One Eyed Bob wrote:
Inače nešto mi je na vrh jezika već danima, i nisam siguran kako da pristupim tome: čini mi se da Nemačka (akademija, političari, mediji...) iz nekog razloga veruje da im činjenica holokausta daje veća, a ne manja prava da ocenjuju sadašnja dešavanja. Kako to funkcioniše? Da li je to neka posebna vrsta moralne tuposti na koju do sada nisam naišao?
Нешто слично оном што је ваљда Дубравка Угрешић (нек сам грешан ако сам промашио име) писала о искуствима људи, нарочито дама, у време транзиције, како су се некако дичиле понижењима која су претрпеле, и како им је то некако деловало као споменица и давало некакво право (а и њој самој) да се изасиру по сопственом животу у тим годинама.
Јер, ето, Немачка већ трећу генерацију живи у психологији кајања и искајавања, има младих Немаца који се напросто самоубију кад науче чији су потомци, а то онда неким другим Немцима даје осећај да не да имају право, него да су баш позвани да се питају и оцењују.