Kratke priče

ŠABLON C4

KRAJEM PROŠLOG VEKA. Vrtim šablone za početak razgovora. Šablon C1: "Nešto ste mi poznati".  Šablon C2 : "Da li se znamo, odnekud?". Šablon C3: "Ja se vama sviđam, a vi meni?" Šablon C4 ... Ne mogu da se odlučim. Srećom, prva prekida tišinu. - Kako to da se nikad nismo sreli? - Jesmo, samo se vi ne sećate. Bilo je to sedamdeset četvrte. - Ja sam tada imala dve godine! - Zato se i ne sećate. Ali ja se sećam, tada sam imao deset godina. Prošao sam pored vas. Bili ste u dečjim kolicima. Gleda me. Vidi da sam ozbiljan, šatro. Prekidaju nam konverzaciju. Dovoljno sam rekao. Za sada. Za nastavak ima vremena. Videćemo se i sutra. Krećem kući. Golf kec pali skoro iz prve. Brekće. Razmišljam o toj sedamdeset četvrtoj. Te godine smo se rastali od učiteljice. Na jesen nas dočekali nastavnici. Igrano je  svetsko prvenstvo u fudbalu. Jugoslavija pobedila Zair, devet prema nula. Posle smo ispali. Bijelo dugme snimilo "Selma, ne naginji se kroz prozor". Na tekst Vlade Dijaka. Selma i Vlado se sreli kada je putovala za Sarajevo. Pomogao joj da ponese kofer i ispratio je na voz. Kada se smestila,  sa perona je uzviknuo: "Ne naginji se kroz prozor!" Od te ljubavi, nikad ništa. Tako mu i treba, kad nema spremne šablone. Možda. Bora Čorba se rastaje od Biljane. Biljana kreće za Sarajevo, u novi život. Poziva je da se sretnu. Pred kafanom "Lipa" u dahu joj recituje novu pesmu. "Ostani đubre do kraja". Šmeker ostaje šmeker. Te godine, Jeanette peva "Porque Te Vas". "Zašto odlaziš?". Kad se sve sabere, mogao sam odabrati neku drugu godinu. Uostalom, nije ni važno. Sutra je novi dan. Tako kaže Scarlett O'Hara, u filmu Prohujalo sa vihorom. A njoj se valjda može verovati.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/02/26/4137723

Kad sreća okrene leđa   prvi deo

Trifunu je sreća okrenula leđa . U proteklih par meseci obavio je svega nekoliko kupoprodaja. Zarada mala. Par slika, sumnjive autentičnosti, nekoliko novčića i jedna srebrna ogrlica. Ostalo nije vredno pomena. Bilans srednje žalostan. Kad se tome pridoda jučerašnji fijasko... Očuvana barokna stolica oglašena za prodaju. Kasnio u polasku. Gužva u saobraćaju. Kad je konačno stigao, stolicu su unosili u kombi... Prelistava rokovnik. Precrtava neke adrese i imena. U dnu stranice nažvrljan broj telefona. Nema imena. Pokušava da se seti zašto ga je zapisao. Ne uspeva. Nazvaće. Ionako nema ništa u planu. - Dobar dan, Trifun ovde. Zapisao sam vaš broj ... - Gos'n Trifune, možemo se videti predveče. Daću vam adresu. Zapisuje. Prekida vezu. I dalje se ne seća. Verovatno je neko od skupljača starih stvari. Svašta oni pronađu po podrumima i tavanima. Ovoga je verovatno sreo u nekoj antikvarnici. Ili na pijaci. Svejedno. Veče se spušta. Stiže pred oronulu kuću. Proverava adresu. Uzdiše. Verovatno ga očekuje preturanje po gomili nabacanog krša.  - Biće tu svega, od igle do lokomotive. Tako razmišlja. Ni ne sluti koliko je u pravu.     

http://priceotecama.blogger.ba/

ČOKOLADA ILI CRVENA PAPRIKA


Pametnica se opet javlja: - Može li još neki primer za fazi logiku? Nama to liči na nekakvu verovatnoću. - Fazi logika se mnogo razlikuje od verovatnoće. Izaberite neki skup, pa ćemo na njemu razjasniti razliku. - Može li skup koji se zove "SLATKO"? Ovacije. - Dobar izbor! Najpre odredite stepen pripadnosti tom skupu za: ČOKOLADU,JABUKU I CRVENU PAPRIKU. Pametnica negoduje: -To je previše lako! Čokolada ima stepen pripadnosti "jedan". Jabuka ... recimo ... "nula zarez osam". Crvena paprika ima stepen "nula"! - Tačno. Zamislite sada dve zatvorene kutije. Na jednoj piše da je STEPEN PRIPADNOSTI "nula zarez devet", a na drugoj piše da je VEROVATNOĆA "nula zarez devet". Šta vas čeka ako pojedete sadržaj prve kutije, a šta ako pojedete sadržaj druge? Tišina. Razmišljaju. Češkaju se. Pametnica nesigurno diže ruku. -Izvoli. - U prvoj kutiji je nešto što je po slatkoći između jabuke i čokolade. Recimo ... BRESKVA! - Tačno. U svakom slučaju, nećete pogrešiti ako se odlučite za tu kutiju. Šta je sa drugom kutijom? - Znam! Na njoj piše da je verovatnoća da je unutra nešto slatko devedeset posto! Ali je verovatnoća da NIJE slatko jednaka deset posto! - Tako je. To znači da postoji šansa da je u njoj CRVENA PAPRIKA. Da li vam i dalje fazi logika liči na verovatnoću? - Neee! Ali niste nam rekli čemu služi fazi logika. - Kad završite školu, odbranite maturske radove, i tako redom, moraćete sve češće donositi važne odluke. Neke će biti lake, jer će izbor biti po Aristotelu, "crno ili belo". Neke ćete donositi malo teže, i to po fazi logici, dakle, "nešto između". Najteže će biti one koje ćete donositi na osnovu verovatnoće ... -Jer nećemo unapred znati da li je u kutiji ČOKOLADA ili CRVENA PAPRIKA! - Tako je. Nećete znati. Idite sad. Zvonilo je.


