Kratke priče

01.04.2019.

Povratak u sedamdesete

 -Zdravo tečo! - Zdravo Miloše, izvoli, sedi. Kako napreduje tvoja škola? - Škola ne napreduje, stoji na mestu. A ja idem na opštinsko takmičenje iz fizike. - Bravo Mićo! - Jesam li zaslužio pričice? - Jesi. Gde smo stali? - Rekao si da ćemo se vratiti na pričice iz sedamdesetih godina prošlog veka. - Da, pričali smo o teči Žiki … 




Jesen 1973. Pljačkaš banke u Stokholmu uzeo je četvoro ljudi za taoce. Tokom šest dramatičnih dana između pljačkaša i zarobljenika razvilo se prijateljstvo koje je kasnije opisano i analizirano kao "Stokholmski sindrom". Teča Žika sklapa “Politiku”. - More, veći su pljačkaši ovi u prodavnicama. Mnogo skupo sve. Kako će ovaj narod živeti? Tih godina vladao je lep običaj da gosti donose deci poklone. Čokolade. Nešto od odeće. Novac. Zelenu novčanicu od 5 dinara investirao sam u 50 klikera. Novčić od 50 para u pet kugli sladoleda. Prodavac sladoleda u belom kratkom mantilu. Bela kapica. Bela kolica. Drvena sa drvenim točkom. Kolica sa sandukom. Sanduk sa dve metalne posude. U jednoj vanila. U drugoj malina. Nekada čokolada. Vanila i nešto. Pričaju mi da su nekada sladoledžije primale jaja umesto novca. Jedno jaje za jednu kuglu sladoleda. Ekonomija. Trampa. Posle je nestala trampa. Nestala su i kolica sa sladoledom. Kasnije smo dobijali džeparac. Posle toga učeničke kredite i studentske stipendije. Trećinu jedne stipendije potrošio sam na knjigu “Mjerenja u elektrotehnici”. Ili je knjiga bila preskupa ili je stipendija bila mala. Ne znam. 




 1973. Marlon Brando odbio da primi "Oskara" za glavnu ulogu u filmu "Kum". Teča odbio ponuđeni remi. Posle toga dobio mat. - Bre,bre, a lepo si mi nudio remi! Ajde da popijemo šerbet, pa da odigramo još koju partiju. Teča je voleo mleko u svim oblicima. Mleko, šerbet, bela kafa, kiselo mleko, jogurt. U selu je skoro svaka kuća imala bar jednu kravu. Ostali su imali kantice za mleko. Rano jutro. Krave izlaze na pašu. Stotinak krava kreće ka izlazu iz sela. Preko livade. Prelaze preko uzvišenja. Nestaju. Odlaze na pašnjak. Vraćaju se predveče. Kapije otvorene. Nijedna ne promašuje svoju. Muža krava. - Baba, kad si naučila da muzeš krave? Smeje se. - Otkad znam za sebe. Morala sam sve da naučim. Rano sam ostala bez roditelja. Umrli su od španske groznice kad sam bila mala. (Pandemija španske groznice 1918. godine. Pedeset miliona mrtvih.) Ćuti i muze kravu. Presipanje iz kante u kantice. Onih koji nemaju kravu. Sipanje preko gaze. Od viška mleka prave kajmak. Sir. Stado čuva porodica. Samohrana majka sa petoro dece. Na glavi joj marama. Na nogama gumene čizme. Nekakav stari muški sako i suknja. U ruci štap. Deca slično obučena. - Ovo će biti pravi ljudi kad odrastu. Pošteni i vredni. Tako kaže teča. - Tečo! I Nikola Tesla je bio čobanče! “Grmi negde nad Likom, I majka zove čobanče drago: Nidžo, jabuko, poteraj kući blago.” Tako kaže pesma. Teča klima glavom: - Ove čobančiće plaćaju u jesen. Na kraju sezone. Kad počnu kiše. Tad prestaje ispaša. Do proleća. Od seoske livade napravljen fudbalski teren. Prvenstveni meč. Najniže lige. Iz nje nema ispadanja. Skoro trideset gledalaca. Domaći u plavim dresovima. Gosti u belim. Stižu krave. Utakmica prekinuta. Dok ne prođu. Viša sila. 




1974. Grupa kineskih seljaka iz pokrajine Šensi otkrila hiljade glinenih statua koje su predstavljale vojsku prvog kineskog cara Ćin Ši Huanga. Tečina drvena vojska razbijena. Usamljeni kralj luta po tabli. Teča rezigniran. - Šah je važan, ali je škola najvažnija. Voliš li da ideš u školu? - Obožavam. Rezigniran i ja. Mada, ima tu i nekih zanimljivih aspekata. Učiteljica, na primer. - Deco, Nova godina se bliži. Donećete sutra svako po jedan poklon. Knjigu, igračku, bilo šta. Sve poklone ćemo staviti na sto. I svako će dobiti po jedan. Tako će svako od vas dati i primiti poklon. - A šta ako dobijem baš onaj poklon koji sam doneo? Ipak nisam pitao. Podela. Na stolu različiti pokloni. Od čokolade do preskupih igračaka. Učiteljica ih deli. Najlepšu igračku dobija sin pomoćnika direktora naše škole. Slučajno. Nema veze. Ima još lepih igračaka. Deca uglednika baš imaju sreće. Dobijam jeftini, mali, plastični auto sa pijace. Slaže mi se po boji sa plastičnim sandalama na kaišiće. Pažljivo ga nosim. Da se ne polomi. Tešim se. I ja sam dobio lep poklon.

http://priceotecama.blogger.ba/

02.04.2019.

MOŽE BITI ALI NE MORA DA ZNAČI

- Tečo, ti si sigurno bio dobar đak i dobro dete! - Miloše, to je relativno. Kao i većina stvari. - Kako to? - Najbolje će biti da nastavimo sa pričicama, a ti sam zaključi. - Već sam zaključio: Sigurno si bio dobro dete!




 1974. Poslednja vožnja voza “Ćira” na uskotračnoj pruzi. - Pre rata su štajerski konji vukli tramvaje po Beogradu. Priča nam teča o ogromnim štajerskim konjima. Švabicinim. Dedin konj nije vukao tramvaje. A nije bio ni štajerac. Tramvaje odavno pokreće električna energija. A nas je pokretao neki đavo da se pentramo na dedinog konja. Suviše mali da bi se popeli, došli smo na ideju da skočimo na njega. Sa prikolice. Elegantan skok. I još elegantnije stropoštavanje na zemlju. Konju pod noge. Gledamo se. Konj i ja. On gleda od gore. Začuđen. Ja gledam od dole. I ja začuđen, što me nije izgazio. Glava mi pored kopita. Stoji ukočen. Mrda samo ušima. To je valjda konjski ekvivalent pitanja: - Šta radi ovaj idiot? Mnogo kasnije saznajem da konj nikad neće zgaziti čoveka koji je pao. Ako ga vidi. Ako mu ne vežu oči. Za razliku od nekih ljudi.




