Van kategorija, društvo kao takvo

Pobazduljio

Натрпао па затрпао тезу, а има је. То са послугом ми делује да је итекакао у праву.

Ma gurnuo je babe i zabe. Pre 45 i sve post 45 nema veze jedno s drugim. Ðinđićeve formativne godine takodje nemaju veze sa tkzv ○2. Bez veze. O palankizaciji Sl.Jovanovica izlisno je i govoriti.

Nektivni Ugnelj wrote:Ma gurnuo je babe i zabe. Pre 45 i sve post 45 nema veze jedno s drugim. Ðinđićeve formativne godine takodje nemaju veze sa tkzv ○2. Bez veze. O palankizaciji Sl.Jovanovica izlisno je i govoriti.

Па то, натрпао, затрпао. Једино та теза, да се около преко Мале Крсне све вратило на као што је некад било, богаташка деца у ○2 а долазе им Зуске из Падине да кувају, од којекуде млади инжењери и клавирштимери да им праве паре и угађају клавире, а да су једино комунисти то штогод демократизовали.

Ама коме треба чланак од три реда? Трпај.

Pa da ali on ne vidi vezu između te "demokratizacije" (zapravo preuzimanja, uz minimalne izuzetke) i današnjih korisnika usluga Zuski (koje se više ne zovu tako).


Slično kao Dedinje, ali o tome se ne pišu članci i romani.

dobijamo i antituristicki terorizam, bob mora da je zadovoljan ovim vijanjem po gradu u stilu jove bakica 

Ludizam

I pomalo katalonski nacionalizam

rujofil wrote:antituristicki terorizam

da su prosvjedanti neke mudonje lepo bi s utokama upali u gradski parlament dubrovka style pa izginuli za ubeđenje i pokrenuli evropsko proleće ali pošto su u pitanju tipične belolistićarčine gledamo iživljavanje na sirotinji koja je mogla otići po rezistentnu gonoreju na ibizu npr ali je od prišteđene kinte ipak došla da se Kultiviše Fasadama

btw 10% stanovništva i 15% gradske kinte je u turizmu iskr čudi me da udruženje nije bilo u fzn šta je šljunkare pa pozvalo pajser brigadu da ih za uši odvuče na izvinjenje fureštima i darivanje još par dana o svom trošku ali ko zna ako su pametni tihi i diskretni ljudi u sindikatu onda kolovođe ove šarene skupine slobodnih umetnika i džender studenata već danas volontiraju po obližnjim plantažama voćnjacima i farmama

“Vratio se sa odmora, napunio baterije”, najnetačnija izjava ikada. Niko se nikada nije vratio sa odmora osvežen, opušten i spreman za rad. Normalan čovek se sa odmora vraća nervozan zbog jakog osećaja slobode koji je isčezao, uz ogromnu sumnju da nešto radi pogrešno u životu.

— 8Et2nP1ɶəƢ (@x0psychosocial) July 8, 2024

Ok, ovo nije sasvim i uvek tačno. Po mojoj slobodnoj proceni granica je negde kod 20-21 dan. Ako recimo provedes, ako ti je to uopste moguce, mesec dana na moru, planinini, bilo gde na odmoru - onda "punjenje baterija" nije sasvim besmisleno.

10 dana aranžman je pakao kad krene da se približava kraj. Ja ove godine 14 dana, pa ajde kao malo bolje ali i dalje nije to to.

Fora je da raducneš nešto i na odmoru, da bi zadržao osećaj kontinuiteta, ili makar da provedeš par minuta razmišljajući o poslu.

Nektivni Ugnelj wrote:Ok, ovo nije sasvim i uvek tačno. Po mojoj slobodnoj proceni granica je negde kod 20-21 dan. Ako recimo provedes, ako ti je to uopste moguce, mesec dana na moru, planinini, bilo gde na odmoru - onda "punjenje baterija" nije sasvim besmisleno.

10 dana aranžman je pakao kad krene da se približava kraj. Ja ove godine 14 dana, pa ajde kao malo bolje ali i dalje nije to to.

can confirm, meni se pred kraj putovanja (koja obično traju tako, 30ak dana) baš ide kući. Ne obavezno baš da radim, ali počne da mi nedostaje kuća. i mace, i svakodnevnica.