http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/03/12/4139938


http://priceotecama.blogger.ba/

Gledam u nju. Zatim u stranicu dnevnika. Zatim u kalendar. Preostalo je još par časova do kraja školske godine. Njen današnji odgovor ravan nuli. Ćutanje. Pokušavam da pomognem, da krene sa rešavanjem zadatka. Ne ide. Sležem ramenima. - Hoćeš li da odložimo ovo odgovaranje za sledeći čas? Mada, nema mnogo vremena. Hoćeš li stići da se spremiš? - Moram da spremam i matematiku ... Gledam u tužnu stranicu dnevnika. Kritična situacija. Nije samo matematika problem. Ima tu još slabih ocena. Ne znam šta da radim. Nije u redu da joj poklonim ocenu. Zbog onih koji su učili tokom godine. A opet, može se desiti da joj to bude treća slaba ocena. Tada nema popravnog. - Profesore! Dajte joj da obradi neku temu do sledećeg časa. I da joj to bude dovoljno za dvojku! Žamor. Odobravanje. Razmišljam. To baš nije uobičajeno, ali je to ipak neki napredak... Moraće da uloži trud, a stvarno će i naučiti nešto. Bar za tu dvojku. - Dobro. Neka bude tako. Ali da to ne bude čitanje nekog prepisanog teksta, već usmeno izlaganje. Tema je slobodna, u okviru astronomije. I spremi to dobro, jako dobro. Dobila si šansu. Nadam se da ćeš je iskoristiti. Obećava da hoće. 

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/03/13/4140101

serpentiner wrote:[size=34]CRVENKAPA I VUK[/size]



[size=34]Početak juna. Dobri učenici imaju zaključene ocene. Dremaju u klupama. Dobrovoljac se javlja da odgovara. Slušam izlaganje u stilu "može biti, ali ne mora da znači". Prekidam ga. - Kod tebe nema ničeg što je crno ili belo. Sve je nekako u stilu fazi logike. Dremljivi se bude. - Kakve logike? - Fazi. - Može li to malo detaljnije? - Može. Uzećemo za primer skup u kome su dobroćudne osobe. Gde spada Crvenkapa? Horski odgovor. - Ona spada u taj skup dobroćudnih. - Bez sumnje. A vuk? - On ne spadaaa... -Tako je. Upravo ste razmišljali kao Aristotel, jedan od njegovih "Zakona misli" govori da svaki iskaz može biti tačan ili netačan. To je logika "da ili ne", "crno ili belo", dakle, egzaktna logika. Fazi logika dozvoljava i iskaze koji nisu "crno-beli", odnosno, sasvim tačni ili sasvim netačni. Ona koristi stepen pripadnosti. Vidim da im nije baš sasvim jasno. Pitaju: - Može li neki primer? - Može. Lovac. Lovac je dobroćudan jer je spasio Crvenkapu i baku. S druge strane, ubio je vuka, što znači da baš i nije dobroćudan. Za njega bi, po fazi logici, rekli da je njegov stepen pripadnosti skupu dobroćudnih pedeset posto ili nula zarez pet. Jedna pametnica diže ruku. - Profesore mogu li ja da kažem nešto o toj fazi logici? - Izvoli. - Majka Tereza ima stepen pripadnosti tom skupu koji iznosi maksimum, dakle: jedan! -Tačno. - Hitler ima stepen pripadnosti jednak nuli! -Tačno. - A vi ćete imati stepen pripadnosti kao Majka Tereza, ako nam podelite svima petice! Ovacije. - Vidim da ste savladali fazi logiku. Ocene će ipak biti egzaktne, po Aristotelu.[/size]


[size=34]http://priceotecama.blogger.ba/[/size]

Hvala na komentaru!

Онда му ја кажем да још није за избацивање, јер су променили пропис, па граница више није на 35 неоправданих, него на 42, ал' нека се припази. Било му је нешто лакше, ал' десет дана касније је потрошио и то.
И онда дође тај понедељак, моји часови пети и шести, и он тражи да га пустим кући. Чека га девојка. Није него, чека га друштво у селу у кафани, јануар, друга смена, давно је мрак док он стигне тамо, они већ на трећем пиву а он долази са торбом из школе. Кад клипан понавља четврти разред средње, и то на неком ретком занимању кога нема ове године, па само два дана у недељи има све часове - осталих дана је готов у пола четири. Уместо двадесетак, имао је ваљда једанаест часова недељно, плус пракса. Ал' тај понедељак га баш једе, ови ће опет душу да му изваде кад се појави после осам, па професоре јел' може. Не може, нисам те пустио, ево њих четворо су чули.
Наравно, збрише још са четвртог часа, јер колегиница није била ту а мени таман улетело да одрадим нешто. Три неоправдана, прешао црту.
И шта сад, ја свеж, ово ми прво полугодиште. Посаветујем се са шефом зборнице, вели закон је јасан. Наравно да ће почетнику да се ували зајебан случај, ко последњи њему најружнија девојка. Скупим папире, поднесем предлог већу, дође зимски распуст. Током ког конкуришем у другој школи преко пута, јер овде само замењујем трудницу, ионако не бих дочекао крај године. Тамо ме приме, међутим они почињу друго полугодиште недељу касније, те одрадим овде и још једну недељу фебруара. Током које веће донесе одлуку да му се уручи шут карта, ваљда у четвртак. Петком нисам имао часова, те смо тако практично истог дана напустили ту школу.

najkraća sf priča:

Poslednji čovek sedeo je sam u sobi. Neko je pokucao na vrata.


još kraća sf priča:

Vreme je stalo. Juče.

"Онда му ја кажем да још није за избацивање, јер су променили пропис, па граница више није на 35 неоправданих, него на 42, ал' нека се припази. Било му је нешто лакше, ал' десет дана касније је потрошио и то.
И онда дође тај понедељак, моји часови пети и шести, и он тражи да га пустим кући. Чека га девојка. Није него, чека га друштво у селу у кафани, јануар, друга смена, давно је мрак док он стигне тамо, они већ на трећем пиву а он долази са торбом из школе. Кад клипан понавља четврти разред средње, и то на неком ретком занимању кога нема ове године, па само два дана у недељи има све часове - осталих дана је готов у пола четири. Уместо двадесетак, имао је ваљда једанаест часова недељно, плус пракса. Ал' тај понедељак га баш једе, ови ће опет душу да му изваде кад се појави после осам, па професоре јел' може. Не може, нисам те пустио, ево њих четворо су чули.
Наравно, збрише још са четвртог часа, јер колегиница није била ту а мени таман улетело да одрадим нешто. Три неоправдана, прешао црту.
И шта сад, ја свеж, ово ми прво полугодиште. Посаветујем се са шефом зборнице, вели закон је јасан. Наравно да ће почетнику да се ували зајебан случај, ко последњи њему најружнија девојка. Скупим папире, поднесем предлог већу, дође зимски распуст. Током ког конкуришем у другој школи преко пута, јер овде само замењујем трудницу, ионако не бих дочекао крај године. Тамо ме приме, међутим они почињу друго полугодиште недељу касније, те одрадим овде и још једну недељу фебруара. Током које веће донесе одлуку да му се уручи шут карта, ваљда у четвртак. Петком нисам имао часова, те смо тако практично истог дана напустили ту школу."


