Evropa i Rusija, nova realnost
IVAN KRASTEV 21/02/2023
Transkript izlaganja na panel diskusiji u organizaciji Evropskog saveta za inostrane odnose (ECFR) 31.1.2023.
Iz perspektive rata u Ukrajini, možemo reći da u poslednjih 30 godina nismo imali ukrajinsku politiku, već samo rusku. Ne kažem da Ukrajina nije bila važna Evropi, ali odnos prema postsovjetskom prostoru svodio se na vršenje uticaja na Rusiju. Jedni su prema postsovjetskim zemljama vodili politiku koja ne bi iritirala Rusiju, drugi su želeli da menjaju Rusiju, ali u velikoj meri su svi bili orijentisani prema Rusiji. Otkako je počeo rat, otišli smo u drugu krajnost: sad imamo ukrajinsku politiku, a ukinuli smo rusku.
U osnovi, evropska politika prema Rusiji u ovom trenutku može se opisati kao nada da će Ukrajina uspeti da povrati teritorijalni integritet i odbrani svoj suverenitet. Pitanje je da li možemo da razmišljamo o politici prema Rusiji dok rat još uvek traje i kada znamo da države sveta imaju potpuno različite ideje ne samo o tome kako će se rat završiti, već i šta bi bio poželjan ishod tog rata.
Reakcije na invaziju su nas svrstale u tri tabora. U jednom su realisti koji kažu, slušajte, treba da okončamo taj rat na način koji će biti prihvatljiv i za Rusiju. Drugi govore da se zapravo treba nadati promeni režima, jer Putin nikada neće stati, pa je pitanje samo u kom trenutku ćemo ga zaustaviti. Postoji, konačno, i radikalniji tabor koji veruje da jedina Rusija koja ne predstavlja pretnju Evropi jeste dezintegrisana Rusija. Osnovni nedostatak u argumentima sva tri tabora, po mom mišljenju, jeste previđanje činjenice da Rusija ima nuklearno oružje. Iz te perspektive je od ključnog značaja imati na umu da, dok zamišljamo te različite ishode, samo postojanje nuklearnog oružja bitno utiče na mnoge od tih scenarija.
Evropljane očekuje dogovor ne samo o tome šta mi u suštini pokušavamo da uradimo kako bismo zaustavili Putina i pomogli Ukrajini, već i kako zamišljamo period posle rata. Istina je da se zapad ujedinio suočen sa invazijom Rusije, ali nezapadne zemlje nas nisu pratile. Ne samo da nisu uvele sankcije, već se snažno opiru postavci koja ih podseća na hladni rat. Čak i ako bismo mogli da govorimo o Evropi bez Rusije, definitivno ne možemo da govorimo o svetu bez Rusije. Te zemlje sebe ne vide kao neodlučne, već kao suverene sile koje u osnovi imaju potpuno drugačiju logiku ponašanja. To treba imati u vidu, jer evropska politika prema Rusiji neće biti samo politika prema Rusiji, već prema ostatku sveta.
Prvi impuls jedinstva u Evropi ishod je šoka zbog Putinovog postupka. Ljudi su imali različita politička uverenja, društva se razlikuju, ali ta moralna reakcija, da je to što je Putin uradio neprihvatljivo, bila je ujedinjujući faktor. Drugi svakako čine Sjedinjene Države. Čujemo u komentarima da je evropsko jedinstvo „jedinstvo bez vođe“, ali to nije tako. To je jedinstvo predvođeno Sjedinjenim Državama.
Jedna od posledica zapadne konsolidacije jeste to što je ideja o Evropi kao skupu autonomnih centara moći, po mom mišljenju, manje ubedljiva danas nego što je to bila pre ovog rata. Štaviše, osnovno pitanje koje treba da postavimo glasi da li evropsko jedinstvo može da preživi ako unutrašnje podele u SAD suštinski promene stav Vašingtona. Dakle, kada vidite kako Tramp, koji najavljuje kandidaturu na sledećim izborima, napada odluku američke vlade da pošalje tenkove u Ukrajinu, osnovano je pitanje može li Evropska unija da održi svoje krhko jedinstvo ako dođe do promena u SAD.