1974. Svetsko prvenstvo u fudbalu , u Zapadnoj Nemačkoj. Domaćini u finalu porazili Holandiju 2-1. Toliko o travnatim fudbalskim terenima. Školski odmor u staroj školi sa prostranim dvorištem. Travnatim. Dečaci iz viših razreda nose na leđima one iz nižih. Onaj krupniji je konj. Onaj sitniji konjanik. U ovom slučaju pravac i smer kretanja određuje stariji. Dakle, konj. U prolazu pored drugog konja sa konjanikom, mališa hvata suparnika. Cilj je da ga obori na zemlju. Po mogućstvu i onoga koji ga nosi. Gledam tu zanimljivu igru. Prilazi mi najstabilniji konj koji se može zamisliti. - Mali, penji se. Šta ću. Penjem se. Uleće u gužvu gde se nekoliko kentaura kovitla. Neko me hvata oko vrata. Padam unazad. Pada sve, osim nogu. Konj me ne ispušta. Pridižem se. Suviše lagan, ne opterećujem svog konja. Već vidim da u ovoj igri mi pobeđujemo. Prvi konjanik koga sam dohvatio pada na zemlju. Sledećem društvo na zemlji pravi i njegov konj. Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Obaram sa obe ruke. Po dva konjanika odjednom. Gužva sve manja. Ostaje još jedan par. Najjači konj u školi sa najjačim konjanikom. Da smo na zemlji, u pešadijskom okršaju, i moj konj i ja bi dobili propisne batine. Moj konj je niži od svog suparnika a ja od svog. Nula poena za nas. - Prebiće nas. Kažem. - Neće. Ovaj je glup, a i nosi na leđima težeg dečaka. Ako te dohvati, ne odupiri se. Samo se opusti. Ja te neću pustiti da padneš. Verujem mu. Leteo sam unazad nekoliko puta. I svaki put se pridizao. - Jači su. Ne mogu mu ništa. - Samo ga uhvati za ruku kad te sledeći put dohvati. I ne puštaj. - Oboriće me. - Prekini. Uradi kako sam rekao. U sledećem sudaru hvatam ruku koja me steže oko vrata. Ne puštam. Moj konj trči u krug oko protivnika. Izbacuje ga iz ravnoteže. Na zemlji su. Crveni, raščupani i izgrebani, ostajemo sami na bojnom polju. Svoga konja nisam posle često sretao. Uskoro se odselio. Otišao u neki drugi grad. Gde god da je, sigurno i dan danas dobija bitke.


1974. U Bostonu počinje prinudni prevoz učenika autobusima kako bi se škole desegregirale, što izaziva nasilne proteste belaca u Južnom Bostonu. Teča se priseća svog školovanja. - Deca sa sela su uvek nekako lošije prolazila u školi od gradske dece. Protekcija. Razumem to. Protekcija je ono kad učitelj Pera drugoj deci daje teška pitanja a meni laka. Nešto sam mu poseban. Valjda zato što mu jedini odbrusim. I kad je ljut. Pa me pošalje u ćošak. A smeje se posle. A i ne stojim dugo u ćošku. Par minuta. Ostali stoje do kraja časa. Protekcija. Klikeri su bili strogo zabranjeni u školi. Zbog njih na jednom odmoru počinje tuča. Dva-tri para se valjaju po zemlji. Gomila stoji i navija. Mali debeljuca nas gura. Pravi prostor za ove što se valjaju. Vidi se da bi se i on rado pobio s nekim. Traži žrtvu. A kad u nekoj gomili za minut ne otkriješ ko je žrtva - budi siguran da si to ti. Valjamo se i čerupamo. Teži je bar deset kila. I trapaviji. Održavam nerešeno. Galama prestaje. Nadvio se taman oblak. U obliku učitelja. Hvata dvojicu najbližih za uši. Sreća što nije hobotnica. Vodi nas u praznu učionicu. Postrojava. - Ti beži na kraj reda. Bežim. Pleni klikere. Lepi svakom po vruću zaušku. Vaspitnu. Po prijemu porcije izlaze napolje. Trljaju obraze. Druga deca se smeju. Ostadoh sam. - Šta se biješ sa onim kad je duplo teži od tebe? - Nije duplo! Smešno mu. Vadi plen iz džepova. Trpa u moje. Đačka kecelja se otegla od tereta. - Beži na čas! Nešto me bilo sramota. Samo ja nisam dobio po ušima. Još mi dade i njihove klikere. Crvenim se. Izlazim. Smeju se i meni. - Ovaj je najcrveniji. Dobio je najviše. Ćutim. Nije sve onako kako izgleda. 


1974. Na Pesmi Evrovizije pobeđuje ABBA sa pesmom “Waterloo”. Waterloo je mesto na kome 1815. Napoleon gubi svoju poslednju bitku, što je prilično vaspitno delovalo na njega. Tečine vaspitne mere su se svodile na priče i šale. Ako mu se nešto nije svidjalo jednostavno bi ćutao. Dovoljno. Za razliku od njega, učiteljica je bila pristalica klasičnih disciplinskih mera. Naučila nas je da snosimo posledice svojih gluposti. Najbolja učiteljica na svetu. U kasnijim razredima dobili smo nastavnike. Pri kraju osnovne škole pokušavali su da kanališu našu energiju raznim proslavama, priredbama i sličnim aktivnostima. Biser je bio omladinska politička škola “Borbe”. Odabrani učenici čitaju godinu dana nekakve tekstove iz tih novina i na kraju polažu. Sve bi to bilo lepo da nam primerke “Borbe” nisu dali par dana pre polaganja. Tridesetak kilograma novina po glavi učenika Naravno da nismo stigli ni da prelistamo to blago. Rezultat očekivan. Svi položili.


http://priceotecama.blogger.ba/

Miloše, mogli bi provežbati još neki zadatak iz matematike. - Može tečo, ali pre toga mi ispričaj neku priču. - O čemu? - O tome kako je, i gde, nastala prva od svih priča? - Verovatno u nekoj pećini. Pored neke vatre. U nekoj noći posle uspešnog lova - A o čemu je bila ta prva priča? - Verovatno o lovu na nekog medveda ili mamuta. Sigurno nije bila o jednačinama sa dve nepoznate. Nego, kad smo već kod jednačina, zapiši zadatak: Izračunati obim mnogougla ako je poznato ... 


* * *


 1977. Rudar, Alija Sirotanović, višestruki udarnik, dobio Zastavu 750 ("Fiću") na poklon u Kragujevcu. A mi smo bili derani. Тukli se u prašini. Znali da nije časno tući protivnika kad padne. Čekali da ustane. Da nastavimo tuču. Nismo tukli one koji su bili očigledno slabiji. Ali smo nasrtali na jače od sebe. Jer smo znali da nam tako slava ne gine. Dobro de, najčešće nisu ginule ni batine. I negde u tom periodu, kao po pravilu, uzimali smo u ruke knjigu "Dečaci Pavlove ulice". Himnu u čast dečaštvu, drugarstvu, poštenju i junaštvu. U vremenu kada nismo znali šta su podmuklost, kukavičluk i izdajstvo, knjiga nam je ukazivala gde mogu nastati koreni, iz kojih, odrastanjem, niče drvo zla. Pričajući priču o dve grupe dečaka, koje se bore za teritoriju, ispričana je priča o nečem mnogo važnijem. O ratovima, fobijama, mržnji, neprihvatanju različitosti, zavisti, pokvarenosti, izdajstvu i iznad svega, neosetljivosti na tuđe muke. A iznad sveg tog kala, uzdizala se gromada u obliku plavokosog, sićušnog, bolešljivog mršavka po imenu Erne Nemeček. Deteta koje je nepravedno kažnjeno time što su mu drugovi zapisali ime SVE SAMIM MALIM SLOVIMA. I to dete se suprotstavilo strašnom protivničkom vođi. „Jedan mali dečak stajao je pred Feri Ačom, jedan dečak koji je za čitavu glavu bio manji od njega. Jedno slabačko, plavo dete je podiglo dve ruke. I detinji glas je uzviknuo: Stoj! Vojska dečaka Pavlove ulice, već zastrašena iznenadnim obrtom, odjednom prolomi vazduh oduševljenim poklicima: Nemeček!“ Maleni Erne umire od upale pluća, koju je zaradio u borbi da odbrani svoje malo, časno ime. Pred smrt, drugovi mu donose knjigu u kome je SVE SAMIM VELIKIM SLOVIMA ispisano: ERNE NEMEČEK. Ovozemaljska priznanja ponekad zakasne. Nebeska nikada. 