Kristalno čisto, sirovo i ogoljeno. Bez dodvoravanja čitalačkoj publici. Napisano bez želje da se steknu sledbenici i rasprodaju tiraži.  Autor ne glumi lajf-kouča, on jednostavno priča svoju priču. Bez zapleta u kome se uvek nešto na kraju "ispostavi". i bez obećanja nastavka priče, da bi se obezbedila čitalačka publika. Bez podilaženja lažnoj "intelektualnoj" eliti koja sedi na književnim večerima da bi sutra prepričavala "ko je bio" i još više "ko nije bio". U izrazito ironičnom i pomalo satiričnom stilu, "slika" nam realnost takvu kakva jeste.Autor bezuspešno krije iza, naizgled, svakodnevne i monotone priče oštrinu svog intelekta, moć zapažanja i dubinu duha. Napisana sa neizrecivom lakoćom, ova priča pretenduje da postane preteča novog-realizma, koji će mnogi pokušati da imitiraju. Koliko uspešno, vreme će pokazati.
Leta Gospodnjeg, 2019. 
 . 

Mr. Moonlight wrote:najkraća sf priča:

Poslednji čovek sedeo je sam u sobi. Neko je pokucao na vrata.

Има и наставак...

serpentiner wrote:Napisana sa neizrecivom lakoćom, ova priča pretenduje da postane preteča novog-realizma, koji će mnogi pokušati da imitiraju. Koliko uspešno, vreme će pokazati.

Критичар покушава да завуче писцу бајаги му се увлачећи. Лукаво.

Leta Gospodnjeg, 2019. 

Ко се религије маша, од ње ће се и усрати.

Nekad davno sam čuo da su Česi su imali nagradnu igru, roman u 160 sms karaktera da se napiše. 

Najbolji je proglašen i prevod sa češkog glasi - Trudna sam, reče Kraljica, a ne znam ko mi je to učinio.



Mislim da je i bila preporuka (ili uslov) da roman buide triler, misterija, intriga, da ima likova iz visokog društva...

А, стара прича је преведена у нови медиј. Бар још десет држава тврде да је измишљено код њих.

"Ко се религије маша, од ње ће се и усрати."
   Kristalno čisto, sirovo i ogoljeno. 

I skrnavo.

Mr. Moonlight wrote:I skrnavo.

Ауу да... требало је "лаћа".

PRIPOVEDAČ osmi deo

Iz tame sna budi ga vetar. Suviše vruć da bi bio ovozemaljski. Obraz mu gori od toplote. Strah ga budi. Učenik otvara oči. - Marvo prokleta! Gubi se! - Ne grdi mog bivola! Nije on kriv što te malo onjušio. - Ko si ti? - Čuvar bivola, a ko si ti? - Ne znam. Do pre neki dan sam bio učenik jednog pripovedača. Sad ne znam ni ko sam, ni šta sam. - Znaš li bar gde si pošao? - Idem putem za Beji, krenuo sam iz Fenga. A ti? - Ne idem nigde. Napasam bivola. - Odnekud si, valjda, došao? - Ne. Oduvek sam ovde. Hoćeš li da podelimo činiju pirinča? Sigurno si gladan. Učenik prihvata. - Sad kad smo jeli, možeš mi ispričati svoju priču. - Kao dečak, slučajno sam sreo  jednog pripovedača. Postao je moj učitelj. - Ili si ti postao njegov učenik? - Svejedno. Obišli smo mnoga sela i gradove. Pripovedali raznim ljudima, na raznim mestima. - Ne moraš dalje. Došao je dan kada si poželeo da se odvojiš od učitelja. I tako si stigao do ovog drveta pod kojim si spavao, dok te moj bivo nije probudio. Prerano si napustio svog učitelja. Treba još da učiš. - Po čemu ti to znaš? - Dovoljna mi je bila tvoja prva rečenica, "slučajno sam sreo  jednog pripovedača". Nisi ti njega slučajno sreo, niti je on slučajno sreo tebe. Učitelj i učenik  su suđeni jedan drugom. Idi sad. - Gde da idem? - Nazad, putem za Feng. Odakle si i došao.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/03/16/4140481

Amfiteatar.  Koleginica se vrpolji. Profesor prekida predavanje. - Koleginice, da li sam nešto pogrešno rekao? - Niste. Znate, morala bi da idem. A ne bi da dobijem minus. -Sigurno imate neki jak razlog. Negde gori? -Ne gori. Imam generalnu probu, u pozorištu. Sutra je premijera. -Nisam znao da imamo glumice među budućim inženjerima. Idite. Pakuje se. Kolega mi šapuće : Mogla je smisliti bolji izgovor. -Doviđenja! Stigla do vrata. -Koleginice, sačekajte malo. Možete li nam reći neki tekst iz predstave? Publika je tu. Pozornica je tu. Izvolite! -E, sad je ugasila. Rekoh li ti da je trebala smisliti bolji izgovor! Okreće se. Zbunjena. -Šta sam ono htela?... Ja govorim o pozorištu. Sad je drukčije... Sad sam prava glumica, igram s uživanjem, sa zanosom, opijam se na pozornici i osećam da sam divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno idem peške, idem i mislim, mislim i osećam kako rastu moje duševne snage... I sada znam, razumem, Kosta, da u našem poslu - bilo da igramo na pozornici ili pišemo - nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života! Klanja se. Aplauz. Maestralno. Profesor se zahvaljuje. -Ulepšali ste nam dan! Idite, da ne zakasnite! -Pa, ona stvarno glumi u pozorištu! A ja mislio da folira! Gledam ga. Razmišljam da li da mu kažem. - Sutra je premijera Virdžinije Vulf. A  ovo je bio Čehov. Toliko o njenoj glumi.

http://priceotecama.blogger.ba/

EPILOG

Učenik dovršava ispisivanje poslednje bambusove pločice. - Učitelju, da uzmem novu pločicu? Pripovedač odmahuje rukom: - Nema potrebe. Ovo je bila poslednja priča. - Sve si ih ispričao? - Znam ih još mnogo. Ali nema potrebe da ih pričam. Dovoljno si čuo. Vreme je da počneš sa pisanjem svojih. - Kako? - Jedna priča, jedan kamen. Kamen po kamen, nastaće put. Vijugav i varljiv. Jednog dana, vraćajući se tim putem, naći ćeš sebe, nekadašnjeg. I još jednog. Celo mnoštvo. Nigde dva ista. A, opet, svi će biti nekako slični. - Na šta će ličiti? - Na tebe. - Odakle da počnem sa pisanjem? - Od prologa, odakle bi drugo? Pođi sad, pred tobom je dug put. 

