tema. Nema šta. Aplauz. Čestitke. Desetka. Sve po redu. - Kolega, rad je odličan, ali moram vam nešto priznati. - Recite, profesorice. - Sve vreme gledam posluženje koje ste pripremili. Ne mogu više da izdržim. Mogu li dobiti jednu od onih džinovskih krempita? Ko je to pravio? Kako su tako velike, a nisu se slegle? - Da me pitate nešto o radu, to bih vam rekao. Kolači ipak nisu moj resor. Ali mogu vam ispričati nekoliko urbanih legendi o hrani. Dok čekamo kafu. -Kolega, oduševljavate me. Krempita, kafa i priče. Šta još čovek može poželeti? Počnite. - Prva priča je o Napoleonu. Zauzimajući Italiju, stigao je do sela u kome su ga smatrali oslobodiocem. Neki oficir ušao u kuću jedne seljanke i rekao joj da će tu noćiti Bonaparta, glavom i bradom. Seljanka se uznemirila. Treba da ugosti čoveka kojeg obožava. A ima samo malo kokošije supe, nešto hleba i par jaja. Podgrejala supu, ubacila kockice hleba i ulupala jaja. Tako je nastao recept za supu koju i dan danas prave u tom kraju. Druga priča je o nastanku krofni. Kažu da su mnogi bečki đaci izjutra kupovali lepinjice kod izvesne gospođe Krapfen. Jednog jutra se uspavala i shvatila da neće stići da ispeče lepinjice. Palo joj na pamet da testo baci u vrelo ulje. Legenda kaže da su se đaci oduševili. Treća priča je iz petnaestog veka. Zaverenici odlučili da ubiju španskog kralja. Dogovorili se sa dvorskim kuvarom da mu ubaci otrovnu biljku u jelo. Rečeno, učinjeno. Kuvar naseckao plodove nepoznate biljke. Pomešao ih u jelo. Posle toga se ubio. Nije hteo da mu sudi kraljev dželat. Istorija beleži da je kralj tog dana bio veoma zadovoljan ručkom. - Kolega, krempite su divne. Mogu još jednu? - Naravno. Poslužite se. - A ta otrovna biljka je bila ... ? - Paradajz.  

http://priceotecama.blogger.ba/

TRONOŽAC BEZ JEDNE NOGE  http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/02/15/4136035

kratke priče su nezgodne za prepričavanje

TEČA O OPŠTEPOZNATIM STVARIMA. - Kad ti jedna prava dama kaže "Ne!", to znači "Ne".  A ako kaže "Ne", to znači "Možda" - A ako kaže "Možda"? - To znači "Da". - A šta ako kaže "Da"? - E, to znači da to nije prava dama. Tako je govorio teča.

Што се гаће зову дугачке и кратке? Па није то пантљика ил нека узица па кад испадне кратка ти наставиш па направиш дужу. Не мош то з гаћама. А ни без.
Гаће треба да се зову дубоке и плитке. Тако гледиш у њих, одозгоре.

serpentiner wrote:TEČA O OPŠTEPOZNATIM STVARIMA. - Kad ti jedna prava dama kaže "Ne!", to znači "Ne".  A ako kaže "Ne", to znači "Možda" - A ako kaže "Možda"? - To znači "Da". - A šta ako kaže "Da"? - E, to znači da to nije prava dama. Tako je govorio teča.

slobodno možeš teču da oteraš u krasni kurac.

Ne mogu. Umro je pre nekoliko godina.

onda možeš ti umesto njega.

bela maca wrote:

serpentiner wrote:TEČA O OPŠTEPOZNATIM STVARIMA. - Kad ti jedna prava dama kaže "Ne!", to znači "Ne".  A ako kaže "Ne", to znači "Možda" - A ako kaže "Možda"? - To znači "Da". - A šta ako kaže "Da"? - E, to znači da to nije prava dama. Tako je govorio teča.

slobodno možeš teču da oteraš u krasni kurac.

За човека у чијем свемиру постоје праве даме и оне које би се појебале, красни је превише добро.

U koju grupu svrstavas svoju majku?

serpentiner wrote:U koju grupu svrstavas svoju majku?

Не.

Maca pojela jezik?

Рекао сам не. Али ако то није довољно јасно, да проширим: не сврставам.

serpentiner wrote:U koju grupu svrstavas svoju majku?

teča je verovatno umro od sramote što ima ovolkog džibera međ rodbinom.

Reče neko ko piše: "slobodno možeš teču da oteraš u krasni kurac."

serpentiner wrote:Reče neko ko piše: "slobodno možeš teču da oteraš u krasni kurac."

Ето, нуди ти слободу. А ти запео за разврставање.