* * * 


1977. Snimljeni filmovi "Specijalno vaspitanje", "Ljubavni život Budimira Trajkovića", "Pas koji je voleo vozove", "Miris poljskog cveća", "Lude godine". Teča Žika počeo da se bavi proročanstvima: - Daleko ćeš ti da doguraš. Kad završiš osnovnu školu. Pa srednju. Fakultet. Pa postaneš doktor nauka. Možeš ti to. - Hoće. Sigurno će biti nimistar, ubacuje se baba. Smešan mi taj nimistar. - Baba, ne kaže se nimistar već ministar. I kako to da postanem? - Pa lepo. Završiš školu za nimistre. - Bako, to ne postoji. Nema škole za ministre. - Kako nema? A koju su školu završili ovi što su sad nimistri? Šah-mat. Dokaz završen. Baba je sve znala, pod kapom nebeskom. Mučila je samo jedna tajna. Dugo. Nije se usuđivala da pita. A baš je mučila. Preko puta je živeo neki gospodin. Radio je u Beogradu, a petkom dolazio kući. Na selo. U dvorištu visoke jelke. Kuća sakrivena iza njih. Hladno učtiv i ljubazan. I on sakriven iza jelki. Nekih svojih, unutrašnjih. Pravi gospodin. Dolazio je šinobusom. Stanica stotinak metara iza babine kuće. Preko livade. Baba ga redovno gleda. Tajna neotkrivena. Muči je kako su mu košulje uvek blistavo bele. Šta sve nije radila. Kako god da ih opere, ne budu kao njegove. Prala domaćim sapunom. Deterdžentom. Štirkala. Iskuvavala. Bez uspeha. Konačno se osmelila da pita. - Kako da operem košulje da budu kao tvoje? Šta sve nisam radila. Ne vredi. Prvi put smo ga videli nasmejanog. - Ne brinite majko. Nije problem u vama. Pre nego što šinobus stigne u selo ja se presvučem. Obučem novu košulju. Bacim onu koju sam nosio. - Odakle ti tolike košulje? Zgranuta. - Dobijamo. Službeno. Ništa više nije pitala. Mora biti da je neki veliki nimistar.


 * * * 


1977. Snimljeni albumi "Ako priđeš bliže" Zdravko Čolić , "Koncert kod Hajdučke česme" Bijelo dugme, "Indexi 1977" Indexi, "Crna dama" Smak, "Moje bube" Suncokret. Prebrojavam ušteđevinu. Novčići. Kusuri iz prodavnice. Nakupilo se. Ali Babino blago. Došlo vreme da se troši. - Imate li dres Hajduka, splitskog? Prodavačica me bledo gleda. - Imamo ove sa prugama. - To su Zvezda i Partizan. - A kakav tebi treba? - Beli, sa grbom. - Takav nećeš ovde naći. Možda da negde poručiš. Da ti pošalju poštom. Vraćam se neobavljenog posla. Blago ostaje netaknuto. Mama se žali na besparicu. Donosim svoje blago. Ne veruje. - Odakle ti to? Uštedeo. Kasnije, priča starom. - Ne znam kako bi platila račun da nije odnekud izvadio svoju ušteđevinu. Stari me zove. - Šta si hteo da kupiš za te pare? Dres Hajduka. Smeje se. - Za te pare si mogao da obučeš ceo tim. Sležem ramenima. Ne znam. Možda sam i mogao. Prolazi par godina. - Danas vam otac dolazi s puta. Ako budete dobri doneće vam nešto. - Doneće i ako ne budemo dobri. Čekamo ga ceo dan. Konačno stiže. Radost. Deli poklone. - A ovo sam kupio u Splitu. Gledam, ne verujem. Pravi pravcati dres Hajduka. Sa grbom. Jedini u gradu.


 * * *


 1977. Svemirska sonda, Voyager 1, lansirana nakon kratkog odlaganja – trebaće joj dve godine da prođe pored Jupitera i Saturna. Taman toliko nam treba da završimo osnovnu školu. Do tada, čeka nas još par ekskurzija. Ekskurziju čine rasklimatan autobus, kiša i najlon kese sa sendvičima i sokom. Sportska torba, ako ostajemo dva dana. U torbi pidžama, pribor za ličnu higijenu i ponešto od garderobe. Peškir obavezan. - Ko zna kakvi su oni hotelski. Legenda kaže da je sendvič izumeo lord Sendvič. Strastveni kockar koji nije imao vremena da jede kao sav pošten svet. To je zvanična verzija. Nezvanično, mislim da su sendviči izmišljeni da bi deca imala šta da jedu na ekskurzijama. Sastav sendviča je varirao od prilike do prilike. U skladu sa sezonom. Redovni sastojci i gostujući dodaci. Obavezan puter, preko njega salama, kuvana jaja sečena na kolutiće, narendani žuti sir i kiseli krastavci. Ostalo po želji. Umotani u papirne salvete. Svaki posebno. Onda svi zajedno. I još par salveta sa strane. Za svaki slučaj. Pidžama na male mede. Nije to za ekskurziju. - Ko će ti gledati pidžamu? - Ja to neću nositi. - U čemu misliš da spavaš? - U ovome neću. - I druga deca će imati takve. - Ja neću. Kratko savetovanje na roditeljskom nivou. Isključen iz dalje debate. Virim iza Politikinog zabavnika. Stari odlazi negde. Uskoro se vraća sa nekim zamotuljkom. Prelep prugasti materijal za pidžame. - Može li od ovoga? Provirujem. Mnogo mi se dopada. Biće kao prava pidžama za odrasle. Razvlačim još malo. - Paaaa, ajd nek bude. Do večere spremna za probu. - Ostavi mu rukave malo duže. Da mu bude komotna. A i porašće. - Jel ću do ujutru da porastem? - Progovori još samo jednu reč! Nešto mi govori da je bolje da ćutim. U hotelu, pre spavanja, paradiramo po hodnicima i sobama. U pidžamama. - Dobra ti pidžama. Gde si je kupio? Znam da je dobra. Najbolja. - Doneli mi iz Trsta. - Vidi se da je italijanska, mnogo dobra. - Aha, vidi se.


http://priceotecama.blogger.ba/

Те деведеспрве се још није знало ко пије а ко ће да плаћа. Ницале су приватне фирме али све нека боранија и сића, углавном малопродаја а за велепродају цврц Милојка јер су добављачи листом били самоуправне фирме које нису хтеле ништа да имају са њима. И онда у Кикинди налетимо на фирму "21. март". Што такав назив? Па тог дана смо се основали, а звучи социјалистички а нико опет не сме да призна да не зна зашто се слави 21. март, те нико ни не пита и сва су нам врата отворена.