Konačno, jedno od suštinskih pitanja za buduću politiku Evropske unije prema Rusiji jeste odnos prema ruskoj opoziciji. To je teško pitanje; neka evropska društva smatraju da je ovo Putinov rat, druga da je ruski. U interesu efikasnosti, verujem da treba da insistiramo da je to Putinov rat, dok istovremeno očekujemo da od ruske opozicije čujemo da je to ruski rat. Naravno, odluku o invaziji doneo je Putin, ali je očigledno da postoji značajna javna podrška ratu. Način na koji definišemo rat, kao Putinov ili ruski rat, nije samo izraz naših uverenja o tome šta se zaista dešava u Rusiji, već i kakav diskurs želimo da imamo o Rusiji posle Putina.
To je, po mom mišljenju, neka vrsta strateškog izbora koji treba napraviti. Interesantno je da su Amerikanci u velikoj meri usvojili klasičan hladnoratovski narativ: to je loš režim, ali su ljudi okej, pa će se narod jednog dana osloboditi režima. Iz istorijskih i drugih, potpuno legitimnih razloga, Ukrajinci kao i neka društva koja su bila pod sovjetskom okupacijom, nastoje da esencijalizuju ovo kao ruski rat, koji je u velikoj meri u imperijalnoj DNK ruske nacije. To će značajno otežati politiku Evropske unije prema Rusiji posle Putina.
Dakle, iz te perspektive to nije samo moralno pitanje, već i strateško. To je moj pogled na ulogu ruske opozicije, jer najveći problem svake opozicije u egzilu jeste kako biti legitiman i van zemlje i unutar nje. Da bi ruska opozicija bila legitimna van Rusije, njen stav se u osnovi ne može razlikovati od stava Ukrajinaca. Drugim rečima, nije dovoljno da naprosto budu kritični prema ratu, treba da budu kritični prema ratu na vrlo specifičan način. S druge strane, ako verujemo da će posle Putina u Rusiji biti nekog političkog života, naravno da bi takav stav bio otežavajuća okolnost za opoziciju: veoma je teško pobediti na izborima u bilo kojoj zemlji, ako u osnovi krivite svoje društvo za „sva zla na svetu“. To je vrlo težak izbor jer je s jedne strane moralno osećanje ljudi da je ono što Rusija radi u Ukrajini potpuno neprihvatljivo, a da mnogi Rusi to u suštini podržavaju – dok je s druge strane strateška odluka evropskih zemalja da ostave otvorenu mogućnost za evropsku politiku prema Rusiji posle Putina.
Dakle, sa ove tačke gledišta, za dugoročnu politiku EU prema Rusiji od ključnog uticaja biće tenzija između strateškog pozicioniranja i istovremene podrške Ukrajini, na način na koji Ukrajina želi da je podržimo.
Naravno da su Sjedinjene Države od presudnog značaja za zauzimanje jedinstvene pozicije. Još jedan faktor od kritične važnosti bio je otpor Ukrajine. Zajednički evropski stav potpomogla je i činjenica da su ukrajinsko društvo i ukrajinska vojska uspeli da se odupru. Sama Amerika nije mogla biti dovoljna.
U poslednjih godinu dana došlo je do promene stavova u evropskoj javnosti u pogledu pobede Ukrajine kao krajnjeg ishoda rata, a jedan od glavnih razloga upravo su ukrajinski uspesi na bojnom polju. Međutim, Evropa se nalazi u tesnom procepu između dva straha – jedan je strah da će Rusija pobediti, što znači u suštini otvaranje Pandorine kutije i niko ne zna koja će država biti sledeća na meti. Drugi je strah od nuklearnog rata. Ta dva straha pritiskaju Evropljane u različitim pravcima i zato su unutrašnji razgovori u EU veoma teški: države članice ne samo da imaju asimetrične vrednosti i interese, već imaju i veoma asimetrična iskustva.
Obično se govori o podeli sveta na istok i zapad, ali glavne podele danas su unutar istoka i unutar zapada. Mađarska je istočnoevropska zemlja, a čak ni zemlja na liniji fronta kao što je Rumunija ne stoji na istoj poziciji sa Poljskom ili baltičkim republikama. Iz te perspektive pregovori o politici prema Rusiji biće vrlo teški, jer su istorijska pamćenja različita. Istočna Evropa strahuje od okupacije, zapadna Evropa strahuje od nuklearnog rata. Na toj liniji je moguća zajednička pozicija koja podrazumeva da pokušamo da pomognemo Ukrajini da učini sve što može da obnovi svoje granice. Ali već u nekom budućem trenutku, kada bi mnogi Evropljani mogli reći da je vreme za određene ustupke, odgovor Ukrajine će biti: ako od nas tražite ustupke po pitanju teritorije, onda i mi od vas tražimo ustupke; rečju, članstvo u Evropskoj uniji. Upravo je to poruka ukrajinskog premijera kada je rekao da vidi Ukrajinu u EU za dve godine.