Da, to je to. Ili to drugo neko mesto, ili put pocinje vec da zivcira zbog necega, u vecini slucajeva (ne uvek tho) dosadi ti ponesto. Kombinacija stvari. Ali metar dana, da, to je to, to vredi i "puni baterije"

ja sam uvek anksiozan po povratku

Ех, последњи пут је било тако пре трећег гимназије... Ћалету се заломило да је саставио пет недеља, а летовали смо на јефтињака у кампу... Еее како ми се није враћало у клупу.

А после сам имао среће да никад нисам радио у неком већем систему, никад притисак, никад оно да псујем понедељак. Чак и оних осам дана 2001. кад нисам био сигуран да ћу уопште затећи фирму кад се вратим, ма ко га јебе, извући ћемо се некако. Фирма је саставила још три недеље, а нисмо ни били плаћени за тај месец (скочити одмах потом на 31. август).

perfide lobi turistik shqiptar profituar nga idiotizmi i grupit te okupimi barcelones

Nektivni Ugnelj wrote:

“Vratio se sa odmora, napunio baterije”, najnetačnija izjava ikada. Niko se nikada nije vratio sa odmora osvežen, opušten i spreman za rad. Normalan čovek se sa odmora vraća nervozan zbog jakog osećaja slobode koji je isčezao, uz ogromnu sumnju da nešto radi pogrešno u životu.

— 8Et2nP1ɶəƢ (@x0psychosocial) July 8, 2024

Podsjetilo me na Umijeće putovanja Alaina de Bottona, dost duhovita opažanja o putovanjima, odmorima i našim očekivanjima, jako je anti

Miloš Žujović, koji je preuzeo versko ime Salahudin, a koji je ubijen 29. juna kada je iz samostrela ranio pripadnika Žandarmerije još nije sahranjen. Njegovo telo je kako se nezvanično saznaje još uvek u hladnjači a kako je za "Informer" rekao njegov otac Zoran on će ga sahraniti.


- Moram šta ću, ja ću ga sam sahraniti jer nema ko drugi. Počeo sam da kopam grobnicu sam - priča Zoran i dodaje:

- Drago mi je da se žandarm oporavio i da je on dobro. On je dečko išao da zaradi parče hleba za svoju decu. Miloš je meni bio jedinac niko drugi neće preuzeti njegovo telo ... da ne da Bog nikome ovako nešto - objašnjava Zoran Žujović.
Kako kaže u međuvremenu se selo pobunilo pa je pitanje i da li će moći da sahrani svog posrnulog sina.

- Meštani ne žele da on bude sahranjen na mesnom, našem groblju. Najavljuju proteste, ne znam kako će se sve završiti - kaže uplakani Zoran.

Nektivni Ugnelj wrote:

“Vratio se sa odmora, napunio baterije”, najnetačnija izjava ikada. Niko se nikada nije vratio sa odmora osvežen, opušten i spreman za rad. Normalan čovek se sa odmora vraća nervozan zbog jakog osećaja slobode koji je isčezao, uz ogromnu sumnju da nešto radi pogrešno u životu.

— 8Et2nP1ɶəƢ (@x0psychosocial) July 8, 2024

mene pak ovi letnji meseci, sezona odmora natera na razmisljanje o besmislu zaposlenja kao takvog 
na odmor se ide da se "napune baterije", automobili se kupuju da se njima uglavnom putuje na posao, odmor, u odecu, izgled itd se takodje cesto ulaze u velikoj meri zbog samog posla
i onda se svodi na to da u velikoj meri radimo da bi finansirali taj isti rad
da ne pominjem onaj suludi takmicarski momenat, gde se novac i razni drugi resursi torse radi bolje pozicije u imaginarnoj trci u kojoj trazimo "najboljeg sebe"

tja, sigurno je i do godina, sve vise cenim slobodno vreme i zdravlje, dok novac ubrazno gubi na vrednosti

plaze, putovanja kao takva, pa sa druge strane i rad jesu ili mogu biti jako lepe stvari
ali posao u klasicnom smislu, pa i godisnji odmori, odnosno svako moranje, sve mi teze padaju
ogorman deo zivota odlazi na aktivnosti koje nisu deo nasih zelja, potreba (u okviru realnih mogucnosti dabome) vec prosto nametnutih drustvenih obrazaca

Nevezano za bilo šta iznad.
Ovo je baš nasilje i nadam se da je prepoznatljivo kao krivično delo.