Наравно, у року од маја су се ортаци потамбурали и један крене да размишља да одвоји свој део фирме, па ме пита шта му треба од софтвера. Па реко треба ти главна књига, то мораш да имаш, са све купцима и добављачима, то нам је у пакету, а и робно књиговодство, да знаш шта имаш, шта иде шта не иде. Аха, ал' ајд кажи ти сад мени ево имам овде у орману десетак књига, која ми је сад ту главна?

паће wrote:Те деведеспрве се још није знало ко пије а ко ће да плаћа. Ницале су приватне фирме али све нека боранија и сића, углавном малопродаја а за велепродају цврц Милојка јер су добављачи листом били самоуправне фирме које нису хтеле ништа да имају са њима. И онда у Кикинди налетимо на фирму "21. март". Што такав назив? Па тог дана смо се основали, а звучи социјалистички а нико опет не сме да призна да не зна зашто се слави 21. март, те нико ни не пита и сва су нам врата отворена.

Наравно, у року од маја су се ортаци потамбурали и један крене да размишља да одвоји свој део фирме, па ме пита шта му треба од софтвера. Па реко треба ти главна књига, то мораш да имаш, са све купцима и добављачима, то нам је у пакету, а и робно књиговодство, да знаш шта имаш, шта иде шта не иде. Аха, ал' ајд кажи ти сад мени ево имам овде у орману десетак књига, која ми је сад ту главна?

Uhhh, ala to boli!    Sreca sto niste u razgovoru stigli do konta, analitika i sintetika. Od sintetike bi verovatno izvadio gaće ili džemper

Јел' ти криво што приче које преносиш нико не коментарише? Јеси ли све сам написао, или ниједну?

Иначе, вињета из исте фирме:
- ко вози назад, ти или ја?
- ајд ја ћу
- онда ти седи ту где је црнобели монитор, а ја ћу где је онај жути.

паће wrote:Јел' ти криво што приче које преносиш нико не коментарише? Јеси ли све сам написао, или ниједну?

Svaki komentar je dobrodošao, bio dobar ili loš. Autora priča ima mnogo. Moje su samo neke.

 

http://priceotecama.blogger.ba/

http://priceotecama.blogger.ba/

http://priceotecama.blogger.ba/

http://priceotecama.blogger.ba/

Daske koje život znače

Jesen 1993. Denominacija dinara, skinuto šest nula. Uzalud. Do Nove godine,
 litar mleka dostiže cenu od 250 milijardi dinara. Neki profesori ostavljaju dnevnike.
 Gimnaziji treba profesor. Bivši razredni starešina me uvodi u posao:
 - Mladi kolega, profesorski posao nije jednostavan. Morate biti i pedagog, i psiholog,
 a pomalo i glumac. Katedra je pozornica. I to ona na kojoj nema ponavljanja scena.
 Sluša vas trideset mladih, pametnih glava. Oni ne opraštaju greške. Tu opravdanja 
ne pomažu. Ne možete biti ni umorni, ni bolesni, ni bilo šta drugo. Sve probleme 
morate ostaviti ispred vrata učionice. Pokupite ih posle časa, kad izlazite.
 - Hvala na savetima. Smeška se. - I još nešto. Igraćete šest istih predstava na dan. 
I svaka će biti različita. I svaka sledeća bolja od one prethodne. Videćete. - Verujem 
vam. A kako i da mu ne verujem. Čovek igra predstave decenijama. Valjda zna o 
čemu priča. Znao je i kad mi je, davno pre toga, rekao: - Nastavi ovako, pa ćemo se
 sresti i razumeti. * * * Jesen 1993. Jedna od najvećih inflacija u istoriji čovečanstva. 
Prosečna plata iznosi pet nemačkih maraka. Prodavnice prazne. Direktor gimnazije me 
upozorava: - Dobićeš zloglasno odeljenje maturanata. Oni su oterali tvog prethodnika. 
Ulazim u učionicu. Kao da nisam. Par njih stoji na klupama i urla. Neki sede na
 prozorima. Devojke lakiraju nokte. Zure kroz prozor. Jedan spava, ili se pretvara. 
Namešteno da mi u startu pokažu gde mi je mesto? Ili su, ne daj Bože, stvarno takvi. 
Ne bi trebalo. Sve su to dobra deca, I dobri đaci. Prošli su selekciju na upisu. 
Pre četiri godine. Ćutim i gledam ih. Odustajem od miroljubivog nastupa. Ovde 
sporazuma neće biti. Ćutim i dalje. Lociram kolovođe. Oni su meta. Ostali će se sami 
smiriti. Ćutim. Polako se smiruju. Ovo nisu očekivali. Ne vičem, ne pretim, ne nerviram 
se. Samo ćutim. Zauzimaju mesta. Galama prestaje. Samo onaj što glumi alfa mužjaka
 i dalje stoji na stolu. Priča nekakve gluposti. Niko ga više ne sluša. Tišina i on na stolu.
 Tišina i on na svom mestu. Onda samo tišina. - Tražili su nekoga ko hoće da vam predaje.
 Niko nije hteo. Onda su tražili barabu. Upravo je stigla. Led visi sa tavanice. Do kraja 
godine su se utrkivali ko će mi na hodniku upaliti cigaretu. Poltronstvo je za njih bilo jeres. 
Ovo je bila počast. * * * Zima 1993. U ratnim dejstvima srušen Stari most u Mostaru, 
izgrađen 1566. Dogovoreno primirje oko Osijeka. Čekajući neku sednicu nastavničkog 
veća prekopavam školsku biblioteku. Požutela knjiga slepljenih strana. Otvaram je. 
Veliki pečat, “Zabranjeno za upotrebu u školama”. Pečat iz pedesetih godina. Ruski autor.
 “Fizika za budale”. Gledam, ne verujem. Listam. Na jednoj stranici nacrtan debeljko u odelu.
 Karirani prsluk. Smešne cipele. Dobroćudni teča. “Za ovaj eksperiment treba vam kutija 
šibica, šporet na drva, drva i jedan dobroćudni teča. Pokazaćemo kako se toplota pretvara 
u kretanje.” Termodinamika? Na sledećoj ilustraciji teča sedi na šporetu a neki dečak 
potpaljuje vatru. Na poslednjoj, tečine pantalone se dime a on bezglavo trči. Dokaz izveden.
Toplota se pretvorila u kretanje. Na prvom sledećem predavanju navodim ovu pričicu. 
Apsolutna pažnja. Komentarišu. Analiziraju. Uvodim pričice kao obavezni deo svakog 
predavanja. Šta ima savršen aerodinamičan oblik? Šta je kamen mudrosti? Šta je zagrizla Eva?
 Pričice postaju popularne. Jednog zimskog jutra medju đacima drugog razreda sedi par
 maturanata. - Šta ćete vi ovde? Ovo ste slušali pre dve godine. - Nemamo čas pa smo došli 
da čujemo pričicu na kraju časa. Imamo zapisane sve pričice sa vaših predavanja. - A sa onih
 na kojima niste bili? Smeju se. - Radio Mileva, profesore. Sve se može saznati, kad se hoće. 
Istina. A sve je počelo sa dobroćudnim tečom. * * * Zima 1993. Rat u Bosni i Hercegovini:
 borbe se nastavljaju. Đaci se bore sa kontrolnim zadatkom. Dok je škole biće i prepisivanja. 
Simptomi po kojima se vidi da su nafilovani ceduljicama? Kad u maju nose zimske jakne. Kad,
 kao slučajno, zaborave sportski magazin na katedri. Kad ih nervira što stojim pored zadnje klupe.
 Kad pogledom traže gde sam. Kad se vrpolje. Kad se ne vrpolje. Kad šušte. Kad su mirni. Kad su
 nemirni. - Skini tu zimsku jaknu. Skuvaćeš se. - Nešto sam prehlađena. Memorišem. Kad su 
prehlađeni. Kad nisu prehlađeni. Kad vade papirne maramice. Kad se naginju ka onom ispred sebe. 
Na čijim leđima je zakačena ceduljica. Deca.

