Čitaonica 2: Jinger vs Benjamin

Ернст Јингер
РАТ КАО УНУТРАШЊИ ДОЖИВЉАЈ
(или, лик витешког непријатеља*)
 
 
Шта је рат?
(Шумарак 125)
 
Када сам пошао у рат радовао сам се, вероватно као и сваки млади човек тих дана, ономе што је нејасно стајало пред нама. Слутили смо да ће се тај доживљај дубоко и снажно одразити на наш развој и у њему видели кратку, велику школу из које ћемо се вратити као људи, или се уопште нећемо вратити. Нараштај коме смо припадали сматрали смо старим, и чинило нам се чудесно да можемо са оружјем у руци, са свим што смо допринели, ратовати за славу земље. Осећали смо се дорасли одговорности која се изненада свалила на нас, и историји која је у нама оживела и учинила нас делом плодотворне и обједињујуће силе. Реч отаџбина променила нас је из основа и као чаробна формула решила многе неслоге и раздоре на опште задовољење. Омладина способна за оружје попунила је пукове и на делу се показала дорасла задатку који су време и отаџбина поставили пред њу.
 
Дух тих дана увек ће нам значити врхунац и циљ коме треба тежити: био је лишен свега обичног а идеја нам је давала невероватну снагу, којом се једино може објаснити необичност нашег подвига. Не треба покушавати то схватити питањем: “Чему све то?”, будући да се сучељавамо са величином која надмашује границе сврхе. Бесмртно дело је апсолутно и независно од свог исхода, и за један народ вечни је извор снаге. Ми, који смо преживели, увек ћемо се поносити што смо припадали таквој омладини.
 
Но током рата смо увидели да су његова дужина и неслућена силина поставили нашој телесној, духовној и душевној отпорности потпуно друге задатке него што смо очекивали. Месеци су се претворили у године, а свечана слика битке у тежак посао, и нешто свакидашње. Али, тиме је и рат од необичног стања постао део свакодневице и трајно се утиснуо у нас. Његови стравични предели постали су нам свакодневно окружење у коме је све подлегало уништењу и где није могло опстати ништа осим душевне снаге надмоћне наспрам сваке силе. Постали смо велики у збивањима подстакнутим циљевима према којима се појединац, његова срећа и живот могу сматрати безначајним. Хиљаде су пале ради једне њиве, делића рова, шумарка или села – с правом, јер за поседовање или губитак таквог комадића земље везано је уобличавање света скривеног у будућности. Дужина рата је само увећала његову силину.
 
Тако дан и ноћ, без предаха, у сваком трену бити спреман по цену живота одговорити судбинским питањима о највишим вредностима – зар то није одгајање темељније и постојаније од сваког другог? Поврх тога, видети спољашњи успех, очекивану и сасвим заслужену награду како тоне у неслућеном бродолому, то је најтеже искушење коме може бити изложен један народ као и сваки појединац истински и присно повезан са целином. Ко у  томе  не пропадне доказује да је рођен за власт и моћ.
 
Истина, из такве школе излази несаломива само личност најчвршћег кова, и тек се у недаћама показује да ли један народ заиста поседује мушкарце. Било је и код нас оних који су попут Француза Барбиса рат сматрали материјалним процесом, истичући његову негативну страну и настојећи да на нечем мирнодопском граде срећу. Говорили су о опустошеним градовима и стравичној патњи, као да нам је најпречи задатак да избегавамо бол, показујући да им је страна воља да жртвују пролазност живота и имовине ради достизања величине народа и његових идеја. Али, ту лежи већа морална снага, а нема сумње и на чему стоје материјалисти.
 
Не, рат није материјалан процес, већ је потчињен вишим реалностима. Где се сучељавају два културна народа, од количине експлозива и челика важније је одмеравање свега што је за њих од значаја. Ту се потврђују вредности које сваком словесном чине бруталност сукоба небитном. Ту се свеобухватна воља као крајњи и најнеобузданији израз живота одржава и губитком живота. Што се више ставља на коцку, утолико су већи плодови такве одбране.
 
