by Guest Mon Jan 28, 2019 4:15 pm
Kako mi je samo teško u noćima kada ne mogu da spavam i moje misli nađu put ka tebi, Hana, presretnu me kao razbojnici i uhvate na prepad. A šta mi ostaje da radim, osim da pustim da me vode? Nisam dovoljno snažan, pred prevelikim unutrašnjim naporom propadam sve dublje u svoje uobrazilje.
Sanjam da se srećemo trideset godina nakon što si me napustila – nakon što ti se smučila naša beda, kada si u konačnom napadu ženske nestalnosti odlučila da me ostaviš po ko zna koji put, samo što je ovaj put to bilo za stalno - negde gde smo sami, ispod starih mostova, pored pruga, pod kapijama groblja, ili na nekom još skrovitijem mestu, prvi put te vidim posle toliko dugo vremena, osećam da sam u samoći trajao vekovima. Kosu si povezala maramom po najnovijoj modi, našminkana si jednostavno. U gustom mraku čovek bi rekao da se uopšte nisi promenila. Ne govorimo ništa, tvoje oči blješte kao sečivo noža, posle toliko godina ponovo mogu da te omirišem, ženo koja si me upropastila.
Sećanja me vrate u dane kada sam se s posla umoran vraćao tebi, samo tebi, u sobu u kojoj smo trošili dane pozne mladosti, kada je dovoljno bilo samo što smo zajedno, i kada je za dokaz ljubavi bio potreban samo jedan mali crveni lavor i sapun koji miriše na ruže, kada smo u tajnim izrazima protesta protiv kvazi-elite kuvali čaj umišljenim gostima tvoje emisije od vode koja je ostajala iza mojih nogu. Mislio sam da si srećna. Ali prevario sam se, znam, nisam umeo da te sačuvam, svakog dana tokom minulih godina to uviđam i to mi nanosi neizreciv bol, kada si me ostavila bez reči pomišljao sam da se ubijem. Bio sam budala i podlac što sam mislio da se takva lepršava inteligencija i neobična lepota može sabiti i ograničiti na život sa bednikom kao što sam ja, i više te nema, nema te i prošlo je trideset godina.
Ali sada si opet tu Hana, moja Hana, i bez reči te hvatam za ruku i vodim u svoj stan - koji je možda mali ali je moj - a ti bez reči i otpora polaziš, u očima ti vidim smirenu tugu na koju si naizgled navikla. Ulaziš za mnom, stan odiše naročitom memljivom atmosferom karakterističnom za prebivališta samih muškaraca, matorih momaka, ma koliko se trudio da ga održavam čistim, miris očaja se i dalje oseća. Zastajem, ne znam šta da kažem, da li da sednem ili da nastavim da stojim. Ti stojiš. Sada primećujem na tvom licu obrise vremena, tvoja koža nije ista kao pre, ali su ti oči i dalje razigrane i čovek ne može da se ne zadivi načinu na koji je elegancija zamenila mladost. Drešiš i skidaš svoju maramu, pod svetlom sijalice i pred mojim očima otkrije se tvoja seda kosa. To je za mene kao udarac u grudi, i odjednom sve postane previše, na oči mi naviru suze, potpuno sam savladan, padam na kolena i krećem da ti ljubim stopala dok ti govorim najslađe nežnosti i izjave večne ljubavi. Ti ćutiš, suzdržano gledaš ispred sebe, ali ja znam da prihvataš moje reči sa zadovoljstvom. Osećam se pročišćeno, ceo drhtim, pobožnije od sveštenika koji priprema oltar savijam tvoju maramu i tebe polažem na krevet. Znam da ne ostavljaš srca na vulgarne komentare, zato se čitavu noć samo grlimo, ali kako se samo grlimo Hana...
Pred zoru više ne mogu da se oduprem, zaspim nehotice. Budim se sam. Teško mi je da spoznam gde se nalazim. Neko vreme ne mogu ni da razlučim šta je san a šta java. Ubrzo shvatim da sam ponovo ostavljen, ponovo te nema. Puštam Nešto drugačije samo da te vidim opet, ali mi od toga bude još teže. Izlazim u šetnju. Tumarajući besciljno ulicama Beograda bez glasa dozivam tvoje ime. Hana, javi se nekad bebo.
[/img]
Home
disident