„ U početku bi reč. I reč beše u Boga.“

Proleće 1994. Otvoren Eurotunel kojim je po prvi put nakon ledenog
 doba omogućen kopneni promet između Britanije i ostatka evropskog
 kontinenta. Maturanti uznemireni. Vrte se na času. Šapuću. 
Ne slušaju. - Jel’ ja ovde pričam radijatorima ili vama? Šta se dešava?
 - Nervozni smo, posle ovog časa imamo pismeni. Jasno. Koncentracija
 na nuli. Džaba pričam. - Mogu li vam nekako pomoći da preživite do
 pismenog? -Možete! Može jedna pričica? - Može pričica. O čemu hoćete?
 - Na primer: Zašto moramo da radimo pismeni iz matematike?
 - Vidim da je tema univerzalna. Od svetskog značaja. Dajte neku važniju
 temu. Žamor. Uvređeni. Omalovažio sam njihov pismeni. Smišljaju temu.
 Biće jaka. Već vidim. Stiže. - Kako je nastao svet? Smeh. Sami sebe
 oduševili pitanjem. Čekaju odgovor. Pametne glavice. Pošto odgovora 
neće biti, ostaviću ih na miru. Da se bave predstojećim pismenim.
 Dobar potez. Tako bar oni misle. - U početku je bila reč. I ona beše
 u Boga. I Bog reče: “Neka bude svetlost. I bi svetlost”. Prekidaju me.
 - Jel vi predajete fiziku ili veronauku ? Oduševljenje i smeh. 
Jedan-nula za njih. - I fizika kaže da je najpre bila svetlost. Univerzum
 je nastao u velikom prasku. U beskonačno malom prostoru,
 vladao je beskonačno veliki pritisak, beskonačno velike temperature. 
Od trenutka kada je došlo do praska počelo je širenje univerzuma. 
Ono traje i dan danas. Taj događaj se desio pre 13,7 milijardi godina. 
Dokaz za to je postojanje kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog 
zračenja. Ono je otkriveno pre tridesetak godina. Celokupna materija
 koja danas postoji, nastala je u trenutku velikog praska. Svaki atom.
 Napregnuto slušaju. Čekaju poentu. - I ljudi su sastavljeni od atoma. 
Svaki atom u nama je nekada bio deo kosmosa. Kosmičke prašine. 
Tamo je rečeno: “Prah si bio”. Dakle, fizika i religija se baš i ne razlikuju 
mnogo po tom pitanju. Takođe,  može se reći da ste sastavljeni od 
materijala koji je nekada bio deo zvezda. Dakle, vi ste deca zvezda.
 Reaguju. Srećni su što su deca zvezda. - Profesore, vi baš sve znate!
 - Ima nešto što ne znam. - Ne verujemo! Šta ne znate?
 - Ne znam zašto se deca zvezda toliko nerviraju zbog najobičnijeg 
pismenog zadatka. Jedan-jedan.

* * *

Leto 1994. Delovi komete Šumejker-Livi približavaju se  Jupiteru. 
Fizičari i astronomi proračunali putanju i vreme udara. Za razliku od
 fizičara, profesor umetnosti ne brine mnogo o egzaktnim naukama .
 Atelje je njegov kosmos. Ostalo ne zapaža. Uobičajena  gužva pred
 nastavničko veće. Svi ispisuju dnevnike, računaju statistike. Profesor 
umetnosti zbunjen:   - Nešto sam zabrljao. Kolege me ubeđuju da ovo
 nisam dobro izračunao. Gledam. Ne verujem. Prosečna ocena njegovog
 odeljenja je preko sedamnaest. Poštujem ga. I meni je nekada predavao.
 U ovoj istoj gimnaziji. Oprezno ga vraćam na pravi put. - Srednja ocena 
može biti minimalno jedan, a maksimalno pet. - Kako to? - Kad bi svi
 imali sve petice prosečna ocena bi bila pet. - A zašto ne može biti 
sedamnaest? Uzdišem. Ostavljam svoj dnevnik. - Dajte da vam ja to
 izračunam. Neki dan kasnije, vidim ga kako nosi testove sa prijemnog. 
Pita me znam li šta on to drži u rukama. - Testove. Smeje se. - Nisu to 
testovi. To su njihove sudbine. Ko prođe, ići će jednim putem. Ostali 
odlaze nekim drugim. Raskrsnica. Sutradan test iz matematike. Inspektor
 dežura u školi. Niko od profesora matematike ne sme biti u zgradi. Da ne 
bi neko pomagao đacima. Prilazi mi pedagog. Kaže da je inspektor opasan. 
Smeje se. Zabranio je matematičarima da budu u zgradi. - Znam. Šta je tu
 smešno? - Zaboravio je da si ti u zgradi! Sad se već jako smeje. - Slušaj, 
mi smo se već dogovorili da pomognemo deci. Donećemo ti one zadatke 
koje ne budemo znali da rešimo. - Ali testovi su u dvanaest učionica. Kako
 da dostavim rešenja? Inspektor i direktor stalno šetaju po hodnicima. 
Ni muva ne može da proleti. - Samo ti reši zadatke. Za ostalo ne brini. Još
 nešto su zaboravili, a to je da sam i ja u školi. A ne dežuram nigde…  Tog 
dana sudbina je pogledala celu jednu generaciju.

* * *
Jesen 1994. Rezolucijom 943, Saveta bezbednosti UN , dozvoljeni letovi 
sa beogradskog aerodroma, ukinute sankcije u kulturi i sportu. Predajem. 
Tema je entropija. Niko ne sluša. Poneko se pravi da sluša. Ne uzbuđuje 
ih saznanje da je entropija težnja sistema da spontano pređe u stanje veće 
neuređenosti. Nervira me to. Sutra će otići na fakultete. Neće znati šta je
 entropija. - Da li sam vam pričao pričicu o magarčevoj senci? Bude se. Slušaju.
 - Stajao magarac pored puta. Pored njega vlasnik. Naišao umoran putnik.
 Nigde hlada. Osim senke od magarca. - Mogu li se malo odmoriti u senci tvog
 magarca? Odobreno. Posle odmora putnik se zahvali i krenu dalje.Vlasnik 
magarca pojuri za njim: - Stani! Nisi platio! Odmorio si se u senci magarca.
 A magarac je moj.Treba da mi platiš! Naravno, putniku ni na kraj pameti nije
 padalo da plati bilo šta. Spor je nastavljen na sudu. Sudija ih detaljno ispitao. 
I doneo odluku o tome da li treba ili ne treba platiti odmor u magarčevoj senci.
 A sada da nastavimo o entropiji. - Profesore! Niste rekli kako je sudija presudio!
 - Blago meni sa vama. Više vas zanima magarčeva senka, nego ono što 
pokušavam da vas naučim.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/04/26/4146348

1960. Ujnina priča. - Ja mala, odrastam bez oca. Mama
 nema nikakav prihod. Tuga Božija. Kad ručamo, ne 
znamo da li ćemo večerati. I tako, igram se tog dana u
 bašti. U uglu bašte, nešto čudno. Zavirim. Nečija kokoška
 napravila gnezdo. U njemu dva jajeta! Uzmem ih i sva
 srećna potrčim prema kući. Imaćemo ofarbana jaja za Uskrs!
 Pred samim vratima spotaknem se i padnem. Jaja se polupala.
 Sedim i plačem. Kad se nekome ne da, onda mu se baš ne da.