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/03/21/4141287

PRIPOVEDAČ deveti deo

Učenik umorno vuče noge. U Feng stiže malo pre ponoći. Dremljivi stražari ga zaustavljaju. - Odakle dolaziš? Gde ideš? Ko si ti? Ne slušaju odgovore. - Pođi sa nama. - Gde me vodite? - Tamo gde je skitnicama mesto. - Nisam skitnica, ja sam pripovedač ... Prekida ga cerekanje stražara: - A ja sam mislio da si čuvar Naslednog pečata kraljevstva Han! Polazi! Jutro. Stražari sprovode pedesetak odrpanaca. Onaj pored učenika žvaće glavicu luka. Nudi: - Hoćeš li malo ovog ukusnog luka? -Ne. Gde nas vode? - Na seču tamariska. - Šta će im to? - Mešaju trule biljke sa peskom i šljunkom. To je najbolji građevinski materijal. - Šta grade? - Zid. Njime spajaju stara utvrđenja. Videćeš kad stignemo. Tamo ima radnika kao zvezda na nebu. Ispraznili su sve zatvore, odveli seljake sa njiva, pohvatali sve skitnice i odbegle vojnike ... Zid grade majstori. Ostali rade kao robovi. Čuva ih vojska. Pokušaj bekstva se plaća glavom. Nego, jesi li se predomislio? Ostalo je još malo ... - Ne želim taj ukusni luk! Želim samo da nekako nađem svog učitelja! Odrpanac sleže ramenima: - Šteta, a baš je ukusan ...

http://priceotecama.blogger.ba/

PROLOG.

"Avgust 1949. Prošle su četiri godine od završetka Drugog svetskog rata.
Jugoslavija se sporo oporavlja od ratnih razaranja. Vlada nestašica hrane. Država ograničava potrošnju. Radnici uz platu dobijaju knjižice
sa markicama. Bez markica se ne može kupiti hleb, meso, mast, mleko, tekstil ... Prošla je i godina od donošenja Rezolucije Informbiroa o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije, koja je označila  napad Staljina na Tita. Svako na koga se sumnjalo da je na strani Staljina biva uhapšen i odveden u zatvor, pod optužbom da je informbirovac." 

U KAFANI. - Dete, daj još po jednu! - Neka, Milosave, dosta je. Treba ići kući. - Kakvoj kući? Ne idem odavde do zore. Ili dok me ne izbace
odavde. - Kakvi su te jadi snašli, crni Milosave? - E moj Đorđe, golema je nevolja. Kelner donosi rakiju: - Nema više na veresiju! Ovo vam je zadnje! - Daleko bilo da je zadnje. Poslednje je. A i ti si mi sav crn pred očima. Sikter, bre! Đorđe ga smiruje: - Pričaj Milosave, olakšaj dušu. Kome ćeš ispričati, ako ne meni? Ko braća smo, oduvek.   - I da znaš da hoću! Kome, ako ne tebi? Ti znaš onu moju ... Stevaniju.
Dobra je ona meni, samo kad je uhvate neke ludosti ... Ne može se s njom  na kraj izaći. Uvek je nečim nezadovoljna, uvek nešto fali. Eto, onomad,  da kupi haljinu, pa da kupi haljinu. Sve jedno te isto. A nemamo markice  za tekstil. Trampio ja. - Za šta? - Nije to važno. Slušaj dalje. Znaš onog udbaša, Balavog? - Ćut more! Ne zovi ga tako! Marko mu je kršteno ime. Nikad ne znaš ko sluša! Dojaviće mu neko, pa eto ti belaja. De, da se kucnemo! - A znaš i da on balavi za mojom Stevanijom, ima tome dugo vremena. A sve nešto mislim, kakvo je doba došlo ... Eto, sinoć, zaustaviše se dva vojna džipa pred komšijinom kućom. Iskočiše nekakav u kožnom mantilu i dva u uniformama. Povedoše komšiju. Mi kao miševi. Ni mukajet! Niko da priskoči, da koju reč u njegovu odbranu kaže! - Tiše, crni Milosave! Čuće neko ...  

ISPRED GRANAPA. - Stevanija, cvete moj, evo tebi tvoga Markana! - Prođi me se Marko, nije mi do šale! - Šta te tako sneveselilo? Da te nije neko popreko pogledao? U zatvor ću ja s njim! - Sve me snašlo. Milosav iz kafane
ne izbija, koru hleba bez markice ne mogu kupiti, a o haljini mogu samo
da sanjam. A ti još pitaš šta me snašlo. Idi sad, eto Milosava! VEČE. Stevanija privija mokru krpu na oko. Milosav odmiče zavesu. Gleda kroz prozor. - Odvedoše i komšiju od preko puta. A onaj krvnik, Marko, gleda prema našoj kući! Sve je to tvoje maslo! Zmijo! Da sam neki čovek, izleteo
bi napolje, komšiju da branim! A onome da saspem zube u grlo! - Ne viči Milosave, još će te čuti! - To bi ti i volela, da povedu i mene. S Balavim da se provodiš! Sudiću ja i tebi i njemu!

