24 sata Vučić

On je ladno angažovao dvorsku ludu da ga prati.

Do poslednjeg daha ću izbegavati psihologizaciju njegove vladavine pošto je ona jasna, ekonomski racionalna iz ugla elite, i dijalektički očekivana, a i mislim da je manje "njegova" nego što se misli, ali ON JE ANGAŽOVAO DVORSKU LUDU, nema bežanja od toga.

disident wrote:

One Eyed Bob wrote:On je ladno angažovao dvorsku ludu da ga prati.

Do poslednjeg daha ću izbegavati psihologizaciju njegove vladavine pošto je ona jasna, ekonomski racionalna iz ugla elite, i dijalektički očekivana, a i mislim da je manje "njegova" nego što se misli, ali ON JE ANGAŽOVAO DVORSKU LUDU, nema bežanja od toga.

U nekom trenutku njegove 12godisnje vladavine se prosto desio ovaj trenutak 

Verujem da si u pravu. Počelo je kao kompleksaštvo a nastavilo kao kokainsko kolo u kome učestvuju Vučić, Mali, verovatno onaj goblin Vesić, možda i Brbana čisto da ih zabavlja pričomo o klobingo. Sada je to full blown raskalašnost a la pucamo kepece iz topa i apsolutno razulareno lapanje koje bi se moglo završiti i skretanjem para iz primarne emisije, ne bi im bila prvina samo u prethodnoj inkarnaciji i jedino što ih sprečava je integrisanost u svetski poredak kapitalizma. A ostali naravno slede to ludilo jer nemaju izbora, i zarad pozicija i iz čisto majmunskih razloga, jer su poltroni sada u fazi i da bi čupkali i hasali svoje tarzančiće ako bi glavni majmun to uradio.

To zovem sindrom živih kora za pitu, po jednom gnusnom incidentu kome sam svedočio i trebalo mi je 10-15 godina da ga razumem.

U jednoj firmi u kojoj sam radio šef je rekao da mnogo voli da gricka žive kore za pite i gibanice, valjda mu se otvorila kesa sa korama pa ajd da gricne koju. OK, svako ima sebe, što bi rekao Fadilj Vokri. A onda su došli ostali iz kancelarije i oduševljeno krenuli da čupaju te kore, ah kako je to dobro, hehe, uvek kada baba slaže pitu ja gricnem suvih kora, ništa lepše nema! Svi su grizli kore kao da su đavoimani, punih usta su se smejali i evocirali detinje uspomene na sve te pojedene kore, bio je vruć dan a kancelarija mala i na trenutak sam poželeo da skočim kroz prozor, sa sedamnaestog sprata velikog gradskog lendmarka. Vrlo sam malo ljudi kasnije sreo a da su mi priznali, makar i postiđenim šapatom, da rado jedu žive kore, prosto - izgleda da je malo takvih ljudi i najveća koncentracija ikada zabeležena dogodila se u toj kancelariji punoj poltrona.

Podrazumeva se da kore nisam ni okusio, ja sam u ovoj priči onaj koji je zadržao dostojanstvo priča je moja i mogu da joj radim šta želim.