Da budem iskren, lako je biti kritičan prema maksimalističkim težnjama Ukrajinaca, ali oni nemaju izbora. Na izvestan način nemaju drugih opcija jer ili će od ovog rata napraviti rat između Rusije i zapada, ili će ga izgubiti. U osnovi, to je ono o čemu govorimo, jer uspeh Ukrajine u velikoj meri zavisi od oružja i finansijske podrške sa zapada. Samo finansijska podrška se kreće između 8 i 10 milijardi mesečno. To Evropljane stavlja u veoma tešku poziciju: želimo da pobedimo u ratu, a da u njemu ne učestvujemo.
To je ono što pobedu čini tako teško ostvarivom. Mi želimo da Ukrajinci pobede za nas, ali s druge strane želimo pobedu koja će omogućiti određene vrste odnosa sa Rusijom koji bi na ovaj ili onaj način bili funkcionalni. Ne verujem da u ovom trenutku možemo doći do bilo kakvog delotvornog konsenzusa. Ima predloga da se Rusija tretira kao politička verzija nuklearne elektrane u Černobilju, nešto što bi trebalo da se ogradi i više ne pominje. Sumnjam da je to moguće, jer ostatak sveta Rusiju ne posmatra tako. A s druge strane ne možemo da dozvolimo unutrašnji razdor koji bi uništio ovo krhko jedinstvo koje smo u osnovi postigli.
Upravo zato što smo ovih dana u ne tako hladnom sukobu sa Rusijom i zato što su Kina i Rusija sve bliže, vidimo određenu vrstu povratka hladnoratovskom tipu međunarodnog poretka. Iz te perspektive posmatramo druge države kao neodlučne, bilo da je to Brazil, Indija, pa čak i članice Natoa poput Turske. Međutim, one sebe ne vide tako.
Ne verujem da je bilo koja od tih zemalja naročito oduševljena odlukom Rusije da prisvoji teritoriju susedne države. Međutim, one nisu voljne da se bave principima i pravilima, jer pokušavaju da maksimizuju svoju relevantnost u svetskom političkom sistemu, da ostvare svoje ekonomske i strateške interese. Zato vidimo kako zemljama poput Indije u izvesnom smislu odgovara aktuelna situacija, jer su odjednom postale mnogo važnije nego što su bile pre invazije. I verujem da će se najznačajnija dugoročna odluka Evropske unije ticati njenog odnosa sa ostatkom sveta, gde će odnos prema Rusiji bitno odrediti globalnu politiku EU. Jasno je da će EU u narednoj deceniji imati mnogo ograničenije ekonomske odnose sa Rusijom, zemlje članice će biti mnogo manje zavisne od ruskih prirodnih resursa, što znači da bi trebalo da ih nabavljaju negde drugde. Kako će se to realizovati biće od suštinskog značaja, jer mnoge države sveta više ne vide Evropsku uniju kao samostalnog globalnog igrača.
Naime, ruski rat u Ukrajini je vratio u opticaj ideju zapada u njenom hladnoratovskom obliku, mada su tom zapadu, naravno, granice bitno izmenjene, a ni neki od tradicionalnih saveznika više nisu tu. U svakom slučaju, tu se Sjedinjene Države i Evropska unija posmatraju zajedno. Pitanje kakva će biti zajednička politika i kako ćemo tu politiku voditi jeste od ključne važnosti, posebno imajući u vidu da znamo šta želimo da se desi u Rusiji, ali to ne možemo sami da uradimo. Možemo da očekujemo da će rusko društvo krenuti ovim ili onim putem, međutim, kao što znamo iz političkih nauka, velika je razlika između propadanja i kolapsa. Režimi mogu da propadaju decenijama. Zato će tajming tih politika biti veliki izazov za Evropsku uniju: kako napraviti razliku između dugoročnih politika i odgovora na neposredne krize s kojima smo danas suočeni.
Home
by rumbeando Tue Feb 21, 2023 11:59 pm
plachkica
[/img]