 NA PUTU ZA GOLI OTOK.   Robijaši na podu vagona. Milosav se ispoveda sapatniku. - Kakva crna politika, Staljin i informbiro? Ni pomenuo nikad nisam. - Što te onda uhapsiše? - Zbog žene. Spanđala se sa udbašem. - Sve si mi rekao. Kratko su ti presudili? - Uveče me priveli, ujutru isleđivali, u podne osudili. - A večeras si ovde sa mnom ... I još par desetina ovakvih, kao mi što smo. Reče li, bar neko,  koju reč u tvoju odbranu? - Niko. Sapatnik ćuti. Voz klopara. Hladan noćni vazduh ulazi kroz pukotine na vagonu. Sapatnik se nečeg doseća : - Prvo su došli po komšiju, a ja se nisam pobunio. Zatim su došli po drugog komšiju, a ja se nisam pobunio. Onda su došli po mene, a tad više nije bilo nikoga ko bi mogao da se pobuni. - Šta to reče? -Parafraziram pesmu pastora Martina Nimerela. - Koga? - Nije važno. De, nasloni se na mene, biće nam toplije.

 EPILOG. Dve godine kasnije, Milosav se vratio sa Golog otoka. Marko je skončao na Svetom Grguru. Stevanija je srećno živela sa Markovim pretpostavljenim.      

NAPOMENA: "Granap" - Gradsko nabavno-prodajno preduzeće.
                  Goli otok - Od 1949. na Golom otoku i Svetom Grguru se
                  nalazio zloglasni logor jugoslovenskih političkih zatvorenika. 
                  UDBA - Uprava državne bezbednosti, nastala 1946. godine reorganizacijom tadašnje službe bezbednosti - Odeljenja za zaštitu naroda   (skraćeno OZNA)

Prolog

      Pod drvetom sedi pripovedač. Pripoveda o dobu Tri prva gospodara i Pet mitskih careva. O velikom ratu. O hrabrom ratniku. I zlom gospodaru.  Prekida priču . Pred njim činija. Čeka da slušaoci ubace poneki novčić. Tek tada će nastaviti. Priča duga. Slušaoci radoznali. Činija puna. Sunce zalazi. Vreme je da krene. Niže novčiće na kanap. Novčići okrugli, sa četvrtastom rupom. Jedan dečak stoji pred njim. Progovara. - Mogu li biti tvoj učenik? - Nisam učitelj. Pripovedač sam.  - Nauči me da budem pripovedač. Kao ti. Tako je počela još jedna priča. O najčuvenijem pripovedaču drevne Kine. Beše to u doba dinastije Han. Dvesta godina pre nego što je Juda  zaradio svoje srebrnjake.

* * *
    - Prošle su godine otkako sam postao tvoj učenik. Hoćeš li mi dozvoliti da pripovedam  u sledećem selu? - Rano je. - Zašto? Znam sve tvoje priče. Dozvoli mi da ispričam onu o nastanku Puta svile. - Dozvoliću ti. Ako obećaš da nećeš odustati posle neuspeha. Sunce zalazi. Priča završena. Činija prazna. - Gde sam pogrešio? Zašto se gomila osipala? Čime sam ih oterao?       - Previše si se trudio. Gestikulirao. Vikao. Plakao. Odvukao si njihovu pažnju od priče. Razmišljali su o tebi, a ne o njoj. Šta si danas naučio? - Pripovedač treba da bude neprimetan.   - Krenimo. Dug je put pred nama. Treba da stignemo u Hančeng, pre nego što zatvore kapiju.

* * *

           Jutro. Pijaca na glavnom trgu. Seljaci vuku kolica sa robom. Otvaraju se kasapnice, piljarnice, prodavnice grnčarije. - Hoćemo li početi? Učitelj odmahuje glavom. - Sad nemaju vremena da slušaju priče. Nemaju ni novac. Sačekaćemo da rasprodaju robu. Dotle, obiđi tezge. Razgovaraj sa njima. - Čemu to? - Biće ti lakše da odabereš pravu priču. - Treba da prilagođavam priču slušaocima? - Nisam to rekao. Priča ostaje uvek ista. Način pričanja možeš prilagoditi.  Mrak se spušta na opusteli trg. U činiji jedan novčić.  Spustila ga nekakva devojčica. Učenik ćuti. - Treba li da te pitam, ili znaš i sam? - Znam gde sam pogrešio. Suviše sam objašnjavao.  Priča je postala spora i dosadna.  - Ima još nešto. Suvišnim objašnjavanjem si potcenio njihovu pamet. Osetili su to.        - Šta ćemo sad? - Vraćamo se u Longmen. Usput ćemo proći kroz desetak sela. Kreni.

* * *
       Pripovedač i učenik na raskrsnici. - Kojim putem da krenemo? Pripovedač pokazuje prstom. - Ovim. - Putem za Sjajang?  To je moje rodno mesto!   - Znam.  Zato sam ga i odabrao.  Na ulasku u selo, pripovedač zastade. - Jesi li odabrao priču? - Jesam. Pripovedaću onu o narodu koji živi severno od Velikog zida.  - O narodu Sjong Nu? - Da, o divljacima koji imaju izgled ljudi, ali um životinja.  - Zašto baš nju?  - Mistična je. Govori o nečem udaljenom.  Nepoznatom.           - Dobro. Neka ti bude.  Priča završena.  Ljudi se razilaze. U činiji nekoliko novčića.  Učenik očajan. - Ne razumem. Dobro sam pripovedao.  - U rodnom mestu nije dovoljno da budeš dobar.  Moraš biti izvrstan. Ima još nešto.  Izbor priče nije bio dobar. Ne može o dalekim krajevima pričati neko iz sela.  Za koga znaju da nikada nije bio u tim krajevima.  Pre bi poverovali strancu. Priča im je bila mistična. Ali ti nisi. - Da ponovim istu priču u sledećem selu?  Tamo gde sam stranac? - Nema potrebe.  Tamo ćeš postići uspeh. Ali nećeš naučiti ništa novo. U sledećem selu ću ja pripovedati.  Pažljivo slušaj.  Posle ćeš mi reći šta si naučio. Kasno je. Vreme je da malo odspavamo.

* * *

    Pripovedač dovršava priču. "Možemo li onda reći da su Boji i Šući bili dobri ljudi ili ne? Oni su se držali pravdoljubivosti i bili su čestiti u svojim delima ... ipak su umrli od gladi ... Razbojnik Čin je dan za danom ubijao nevine ljude ...  Ali na kraju, on je živeo do velike starosti.  Kojom vrlinom je on to zaslužio?"  Slušaoci spuštaju novčiće u činiju.  Novac se presipa preko njenog oboda. Pripovedač i učenik ostaju sami.  Učenik zbunjen.  - Učitelju moj, unakazio si priču.  Osiromašio.  Postala je gruba i sirova. Neke delove si izbacio. Ostavio si nedorečen kraj. Sve vreme su se naprezali da te prate. Nekoliko slušalaca je otišlo usred pripovedanja.  - Primetio sam.  Zato su bili zadovoljni oni koji su ostali. Delove koje sam izbacio, sami su dopunili.  - I svako je slušao drugačiju priču? - To se dešava i kad pripovedaš do  najsitnijeg detalja.  Osnovna melodija je za sve ista, a svako čuje drugačiju pesmu. Pokupi novčiće. Čekaju nas još mnoga sela. Prašnjavim seoskim putem koračaju pripovedač i njegov učenik. Pripovedač korača ka sledećem selu. Učenik korača ka večnosti. Istorija će pamtiti da je on Sima Qian, kineski pisac koji se smatra ocem kineske istoriografije.