Ako nema klipa, potrebno je da se klikne na naslov, pa će se pojaviti.
I pusti se ton dole desno.

https://www.reddit.com/r/serbia/comments/1dzszq8/baka_prase_dok_se_pere_od_odgovornosti_za_kikino/

ta debilčina vrši nasilje samom svojom retardiranom pojavom

hk1 wrote:

Nektivni Ugnelj wrote:

“Vratio se sa odmora, napunio baterije”, najnetačnija izjava ikada. Niko se nikada nije vratio sa odmora osvežen, opušten i spreman za rad. Normalan čovek se sa odmora vraća nervozan zbog jakog osećaja slobode koji je isčezao, uz ogromnu sumnju da nešto radi pogrešno u životu.

— 8Et2nP1ɶəƢ (@x0psychosocial) July 8, 2024

mene pak ovi letnji meseci, sezona odmora natera na razmisljanje o besmislu zaposlenja kao takvog 
na odmor se ide da se "napune baterije", automobili se kupuju da se njima uglavnom putuje na posao, odmor, u odecu, izgled itd se takodje cesto ulaze u velikoj meri zbog samog posla
i onda se svodi na to da u velikoj meri radimo da bi finansirali taj isti rad
da ne pominjem onaj suludi takmicarski momenat, gde se novac i razni drugi resursi torse radi bolje pozicije u imaginarnoj trci u kojoj trazimo "najboljeg sebe"

tja, sigurno je i do godina, sve vise cenim slobodno vreme i zdravlje, dok novac ubrazno gubi na vrednosti

plaze, putovanja kao takva, pa sa druge strane i rad jesu ili mogu biti jako lepe stvari
ali posao u klasicnom smislu, pa i godisnji odmori, odnosno svako moranje, sve mi teze padaju
ogorman deo zivota odlazi na aktivnosti koje nisu deo nasih zelja, potreba (u okviru realnih mogucnosti dabome) vec prosto nametnutih drustvenih obrazaca

dodaću na ovo i izvesnost da će starost, koja je iza ugla, biti vrlo ružna - ono, čekaš bolestan u redu da neko viče na tebe - i prosto ne znam šta bih rekao i kako bih opisao ovaj timeline. nekako sve više uživam u sitnim trenucima slobode od jurcanja, i to onim trenucima koji nisu plaćeni i planirani, jer nemam neku posebnu nadu za budućnost, daj ti meni sad a sutra neka se jebe. to nije baš dobra podloga za samorazvoj ali ne znam ni za šta bih se tačno više razvijao pa nema veze.

o da
a kad pomenu jurcanje, u najbukvalnijem smislu osetim fizicko olaksanje kad izadjem iz grada(narocito posle jebenog radnog dana, prepunog obaveza, pa jos ako se pogodilo i da sam mnogo bio za volanom u gradu) i krenem otvorenim putem dalje ka kuci
bio sam ovih dana na baniji
tu se mesaju razne emocije, zbog svih jebenih okolnosti, cinjenice da mi rodni kraj izgleda kao u postapokalipticnim filmovima, da je ljudi sve manje, da su mahom starci koji cekaju smrt...

medjutim, kad zadje sunce, zasijaju zvezde i tisina zagrmi kao sto moze samo u takvim predelima gde (gotovo da) nema ljudi, plus verovatno i emocije koje se javljaju jer sam ipak tu gde sam, neprocenjiv osecaj, mir sa samim sobom, osecaj pripadanja prirodi

vecina toga je naravno u mozgu, ali siguran sam da ljudskom organizmu fizicki prijaju takvi trenuci, prosto covek je vekovima ziveo u takvom okruzenju

One Eyed Bob wrote:

dodaću na ovo i izvesnost da će starost, koja je iza ugla, biti vrlo ružna - ono, čekaš bolestan u redu da neko viče na tebe - i prosto ne znam šta bih rekao i kako bih opisao ovaj timeline. nekako sve više uživam u sitnim trenucima slobode od jurcanja, i to onim trenucima koji nisu plaćeni i planirani, jer nemam neku posebnu nadu za budućnost, daj ti meni sad a sutra neka se jebe. to nije baš dobra podloga za samorazvoj ali ne znam ni za šta bih se tačno više razvijao pa nema veze.

Ja se sve češće uhvatim kako u svojim sve češćim posetama grobljima pomislim - makar taj i taj nije više živ da gleda ovo pa shvatim da im zavidim i da razmišljam o najbezbolnijim načinima da izbegnem ružnu starost gde neko viče na mene ili gde nema nikog ni da viče.