* * *
 1970.  Teča Žika ne zna šta je to : štanicla. - Kako ne znaš tečo?
 To je  papirna kesa. Ona u koju se pakuju bombone kad ih 
kupuješ u rinfuzi. Iz one staklene posude sa poklopcem. Na 
merenje. Kad si gladan, kažeš: „Pojeo bi i masnu štaniclu“. 
Za rođendan deca nose u školu štaniclu sa bombonama. Da 
časte drugove iz razreda. Druga deca pitaju: - Po koliko?  Po
 dve bombone, obično. Veselje nastaje ako je po tri. Po ulicama
 razbacani papirići. Omoti od bombona, čokolada, žvaka. 
Ponešto oduva vetar. Ponešto pokupe komunalci.  Devedesete. 
Bliži se Uskrs. Ulice čiste. Nema papirića. Čokolada košta deset
 milijardi. Nema para ni za štaniclu. Moji đaci uzbuđeni:  
- Profesore, videli smo jagode u radnji preko puta! Ne pamtimo
 kad smo ih poslednji put jeli. Kopam po džepovima. Trunje 
od duvana. Za motanje. Papirići za pomenuti duvan. I novčanica
 sa besmislenim brojem nula. - Može li za ovo da se kupi malo
 jagoda? - Može! Mala štanicla! Mnogo kasnije, inflacija zaboravljena.
 Bilo, ne povratilo se.

* * *
1973. Učiteljica me upravo lupila po glavi. Zbog brbljanja. Sigurno
 se sad kaje.  - Deco, koji su prvi znaci proleća? Stižu odgovori:
 - Sunce, visibabe, zelena travica. Klišei. Vičem: - Kesice sa 
semenjem! Tajac. Neko se igra sa sudbinom. Pojačavam utisak:
 - Kad ujutru na stolu nađemo kesice sa semenjem: paradajz, 
krastavci, peršun, znači da je mama bila na pijaci i da je došlo 
proleće. Učiteljica kreće prema meni. Stiskam se. Sad će da me
 umlati. Ipak neće. Najboljeg đaka. Svoju diku i ponos. Tako se
 tešim. - Ovo je jedno zanimljivo razmišljanje. To je rekla na glas.
 - Prekini ili ću  porazgovarati sa tvojim  tatom. To je rekla tiše.
 Prekidam. Te godine, pred Uskrs, odnekud su se pojavile neke 
čudne tikvice. Sa crvenim šeširom. Komšinice se dokopale 
semenki. Dele ih na komad. Mama dobila pet semenki. Pažljivo
 ih pakuje i zamotava. Otimam jednu. - Vrati to! Ne pada mi na 
pamet. Kreće za mnom. Uvek je bila sporija. Izlećem na dvorište.
 Ne znam kud ću sa semenkom. Zabadam je u zemlju. Izleće i 
ona. Par vaspitnih po vaspitnom delu tela. - Gde je semenka? 
Sad neću da kažem. Dolazi leto. Konzilijum komšinica u dvorištu.
 Dvorište prekriveno vrežom i lišćem. Na vreži desetine tikvica. 
Velikih. Sa crvenim šeširima. - Šta si radila? Otkud ovolike tikvice
 iz jedne jedine vreže? Kod nas rodilo jedva po par komada. 
Zakržljalih. Mama ne zna. Ne zna ni kako su  tikvice nikle na tom
 mestu. Ona ih nije posadila tu. Znam ja. Neću da kažem. Zbog 
onih vaspitnih. Ipak sam posle rekao. Iz semenke posađene 
slučajno, i u nedoba, ponekad se razvije biljka lepša i bolja od
 propisno posađenih.

* * *

1974. - Čovek može sve da bira, osim rodbine. Kakva god da 
je, tvoja je. Ma gde bila. I ma šta radila. I kad ih retko viđaš, 
i dalje ste rodbina. - Tečo, ja imam ujaka koji daleko živi. Bio
 sam samo jednom kod njega. I on retko dolazi kod nas. 
- Čime se bavi? - Peca ribe na Uni. - Šta radi kad ne peca?
- Radi kao direktor tamošnje gimnazije. A pre toga je predavao
 književnost. Osamdesete. Jedna od retkih poseta ujaka koji
 živi daleko. Obraća se mojoj mami. - Da ti meni za ručak 
napraviš nasuvo sa krompirom. Baš sam se uželeo. Ujna
 pažljivo prati šta mama radi. Kuvanje testa. Kuvanje krompira.
 Zaprška. Promešano. Gotovo. Ujna ne može da dođe sebi od
 smeha. - To je nasuvo sa krompirom? - Jeste. Što se smeješ? 
- Koliko mi je samo puta rekao da napravim nasuvo. Nisam 
znala da on to tako zove. - Pa šta si mu spremala kad ti to 
zatraži? - Operem krompir, prepolovim, osušim i stavim u
tepsiju. Nasuvo! Nikad se nije bunio. A ja mislila da je to hteo. 
Posle je pitamo kako se udala za ujaka.  - Što vas to zanima?
 - On je kao svaki pravi profesor. Rasejan i zanesen. Baš nas 
zanima kako te šarmirao? - Radila sam u sekretarijatu škole.
 On mlad profesor. Malo, malo, pa dođe. Onako. Kao slučajno. 
Vidim da tu nešto ima. Kad se izjasnio, rekla sam mu da dolazi
 u obzir samo ako ima ozbiljne namere. Takva su vremena bila.
 Ne dao ti Bog da te neko vidi uveče u gradu sa nekim momkom.
 Devedesete. Uskrs. Rat stigao do Une.  Ujna se brine oko večere.
 Ima tri jajeta. Da li da napravi kajganu? Ipak će jaja na oko.
Ujaku dva, njoj jedno. - Dosta je meni jedno. Neću propasti.
 Tako razmišlja. Lupa ono jedno, sebi namenjeno. Ispadoše
 dva žumanceta. Zove ujaka. - Evo vidiš, Bog me gleda i ne 
da da propadnem!