* * *

- Učitelju, gde idemo? Pripovedač zastaje. - U imperijalnu prestonicu, Čang'an. Provešćemo tamo nekoliko dana. Posle toga ćemo znati da li ćeš postati pripovedač.  - Ako ne postanem? - Postaćeš nešto drugo.  Ono što ti nebo odredi. Pođimo. Sunce je već visoko odskočilo kad su stigli na glavni trg.  - Svratićemo u gostionicu. Poješćemo po jednu činiju valjušaka i popiti čaj.  Dok ne stignemo do gostionice, otvori dobro oči i gledaj oko sebe. Posle ćeš mi reći šta si video. Dečak sa umazanom keceljom odnosi prazne činije i bambusove štapiće. Donosi čaj. - Sad možeš da mi ispričaš šta si video usput. - Video sam prodavnice sa koševima belog i tamnog pirinča, korpama sezama i soje. U kasapnicama svinjetinu i govedinu. U ribarnicama gomile rakova i riba koje su plivale u buradima sa vodom. Na tezgama sve vrste voća i povrća koje nam je nebo podarilo. Video sam i prodavce slatkiša i osvežavajućih napitaka.  - Ništa ti nisi video. Trebalo je da gledaš ljude. Ljude koji žive u blagostanju. U ovom gradu niko ne umire od gladi. - Zašto bi to meni trebalo da bude važno? - Zato što ti ljudi neće razumeti priču o Devet sušnih godina. Ni onu o Siromašnom seljaku, koji je zavoleo bogatu devojku.  Ni mnoge druge. - Shvatio sam. Te priče ne bi dotakle njihovo srce. Pričaću im o Zmaju i pećini sa blagom.              - Hajdemo.  Naći ćemo prometno mesto. Vreme je za pripovedanje. Učenik završava priču. Činija puna novčića. - Dobro sam danas pripovedao? - Previše dobro. Zato su bili zadovoljni.  Ali ti nisu klicali. Dobio si novac.  Ali slavu nisi stekao. - Hoćeš li mi reći šta sam trebao da radim? - Neću ti reći. Pokazaću ti. Pođi. Nekoliko stotina koraka dalje. Mali trg. Na njemu mnoštvo ljudi. Preko trga razapeto uže. Na jednom kraju stoji čovek. Akrobata. Uže se njiše. Izmiče ispod njegovih nogu. Na tren se čini da će pasti. Ipak, nastavlja dalje.  Na sredini užeta gubi ravnotežu. Jednoj ženi se otima uzvik: - Pašće! Nije pao. Pravi još nekoliko koraka.  Skoro je stigao do drugog kraja.  Jedna noga promašuje uže.  Pada.  Ili se bar tako čini.  Iz mnoštva dopiru krici. Mnogi okreću glave.  Neki pokrivaju oči rukama.  Očekuju zvuk udarca tela o kameni pločnik. Čuju nešto drugo. Klicanje onih koji su imali hrabrosti da gledaju. Gledaju u vis. Akrobata pravi naklon na kraju užeta.  Olakšanje smenjuje divljenje. Kliču. Dobili su heroja o kome će pričati još dugo. Pripovedač i učenik odlaze sa trga.  - Šta si video? - Akrobatu početnika. Jedva je živ ostao. - Znaš li koliko je on vežbao hodanje po užetu? Znaš li da on može da trči po njemu vezanih očiju? I konačno, znaš li zašto to ipak nije uradio? – Znam. Cenili bi njegovu veštinu.  Ali bi im ubrzo postao dosadan. Pripovedač se naginje ka učeniku. Šapuće: - Liči li ti to na nekoga?

