Home
by disident Tue Jun 09, 2020 3:52 pmPišite sećanja na taj dan,lična razmisljanja , nedoumice, kačite materijale koje vredi pogledati. Da li je atentat rasvetljen do kraja, ako nije ko je tu ostao neotkriven u pozadini, kako su dva anonimusa postali srpski Eskobar i Alkapone, čume, legija i treći metak?
Za početak, kačim pismo Vojislava Koštunice koje prvi put vidim, a koga se ne bi postideo Toni Soprano. Da ćutujemo moj dragi Aco, da ćutujemo zajedno kao nekada
Dragi Aco,
Radetu sam napisao da mi teško pada ovo pisanje. Tebi mi je još teže da pišem, jer mislim da se nas dvojica baš u ćutanju razumemo. Jedan si od retkih koje sam upoznao od oktobra 2000. do danas s kojim se mogu sit napričati ćuteći. Nismo slučajno zemljaci. Ostatak ljudi, ogromna većina, uglavnom usta ne zatvara.
Kolike su muke na kojima si, zapravo samo Ti znaš. Ja mogu samo da ih naslutim. Mene pre svega muči to što znam da si utamničen zbog mene. Naravno, i zbog toga što si pokazao i dokazao koliko si dobar u svom poslu i koliko si častan vojnik. Ali, to poštenje smeta, o časti da i ne govorim. Neki misle da se njihovo beščašće ne vidi sada kad si sklonjen. Greše, vidi se još više. I neće ovo trajati dugo, sigurno, mada sam svestan da je Tebi svaki dan kao gladna godina.
Znam da znaš da činimo sve što možemo i da smo uporni. Molim Te da izdržiš, ne samo zbog Gordane (koja je zaista divna, onako borbena i mudra, sve joj je jasno) i zbog Tvoje majke (koju naši Milanovčani ne zaboravljaju), niti zbog svih nas ostalih, Tvojih prijatelja, koji Te volimo. Molim Te da izdržiš upravo zbog Tebe samog, zbog imena koje nosiš i ugleda koji imaš. Prava reč bi bila slava, ali znam da ćeš se na nju namrštiti. Uzdam se u Tvoju stamenost i upornost i u Tvoj inat. I iskreno se nadam da neće proći mnogo vremena pre no što se ponovo vidimo.
Tvoj V. Koštunica
Za početak, kačim pismo Vojislava Koštunice koje prvi put vidim, a koga se ne bi postideo Toni Soprano. Da ćutujemo moj dragi Aco, da ćutujemo zajedno kao nekada
Pismo Vojislava Koštunice generalu Aci Tomiću
Dragi Aco,
Radetu sam napisao da mi teško pada ovo pisanje. Tebi mi je još teže da pišem, jer mislim da se nas dvojica baš u ćutanju razumemo. Jedan si od retkih koje sam upoznao od oktobra 2000. do danas s kojim se mogu sit napričati ćuteći. Nismo slučajno zemljaci. Ostatak ljudi, ogromna većina, uglavnom usta ne zatvara.
Kolike su muke na kojima si, zapravo samo Ti znaš. Ja mogu samo da ih naslutim. Mene pre svega muči to što znam da si utamničen zbog mene. Naravno, i zbog toga što si pokazao i dokazao koliko si dobar u svom poslu i koliko si častan vojnik. Ali, to poštenje smeta, o časti da i ne govorim. Neki misle da se njihovo beščašće ne vidi sada kad si sklonjen. Greše, vidi se još više. I neće ovo trajati dugo, sigurno, mada sam svestan da je Tebi svaki dan kao gladna godina.
Znam da znaš da činimo sve što možemo i da smo uporni. Molim Te da izdržiš, ne samo zbog Gordane (koja je zaista divna, onako borbena i mudra, sve joj je jasno) i zbog Tvoje majke (koju naši Milanovčani ne zaboravljaju), niti zbog svih nas ostalih, Tvojih prijatelja, koji Te volimo. Molim Te da izdržiš upravo zbog Tebe samog, zbog imena koje nosiš i ugleda koji imaš. Prava reč bi bila slava, ali znam da ćeš se na nju namrštiti. Uzdam se u Tvoju stamenost i upornost i u Tvoj inat. I iskreno se nadam da neće proći mnogo vremena pre no što se ponovo vidimo.
Tvoj V. Koštunica
паће