Било нам је јасно да се ради о последњим стварима, одакле бисмо иначе црпели снагу за наизглед необјашњив подвиг? Отуда нама рат није само горда, мушка успомена, већ упознавање с душевним снагама за које иначе никада не бисмо сазнали. Он је средишња тачка нашег живота која је одредила сав наш даљи развој. Каква нам год још судбина предстоји и за шта год будемо позвани, пред то ћемо ступити образовани одсудним временом у коме је наша судбина била најтешње повезана са Европом и светом. Јер, држање и најбезначајнијег војника палог негде у магли и ноћи имало је историјски значај, и то ће тек постати јасно.
 
У то доба десиле су се промене затомљене буком догађаја којих нема ни у једном извештају или привредној статистици. Али, баш то што се десило у милионима људи увучених у вртлог природних догађаја ван ичије контроле, од чега је сваком појединцу, хтео он или не, уздрхтало срце, управо то је битно. То делује и када на бојиштима плуг изравна све ровове и кратере од бомби. Отуда нам рат, а нарочито овај дуги и огорчени рат, као и све чију суштину испитујемо, постаје душевни проблем. Ми, којима је дужност да сећање на њега не избришемо, већ да се њиме руководимо и користимо, морамо га учинити својим трајним власништвом. Дати смисао нечему што нижа памет сматра бесмислицом и испољавањем људске несавршености света је дужност према будућим нараштајима, задуженим да наставе дело у коме ће препознавати унутрашња својства већ посејаног, како би му приступили са стварним убеђењем. Јер, на њима ће једног дана бити да доврше што ми нисмо могли. Свом наслеђу моћи ће поносно да приступе једино ако необична и вечна суштина тог времена, оно сушто немачко, буде надживело свакидашњицу.
 
(...) Што се рата тиче, ценим само разговор са стручњацима, јер нас је доживљено исувише удаљило од свега уобичајеног. Ако се једна ратна година званично рачуна као две, онда психолошки то важи бар као пет. По избијању, док је још стајао наспрам нас толико велик и непознат да смо му разазнавали само блиставу и херојску површину, могли смо о рату причати лако и разговетно, али данас када се налазимо усред њега, стално га упознајемо са његове нове и загонетније стране.
 
 
Војсковођа и борац на фронту
(Ватра и крв)
 
Ми, војници на фронту, осећали смо се везаним за онога који носи пурпур војсковође и судбине многих држи у рукама. У њему смо видели делотворног управљача животном снагом која тражи да се не распе, и посредника између идеје и живота изложеног њеном пламену, онога који додаје варнице и зна пут ка нашим циљевима. Зато је свака снажна и чврста воља имала у нама следбенике докле историја досеже. И свуда где се та воља уздигне наћи ће људе нашег кова, срећне да помоћу ње победе или погину за општу идеју, оне који ће за њу радити и трпети, не штедећи се.
 
 
Другови
(Шумарак 125)
 
Често посећујем оближњег водника и командира чете са којима делим многе успомене. Поред мртвих израњају увек нова лица, али и стари познаници који се после рањавања враћају из војних болница. Са њима се осећам увек присно, па макар и у Зигфридовом бункеру са 30 cm земље над главом. Са њима нисам седео само у лотариншким сеоским гостионицама, пијанчио у фландријским крчмама, или се на кратко проводио у бриселском бару, већ сам их посматрао и на местима где се испољавала стварна унутрашња вредност – где човек није друго осим што носи у себи. Данима сам их гледао згрчене у рововима, или у тренуцима узбуђења пред јуриш кад се свет јавља у црвеној, нестварној светлости. Неке од њих видео сам и погођене тако да су их морали одвући са бојишта, а знам да би се опоравили да им је та рана и последња. Теже искушење не познајем.
 
Повезани смо доживљајем, убеђењем и крвљу – има ли чвршће споне? Има ту сјајних момака, неких ћутљивих и тихих, других надмоћних и углађених као да и прљавштину ровова хватају рукавицама, а неких опет тако осорних и дивљих да су своји једино међу мушкарцима – али, сви крију исто осећање. Отуд је наш разговор једноставан и штур, као свуда где осећања превазилазе разум, јер се разумемо са мало речи. Кад помислим у ком бих окружењу иначе био, распет између амбиција и прикован за неки позив – у мирнодопском официрском корпусу, неком друштву, кафеу међу литератама који се међусобно надмудрују – мислим да бих за пола године покупио прње и отпутовао за Конго или Бразил, или негде где они још нису смели прићи природи. Ту рат, који иначе много узима, даје, одгајајући људе за мушку заједницу и поново успостављајући вредности напола заборављене с недостатка прилике да се испоље. Поново осећамо крв у жилама, судбину и блиску будућност која ће се тек касније опазити у земљи. Такве године не нестају без трага.
 