* * *

   Osvanuo je novi dan. Učenik se budi. Pripovedača nema. Vlasnik prenoćišta odmahuje glavom.  - Ne znam gde je. Poslednji put sam ga video prošle noći, kad ste stigli. Možda je u čajdžinici preko puta. Obično je od ranog jutra puna gostiju. Na učenikovom licu osmeh. - Ako je tako, on je sigurno tamo. Poluprazna čajdžinica. Desetak stolova. Klupe. U jednom uglu, pripovedač ispija čaj.  Stavlja dva novčića na sto. Učenik mu prilazi. - Za čaj je dovoljan jedan novčić. Od jutros si darežljiv? - Jesam. Zadovoljan sam onim što sam saznao. Imaćeš danas priliku da pokažeš šta si naučio. Pripovedaćeš u ovoj čajdžinici. - Zašto baš ovde? - Ne pitaj previše. Nemamo mnogo vremena. Uskoro će ovde svi stolovi biti zauzeti. Tako je svakog dana. Tada ćeš početi priču. - Koju? - Pripovedaćeš priču o Tri hiljade mladića i devojaka. - Tu priču baš volim! - Nije važno šta ti voliš. Ta priča je uže preko kojeg ćeš morati sam da pređeš. Kao onaj akrobata od juče. Ako se oklizneš, loše ćemo proći. I ti i ja.               - Nezgodni slušaoci? - Ne. To su dobri ljudi. Ali ih tvoje pripovedanje može učiniti nezgodnim.  A onda nam ni nebo neće pomoći. Čajdžinica se puni. Učitelj udara malenim čekićem u maleni gong.  Znak da priča počinje. Učenik šapuće. - Reci mi šta da radim? – Samo prati njihove reakcije. Počni! Početak priče privlači pažnju slušalaca. " ... i tako je car Qin Shihuang opremio flotu brodova. Brodovi su nosili tri hiljade mladića i devojaka." Učenik pogledom prleće preko slušalaca. Mirni i radoznali. "Krenuli su u potragu za legendarnim ostrvom P’eng-lai. Legenda govori da na njemu žive besmrtnici. Besmrtnost im daje biljka od koje prave eliksir."   Videvši da se nešto zanimljivo dešava, u čajdžinicu pristižu novi slušaoci. Ubrzo, nema više mesta ni za stajanje. " ... i tako su, po želji devojaka, mladići odlučili da prestanu sa besmislenom potragom i da se nasele na jednom od ostrva." U čajdžinici žamor. Poneki uzvik protesta. Učitelj šapuće.  - Ovo su pristalice Konfučija! Poštovanje vladareve želje je jedna od osnova konfučijanizma! Učenik nastavlja. "Deo flote je,  ipak, produžio do sledećeg ostrva."   Žamor se stišava. "Sa sobom su poneli sve zalihe hrane. Tako su kaznili one koji su odlučili da prekinu potragu." Oni što su do malopre negodovali,  kliču. Preostali gunđaju. Učitelj šapuće:  - Ovi što gunđaju su pristalice taoizma! Saosećanje im je jedno od osnovnih načela! Učenik u panici. "Ali su se neki brodovi ipak vratili. Jer im je bilo žao ..."  Pristalice Konfučija ponovo negoduju. Taoisti ih ućutkuju. Počinje prepirka. Sevaju prve varnice. Učenik prekida priču.  Bespomoćno gleda u pripovedača. Zvuk malenog gonga za trenutak prekida rasprave. Pripovedač nastavlja tamo gde je učenik stao. "Oni nisu poštovali vladarevu želju,  zaslužili su kaznu, ali je nebo htelo drugačije!" - Nastavi! - Šta se desilo? - Da li ih je nebo kaznilo? Pripovedač ih nadvikuje. - Vreme je da ubacite poneki novčić u činiju!
* * *
    Činija prepuna. Učenik nastavlja priču. "Oni koji su prekinuli potragu, započeše život na ostrvu. Izgradiše naselje.  Ne prođe mnogo, rodi se prvo dete. Za njim, mnoga druga. Oni sa preostalih brodova takođe obustaviše potragu. Nastaniše se na tom, i susednim ostrvima. Živeli su neko vreme srećno i zadovoljno. Obrađivali su zemlju,  bavili se lovom. Povremeno bi isplovili i vraćali se sa mrežama punim ribe.  Tako je to bilo sve do jednog jutra.   Jedna žena je loše sanjala. Ustala je pre svih.  Gleda prema pučini.  Širi oči. Prema ostrvu plovi carska flota. U borbenom poretku." Pristalice Konfučija kliču. Očekuju pravednu kaznu za pobunjenike. Pripovedač sa osmehom gleda učenika. Sluša kako prede tanke niti priče, tka osnovu,  ukrašava je detaljima ... " Car izdaje naređenje: - Napad počinjemo kad pristignu svi brodovi. Kuće spaliti, pobunjenike pobiti! Utom se diže istočni vetar. More poče da ključa." Pristalice taoizma dovikuju: - To je bio znak sa neba! Nebo je drugačije htelo! Učenik nastavlja. "Vetar se poigravao sa brodovima. Tama je prekrila sve. Car je shvatio da mu nebo nešto poručuje. Odložio je napad. Istočni vetar je stao.  Sunce se pomolilo iza oblaka. Car je pozvao savetnike.  - Šta mi nebo poručuje? - Poručuje ti da su ovo vredni i pošteni ljudi. Podigli su selo. Marljivo obrađuju zemlju... - Ali su i dalje pobunjenici! Prekršili su moju zapovest!  - Ali su i proširili granice tvog carstva! Oni su još uvek tvoji podanici. Samim tim, ova ostrva pripadaju tebi!  Takva je volja neba. Car se zamislio. Čelo mu namršteno.  Savetnici ga gledaju. Čekaju odluku." Učenik zastaje. Slušaoci ne trepću. Čekaju da čuju šta je car odlučio. Učenik udara dvaput u maleni gong.  Znak da treba dati poneki novčić. Oni što stoje na ulazu dodaju novčiće onima ispred. Novčići prekrivaju sto. " Mudri i plemeniti car je doneo odluku. U uglu usana mu se pojavio jedva primetan osmeh. Videvši to, savetnici uzviknuše: - Oprošteno im je! Glas se širi. Vojska prenosi vest. Vojnici kliču carevo ime. Car konačno progovara. - Ipak, moraju biti kažnjeni! Moraće pripremiti veliku gozbu za vojsku. Iscrpljena je. Prešla je veliki put. A ionako ima dobar apetit! Neće im biti lako!" Tri udarca o gong označavaju kraj priče. I početak učenikove slave. Vlasnik čajdžinice šapuće pripovedaču: - Daću vam besplatno prenoćište i hranu. Zauzvrat, tražim tri pripovedanja dnevno! Hoću da moja čajdžinica postane najpoznatija u prestonici! Pripovedač i učenik ostaju sami. - Učitelju, spasio si me. - Nisam, samo sam ti pružio ruku,  kad sam video da padaš. Uspeh je tvoj. Zaslužio si ga. - Ali još uvek ne mogu sam da hodam po žici. Ipak je ovaj uspeh tvoj. Pripovedač se smeje.  - Zaboravićeš na svoje reči,  onog dana kad prvi put pređeš sam na drugu stranu. Srećom po mene, taj dan je još daleko. Još uvek je pred nama dug put. - Učitelju, šta je na kraju mog puta? - Ne znam ni šta je na kraju mog, a ne tvog! Uostalom, kad bi to znali, putovanje bi izgubilo smisao. Hajdemo, vreme je za činiju dobrih valjušaka!

* * *

Iz tame sna budi ga vetar. Suviše vruć da bi bio ovozemaljski. Obraz mu gori od toplote. U strahu, učenik otvara oči. - Marvo prokleta! Gubi se! - Ne grdi mog bivola! Nije on kriv što te malo onjušio. - Ko si ti? - Čuvar bivola, a ko si ti? - Ne znam. Do pre neki dan sam bio učenik jednog pripovedača. Sad ne znam ni ko sam, ni šta sam. - Znaš li bar gde si pošao? - Idem putem za Beji, krenuo sam iz Fenga. A ti? - Ne idem nigde. Napasam bivola. - Odnekud si, valjda, došao? - Ne. Oduvek sam ovde. Hoćeš li da podelimo činiju pirinča? Sigurno si gladan. Učenik prihvata. - Sad kad smo jeli, možeš mi ispričati svoju priču. - Kao dečak, slučajno sam sreo jednog pripovedača. Postao je moj učitelj.   - Ili si ti postao njegov učenik? - Svejedno. Obišli smo mnoga sela i gradove. Pripovedali raznim ljudima, na raznim mestima. - Ne moraš dalje. Došao je dan kada si poželeo da se odvojiš od učitelja. I tako si stigao do ovog drveta pod kojim si spavao, dok te moj bivo nije probudio. Prerano si napustio svog učitelja. Treba još da učiš. - Po čemu ti to znaš? - Dovoljna mi je bila tvoja prva rečenica, "slučajno sam sreo jednog pripovedača". Nisi ti njega slučajno sreo, niti je on slučajno sreo tebe. Učitelj i učenik su suđeni jedan drugom. Idi sad. - Gde da idem? - Nazad, putem za Feng. Odakle si i došao.