http://priceotecama.blogger.ba/

http://priceotecama.blogger.ba/

taman kad sam teo da te prijavim na nestalim licima, kad eto ga

super

Put od hiljadu milja

Proleće 2018. U Saudi Arabiji ponovo radi bioskop, posle 35 godina. Vratio se Đenka? Turnir u toku. Sedamdesetak igrača. U prvih nekoliko kola nižem pobede, i poneki remi. Stižem do vrha tabele. Drugar iz ekipe komentariše. - Mnogo si visoko. U sledećem kolu ćeš dobiti nekog od velemajstora. - Šta da radim. Takva su pravila. Objavljuju parove sledećeg kola. Stvarno igram protiv velemajstora. Drugari se okupili. Dele savete. Preporučuju otvaranja. - Beli si, igraj e4. On će ući u Sicilijansko otvaranje. Uvek to radi. A ti si tu dobar. Posle gledaj da izmenjaš što više figura i što pre udji u završnicu. Imaćeš šanse za remi. Gledaj samo da ti ne proda neki fazon u otvaranju. Smejem se. - Momci hvala vam. Sve ste me naučili, savetovali, dopratili me do ringa. Dalje ću morati sam. Sad se i oni smeju. - Ajd, srećno ti bilo! Počinje partija. Slušam njihove savete. Stvarno igramo Sicilijanku. Krećem u razmenu figura. Gledam i ne verujem. Iz razmene ću izaći sa pešakom više. Mora da je neki trik. Razmišljam. Trošim previše vremena. Preračunavam kombinacije. Ne vidim nikakvu opasnost. Gledam na sat. Imam još pet minuta do pada zastavice. - Nema druge. Uzeću. Ako je trik, svaka mu čast. Uzimam pešaka. Nastavljamo partiju. Nije bio trik. Nije video da gubi. Oko stola gužva. Čujem šapat. - Pobediće velemajstora! Igramo još nekoliko poteza. Vreme mi ističe. U brzini, vučem nepromišljen potez. Sve se ruši. Gubim. Pružam ruku. Velemajstor se hvata za glavu. - Al si me namučio! Imao si dobijenu partiju! Ustajem. Drugari me opkoljavaju. - Ne možemo da verujemo šta si uradio! Svi mi oko stola smo videli potez posle koga mora da preda. Samo ti nisi video! Sležem ramenima. - Kad si u ringu sve to izgleda drugačije. Sasvim drugačije.

* * *
Leto 2018. Zlatni masters Novaka Đokovića: pobedom u Cincinnatiju, osvojio poslednji trofej koji mu je nedostajao sa devet velikih turnira. Nekog davnog leta, teća Žika pruža ruku:. - Daj tu knjižicu, da teča nešto pogleda. Znam šta hoće. Staviće crvenu novčanicu. Kao i svi ostali. - Tečo, to je samo prvi razred osnovne škole, nije fakultet. - Ako! I put od hiljadu milja počinje jednim korakom. Tako kažu Kinezi. A to je mnogo mudar narod. Leto 2018. Omladinci Kine stižu. Smešteni u objektima pored Dunava. - Ova deca su prešla hiljadu milja. Bukvalno. Zbog turnira. Deca igraju ravnopravno sa seniorima. U trećem kolu, žreb mi dodeljuje malog Kineza. Prilazim stolu. Ustaje. Naklon. Pruža poklon. Lepezu. Neprijatno mi. Nemam kod sebe ništa, da uzvratim pažnju. Sutradan. U sali gužva. Pronalazim mališu. - Lin, here's a little present for you. Osmeh koji nema cenu. Mečevi počinju. Lin nekoliko puta prilazi mom stolu. Gleda poziciju. Kad nam se ukrste pogledi, blagi naklon i osmeh. Mečevi završeni. Vozim prema gradu. - Šta si poklonio onom malom Kinezu? Monografiju o našoj zemlji. Ima tekst i na engleskom. Kad se vrati u Peking, da pokaže roditeljima u kakvoj zemlji je bio. U Srbiji, bre. - Možda će on jednog dana postati svetski prvak. - Da. A ovaj turnir će pamtiti kao prvi korak na putu od hiljadu milja. Videćemo. Ko zna.

* * *

Jesen 2108. Dečak Miloš tužan, jer teča nema vremena da mu ispriča još koju pričicu. Noć. Na drumu, tek poneko vozilo. Na radiju: “Pred mojim očima ravan put, Ovo je žestoka mašina, Nebo mastilo, mesec žut…”  Razmišljam o Miloševoj želji. Odnekud, pitanje: “Ako već nemam vremena da mu pričam, zašto mu ne napišem pričice? Imam dovoljno vremena do njegovog rođendana. Daleko je petnaesti jul.” Rađa se mali tehnički problem: kad počnem da pišem, pričice će biti razbacane na nekoliko računara, na kojima svakodnevno radim. Treba mi neko mesto na kome ću lako dopisivati, brisati, menjati … U narednim danima nastaju prve, grube, konture pričica. Prva ruka maltera. Šest meseci kasnije. “Priče o tečama” beleže četrdeset hiljada poseta, na nekoliko blogova. Osim nekolicine najbližih, niko ne zna ko je autor. Ostalo je još dva meseca do Miloševog rođendana. Počinjem drugu obradu pričica.  Miloš još uvek ne zna za njih.  


http://priceotecama.blogger.ba/

Voda u kotlu vri. Milunka sipa kukuruzno brаšno. Nagnuta. Ispod lanene bluze odsjaj vatre na belim dojkama. Nabujalim od jesenas. Istovremeno se početkom zime javio i neki nemir. Neodređen. Stara mati je posmatra ispod oka. Uzdiše. Biće nevolje.Ako je u najskorije vreme ne udaju.To misli, a govori: "Dosta je dete moje, promešaj još malo i skidaj s vatre."

***

Služba završena. U crkvi još poneko pali sveću. Ispred crkve, narod se još ne razilazi. Zastanu da razmene poneku reč. Pozdravljaju se. Poneki momak baci pogled na ono što je nabujalo preko zime. Brz i stidljiv. A opet dovoljan.

***

Prosci banuše iznenada."Čuli smo da je kuća domaćinska. Čeljad poštena i valjana. Pa svratismo da pripitamo: "Ima li kakvog posla kod vas? Da se ore, kopa, hrani stoka? Ne tražimo mnogo: jelo i katkad malo vina." Domaćin se smeška. Zna i zašto su došli i zašto se šale. Nije red da odmah pitaju za devojku. 

*** 

Noć. Prosci se zagrejali. Neki od vina i rakije. Neki od pogleda u Milunku. Ženik gleda u počišćen pod. U ikone na zidu. U plafon. Milunka služi. U njoj se prepliću stid, zbunjenost, uzbuđenje. I onaj nemir.
I dalje neodređen. Sve jači. Pospremajući sto očeša se o ženika. 
Planuše im obrazi. Njemu više. Milunki nemir pređe u požar.

*** 

Rakija obori prosce. "Valja nam kretati." Lako za reći. Teško za učiniti. Noge ne slušaju. Domaći donesoše seno i prostreše po podu.
Ubrzo, prostoriju ispuniše zvuci teškog disanja pijanih ljudi. 
U spavaćoj sobi mati i otac razmeniše još poneku reč. Zaspaše i oni.
Osta samo pun mesec na nebu i neki prohladan vetar. Istočni.

***

Milunki san ne dolazi na oči. Onaj požar bukti. Ne zna gde je jači:
na vrhovima bradavica ili medju butinama. Rukama pokušava da ga utiša.
Još gore. Rasplamsao se i pretvorio u neku želju. Kakvu i za čim, ne zna. oseća da gori i da joj treba onaj hladan vetar. Istočni. Da ugasi požar.


***

Držeći se jednom rukom za stablo šljive udiše hladan vazduh. Drugom rukom zadiže suknju. Vetar hladi gole listove i butine. Učini joj se da se požar još više raspiruje. Zavuče drugu ruku i pritisnu mesto gde gori.Oseti da je vlažna. I bi joj smešno: "Gorim a curim!" 


***

Vino učinilo svoje. Bešika puna.Brka se probudio i gleda gde je. Pored njega, ženik zabio glavu u seno. Ostali prosci razbacani po podu. Uspe da prodje do vrata a da nikoga ne zgazi. Napolju, hladan vetar mu pomalo razbistri mutne misli. Pođe do šljivika da isprazni višak tečnosti.


***

Otresajući poslednje kapi ugleda neku priliku. Žensko. Na mesečini belasaju gole butine i dojke. Začu uzdahe i neko mljackanje. Oprezno priđe bliže. Sad već razaznaje i ko je i šta radi. Vidi ruku koja gnječi
dojku. I drugu koja se trza između nogu. Iz razdrljene bluze seva
belilo. Žila mu nabreknu. Um se pomrači. 