 
Херојство
(Шумарак 125)
 
(Војна команда је наредила да растојање између предњих линија не сме бити више од два метра. Већ постојећи ровови, размакнути више, дигнути су у ваздух.)
 
Шта таква гвоздена наредба значи схвата само ко је доживео тучу метака која недељама, често непрекидно, засипа ровове. Без икакве заштите бити згрчен под ватром, стално заглушен калибрима кадрим да једним поготком опустоше село, бројати ударе као механичке и напола ометене, јесте доживљај близу границе људских моћи. Зато су и они који су издали ту наредбу, која је стотине и хиљаде војника без икакве заштите изложила ватри, преузели безмало најтежу замисливу одговорност. Но мада се и мене тиче, могу им само дати за право. Ово време се обликује моћним средствима јер се у борби за било које задимљене рушевине демонски надмећу две представе будућег света. Наиме, ту није важно спасавања хиљада људи од пропасти, већ је битно туце преживелих спремних да у правом тренутку убитачно употребе своје митраљезе и ручне бомбе. Такву спознају мало људи може поднети, па ипак се можемо поносити што смо доживели такво челично обликовање догађаја духом. Нека се једва понеко спасе из тих пламених равница лишених сваке заштите осим метала у мушком срцу, и нека се против тих људи свесних себе окрене и судбина и ускрати им циљ, ипак ће, сигуран сам, бити добијено што се потом не да избрисати. Јер, ко ту не буде побеђен – а таквих је тако мало – где му се то може десити? И видим како у старој Европи настаје нов, водећи нараштај – неустрашив и силан, бруталан, без страха од крви, навикао да подноси и чини страхоте и стреми најузвишенијим циљевима, истовремено кадар да гради машине и да им пркоси, да у њима не види мртво железо већ органе моћи којима се влада хладним разумом и узаврелом крвљу. То свету даје ново лице.
Дужност и част
(Шумарак 125, У челичним олујама)
 
Постоји изрека коју обично користе људи жељни да се пожале на горку судбину обављања дужности у позадини, далеко од пуцњаве. Та изрека је у војсци веома стара и представља изговор иза кога се многи радо скривају. Она гласи: “Наређење, извршење!” Но данас би она морала значити: “Извршење изнад наређења!” Сви у позадини морали би се стално јављати на фронт – ако су баш неопходни, задржаће их. Морали би бити на мукама чувши да се напред пуца, а да нису тамо. Дужност се подразумева, али превага је у срцу вољном добровољно да ризикује. Усто, у сваком трену можемо доспети на место, или се наћи у прилици, где нема никог да изда наређење – тада у себи морамо носити више од обичног изговора.
 
Чучиш згрчен, усамљен у рову и осећаш се препуштен немилосрдној, слепој вољи уништавања. Са ужасом слутиш да су сва твоја интелигенција, способности, духовна и телесна преимућства постали безначајни, и смешни. Док о томе размишљаш, гвозден трупац може започети лет који ће те слупати у безоблично ништа. Зловоља ти се усредсређује на слух који настоји да из мноштва звукова издвоји приближавање смртоносног лепршања. Утом се смркава. Сву снагу да издржиш мораш црпети из себе. Не можеш чак ни устати и с блазираним осмехом запалити цигарету пред задивљеним погледима пријатеља. Неће те охрабрити ни друг који причвршћује монокл да осмотри удар о грудобран крај тебе. Ако те погоде, знаш да нико неће марити. Зашто не искочиш и полетиш у ноћ, док се као изнурена животиња не срушиш у грмље? Зашто још истрајаваш, ти и твоји храбри момци? Ниједан старешина те не види! Па ипак, неко те посматра. У теби дела морални човек и да ниси тога свестан, и прикива те моћним чавлима дужности и части за положај који држиш. Ти знаш да си ту да би се борио и цео народ верује да обављаш тај посао. Ако напустиш положај сматраћеш се кукавицом, нитков који ће при свакој каснијој похвали морати да поцрвени.
 