  Učenik umorno vuče noge. U Feng stiže malo pre ponoći. Dremljivi stražari ga zaustavljaju.      - Odakle dolaziš? Gde ideš? Ko si ti? Ne slušaju odgovore. - Pođi sa nama. - Gde me vodite?     - Tamo gde je skitnicama mesto. - Nisam skitnica, ja sam pripovedač ... Prekida ga cerekanje stražara: - A ja sam mislio da si čuvar Naslednog pečata kraljevstva Han! Polazi! Jutro. Stražari sprovode pedesetak odrpanaca. Onaj pored učenika žvaće glavicu luka. Nudi: - Hoćeš li malo ovog ukusnog luka? - Ne. Gde nas vode? - Na seču tamariska. - Šta će im to? - Mešaju trule biljke sa peskom i šljunkom. To je najbolji građevinski materijal. - Šta grade? - Zid. Njime spajaju stara utvrđenja. Videćeš kad stignemo. Tamo ima radnika kao zvezda na nebu. Ispraznili su sve zatvore, odveli seljake sa njiva, pohvatali sve skitnice i odbegle vojnike ... Zid grade majstori. Ostali rade kao robovi. Čuva ih vojska. Pokušaj bekstva se plaća glavom. Nego, jesi li se predomislio? Ostalo je još malo ... - Ne želim taj ukusni luk! Želim samo da nekako nađem svog učitelja! Odrpanac sleže ramenima: - Šteta, a baš je ukusan ...

DEFINICIJA TEČE

Dečak Miloš zamišljen. Pita: - Tečo, šta to znači: TEČA?  - Teče mogu biti sa mamime i sa tatine strane. Za razliku od članova porodice koji to postaju rođenjem, teča mora da se izbori za svoje mesto. Tako što će osvojiti tetku. Samim tim, on pokazuje određene kvalitete, koje ne moraju imati oni koji po rođenju postaju članovi porodice. Ako se dopao tetki, velika je verovatnoća da će se dopasti i njenim sestrićima ili bratancima. Zato je teča član porodice na koga se dečaci najčešće ugledaju. - Baš dobra definicija! Znači da su ove priče o tečama. Ili tečine priče.  - Jeste Miloše. Ponekad, i jedno i drugo. - Pričaj mi o tvojim tečama!

* * *

  Zima 1972. Japanski vojnik Šjoići Jokoi otkriven je na pacifičkom ostrvu Guam, gde se 28 godina skrivao u džungli, ubeđen da Drugi svetski rat još traje.
Teča Žika je među prvima saznao da se Drugi svetski rat završio.Preživeo je nemačke logore za ratne zarobljenike i odlučio da nikada više ne bude gladan. - Lako je  s njim, pojeo bi i kuvane grančice, da mu skuvam, beše omiljena tetkina izjava. Spadao je u kategoriju trbušastih direktora. Od garderobe, imao je samo bele košulje, kravate i odela. I naravno šešire. Prvi put sam ga video jedne zime. Pomalo proćelav, naočare, bela košulja i kravata. Normalno? Pa ne baš za tu priliku. Bilo je veče, sneg do kolena. Seoska idila. Babina trpezarija i prepun sto. Mnogo ljudi. Uglavnom poznata lica. Rodbina. Odeveni u stilu ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Nekako svi isti. Sem njega. Pronicljiv pogled preko naočara, širok osmeh. - A gde nadjoste Dimeta? Prva rečenica koju je izgovorio. Legitimisala ga je kao pravog teču. Niti sam ja Dime, niti me neko tražio, pa me našao. Klasično za teče. Pomalo rasejani. I potpuno neopterećeni svojom rasejanošću. Kao zet u kući ženine familije ukazivao je poštovanje dedi, i nešto manje ostalima. Sarma, pečenje, kiseli krastavci i paprike, sveži čvarci, vruć hleb, sir, kajmak, babina cicvara, štrudle, kolači ... Nije lako biti teča. Duga zimska noć se posle večere pretvorila u veliku pričaonicu. Dedine priče sa frontova - od Karpata do Soluna. Teča u zarobljeništvu. Teča kao ratni zarobljenik na imanju neke Švabice. Švabica u priči marginalizovana - tetka pažljivo sluša. Povratak u Jugoslaviju, vozom. Posleratne gladne godine, studije i na kraju direktorska fotelja u Beogradu. Tečina priča o nekom pukovniku sa kojim vodi teške bitke za šahovskom tablom. Tetka uzdiše. - Posvađaju se oko šaha, pa se razidju da se nikad više ne vide. Do sutra. Nameštamo figure. Sa tadašnjih jedanaest, i naizgled još mlađi, delovao sam kao mali pacer. Vukao je poteze i pratio razgovore oko sebe. U drugoj partiji je manje pričao, i sve sporije igrao. Posle petog poraza, pogledao me preko naočara i rekao: - A bre, pa što ne kažeš da dobro igraš? Šta bih dao da igram kao ti. Šta bi radio onom pukovniku, breee. A kakav si u pokeru? Joooj. Beše blizu ponoći kad je teča izgubio sav sitniš. I tetkin. I babin. Nije se naljutio. Razbijen u dve omiljene discipline ostao je pravi džetlmen. I stekao idola. Klinca. Priliku da mi se revanšira dao sam mu posle deset godina. Kao vojnik na odsustvu, zaokupljen svim drugim, samo ne šahom, dozvolio sam mu da izvuče nerešeno. Samo me pogledao i konstatovao: - Pustio si me. - Nisam. Nije mi verovao. I nije se ljutio. Pravi teča. 


http://priceotecama.blogger.ba/