***

Prvi zraci sunca padoše na mamurne prosce. Domaćica postavila sto u dvorištu. Ustala je pre svih. Pomuzla kravu. Iznela na sto sir, kajmak,
vruću pogaču. Iz velike zdele puši se kajgana. Očišćene glavice luka, suve kobasice i slanina. Prošarana. Prosci leče mamurluk ljutom rakijom.
Vajkaju se: "Red je da se zalije proševina. Nek je sa srećom!"
Nastavlj se razgovor o veridbi i svadbi. Neki maleni vrapci žurno skupljaju mrvice ispod stola. Iz štale se čuje mukanje krave. Neki pas laje. Milunka zahvata vodu iz bunara. Ženik gleda u vrapce.

***

Doručak privedoše kraju. Razgovor pomalo utihnu. Utonuše u sopstvene misli. Većini na pameti protekla noć. I na onaj pun mesec i onaj hladan vetar. Istočni. Svima sem ženiku. Od kad ga je vino oborilo nije otvarao
oči do jutra. Milunka ga pogleda s vremena na vreme. "Sad je stidan, miran i ćutljiv.Lisac jedan!" Tako misli, a sve joj nešto milo da ga gleda. I živo joj se vraćaju slike iz protekle noći. Pogleda u onu šljivu. Tamo joj je prišao s leđa. Isprva se prestrašila i htela u zemlju da propadne od sramote. Uverena da je video šta radi. Da je gledao u njene gole noge i jedre dojke. U ruku koja gasi požar. Priseti se kako je osetila nešto tvrdo kako prodire u njen donji stomak.
I kako se požar pretvori u gomilu mrava koji gamižu.I neki kratak i skoro prijatan bol kad je nešto u njoj puklo. Seti se grčeva koji su je potresali dok je ono nešto ubrzano ulazilo i izlazilo iz nje. Postide se svojih misli. I još više jer oseti da je opet vlažna. Da smetne misli, pogleda po licima za stolom. I učini joj se da brka gleda u nju nekako čudno i nekako drugačije nego pto bi trebalo. Odmahnu rukom i ustade. "Doneću još vina." 

***

U podrumu, zavuče ruku pod suknju. Obrisa vlagu. Pogleda u butine.
Na beloj pozadini jasno su se ocrtavali tragovi krvi. Crne dlačice behu ulepljene. Osmehnu se pri pomisli na ženika i budućnost koja je pred njima. A pomisao na ono nešto tvrdo, debelo i dugačko učini da osmeh postane još širi. 

*** 

Vrativši se u dvorište, priđe stolu i dosu vino u prazne čaše. I opet joj se učini da brka pomalo čudno gleda u nju. Ali to je sada nije zanimalo. Lovila je pogled ženika. Da se uveri da je i on srećan zbog onog što se međi njima desilo, u šljiviku dok je na nebu bio pun mesec i dok je hladan vetar sušio sokove koji su curili iz nje.

***

Brka je u glavi imao ceo košmar. Smenjivale su se slike. Bele dojke na mesečini. Podizanje suknje. Rascep izmedju guzova. Drhtaj kada je primetila da nije sama. Prodiranje u nju. Video je opet kako se ona naginje i prima ga duboko. Opet je osetio njene ženske mirise i mekotu 
na dlanovima. U košmarnim slikama gnječio je jedre dojke i guzove koji su se tresli pri svakom ubodu... 

***

Zbunjivalo ga je to što u njenim očima ne vidi da se bilo šta od svega toga desilo. Prelazila je pogledom preko njega bez treptaja. A delili su toliko toga pre samo nekoliko sati. "Što ti je žensko!" Tako mišljaše.
Istina, malo ga je uznemiravalo to šta je sa budućom mladom radio. Nije red. Ženik mu beše neki dalji rod. Šta da se radi. Beše što beše.
Za trenutak pomisli da bi mlada mogla da ga optuži za ono što beše među njima. Odagna zebnju setivši se da je ostao sam u šljiviku, pokušavajući da otre tragove, i da se ponovo vratila. Da dobije još.


***

Mati se takođe prisećala prošle noći. I domaćinove nemirne ruke. Pravio se da spava. Tako joj se bar učinilo. A ruka nije mirovala. Da ne bi neko nešto primetio, izašla je napolje. Znala je da će i on uskoro izaći. Zadigla je spavaćicu i obema rukama uhvatila za stablo šljive.
Već je osećala kako joj hladan vetar ježi kožu na guzovima. A onda je osetila kako je hvata za kukove i prodire u nju. Za trenutak joj se učinilo da je ubada brzo i nestrpljivo, kao onda kada su to prvi put radili. Za razliku od kasnijih godina kada se sve to pretvaralo u rutinsku stvar. Kako god. Nameštajući se tako kako joj je najviše prijalo ubrzo je osetila da će joj doći ono što joj je potresalo utrobu.
I već je u njoj zamro i poslednji drhtaj a on je i dalje svrdlao njenu raskvašenu rupu. Čekala je da ubrza, što je uvek bio znak da će ubrzo biti kraj. Ubrzavajuću i nabijajući se u nju sve silovitije u jednom trenutku je iskliznuo. Pokušavajući da ga vrati, tu gde je do malopre bio,promaši rupu i ulete malo iznad. Zaprepašćeno je zastenjala osetivši prvi put žilu u guznom otvoru. 


*** 

Domaćin je nazdravljao i vodio domaćinske razgovore teškom mukom se otimajući utiscima prethodne noći. Seti se da je bio već skoro zaspao i
da mu je ruka pošla u ženino međunožje. U nekim iskidanim slikama između jave i sna prisećao se da je ustala, verovatno da se pomokri pre čina. Nije je bilo neko vreme a onda je bauljajući ušla i legla pored njega.
I sada se seti kako je rukom namestila njegovu žilu na guzni otvor i nabila se svom dužinom. "Ko zna, možda je to bilo slučajno? Ko može znati šta je ženama na pameti?" A ono što je dalje bilo više je ličilo na san nego na javu. Prisećao se da se ispraznio u ženin guzni otvor i da je zatimizašao da isprazni bešiku. Postajao je malo u šljiviku, puštajući da ga hladi vetar. Onaj istočni. Nedugo zatim oseti kako ga neka ruka hvata oko još mokre žile i nateže mu kožicu. Šta da se radi,
dohvati je, pribi uz drvo i ponovo natače kao i malopre. Čak je ovoga puta bilo još bolje nego prvi put. Učini mu se da su joj grudi bujnije, guzovi čvršći a rupe stisnutije. "Podmladila se ova moja, nema šta." Beše to poslednje čega se sećao.


*** 

Prosci poustajaše. "Hvala na časti! Vreme je da se kreće!" "Hvala i vama što dođoste, pa da se u sreći i zdravlju vidimo na veridbi!" " A posle toga, daće Bog, i na svadbi!" "Tako je! Srećan put i dobro zdravlje!"
Kad ostadoše same, mati pripita Milunku: "Ćerko, kako ti se čini mladoženja?" A Milunka smerno obori oči i prošapta:" Dobar je." A u sebi je bila razmišljala, kako to da do juče nije ni jednog momka ni za ruku uhvatila a tokom samo jedne noći ona muška stvar uđe u nju dva puta. Jednom kako Bog zapoveda a drugi put tamo gde ni slutila nije da može ući.

***

Источна Херцеговина, 1846.