Дужност и част морају бити темељи сваке војске. И сваком официру и борцу васпитањем мора бити усађено осећање појачане дужности и повишене части. За то су потребни погодни људи и одређене форме. То некима тек у рату постаје јасно.
 
 
Идеал државе борца на фронту
(Шумарак 125)
 
Ко у овом рату има икакве обзире заслужује да га изгуби, јер неће моћи ни да се брани да не буде проглашен чудовиштем. Нема времена за трпељивост.
 
Разноразне идеје и идеали не смеју у нама наћи уточиште. Толерантност према свима, којом смо толико поносили, мора се сагледати као негативна особина, што је увек и била. Ко не верује ни у шта може, дакако, бити толерантан, али ништа нема такву снагу као искључивост. Недостаје нам усијани фанатизам, уверење које све друго одбацује, оно унутрашње јединство које нам омогућава да средњи век видимо другачијим него што се чинио просвећености. Рат довршава залазак доба просвећености и нужно нас враћа осећању. Шта све можемо постати ако изнутра, заједнички покренемо огромну спољашњу моћ којом располажемо, ако будемо у стању и да је оживимо!
 
Званични патриотизам као и њему супростављене снаге мора прогутати вера у народ и отаџбину демонски распламсана из свих слојева; ко друкчије осећа мора бити жигосан као отпадник и искорењен. Ми никад не можемо бити довољно национални, чак ни националистички. Револуција под таквом заставом увек ће нас наћи у својим редовима, јер ни држава није за нас круна свега. Народ и отаџбину стичемо рођењем и њих признајемо за врхунска добра, а државу само за најмоћније средство њиховог остваривања. Ако држава остави своје борце на цедилу, и своју моћ безобзирно не заложи за идеје којима су и најједноставнији и најнезнатнији међу нама толико жртвовали, она за нас више не важи. Ако она себе проглашава мртвом, не може очекивати да ће у боља времена неко пожелети да је оживи. Не зависимо ми од њеног облика, и због тога што се народ увек простирао далеко ван својих земљописних граница. Сврставање свих Немаца у будуће стомилионско царство је циљ за који вреди умрети и угушити сваки отпор. То није довољно наглашавано, а знамо и чији су интереси томе криви.
 
Но ако будемо преживели рат и вратили се кући не приближивши се том циљу, ми нећемо допустити да нас се јефтино реше, као омладине из 1813. Нема романтизма којим ће нас одвратити од горућих питања. Навикли смо на друге методе. Четири године нисмо живели у људским, већ животињским условима, као изгнаници од своје воље. Ми некадашњи материјалисти постали смо непопустљиви борећи се за идеје као и за земљиште, и разумом се не можемо отерати јер смо стасали у опасан сој. Најбољим делом народа ми сматрамо оне који стоје најближе непријатељу, и ако будуће одлуке то не подрже, наше разочарење биће страшно. Ако изгубимо овај рат, грешка се да исправити; ако то буде без части, за почињени злочин над нама биће кажњени и извршиоци и они који су га дозволили. Људи као ми се не жртвују четири године да би злочин оставили неокајан.
 
Али једнога ћемо се увек држати: никога не задржавати и примати међу себе само истински одушевљене. Где ми пођемо на барикаде не сме доћи до класне борбе, већ само до битке за добра духа. Он оних других дели нас дубоки понор.
 
 
... и ако изгубимо
(Шумарак 125)
 
Сада тек постаје јасније значење много чега, а нарочито да је губитак рата за народ и појединца само пропаст одређеног облика а не и битног, и да су се већ за рата око нових идеја почеле окупљати снаге. А што нас не уништи само нас јача.
 
Стварна моћ прелази из једних руку у друге. И на нас ће поново доћи ред. Јер, телесна немоћ постаје безнадежна само кад нестане моралне снаге нарасле из моралних захтева изазваних ударима судбине.
 
Наиме, само на два начина може се народ поразити. Или му је унутрашња снага истрошена тако да више никад неће доћи на своје. Тада његово уништење ваља схватити као очити знак да се од њега више не да много очекивати ни у једној области. Други подразумева очување унутрашње суштине, што значи да му судбина казује да је прихватио неодговарајући облик борбе, у погрешно време. Тада губитак може помоћи колико и победа, и у том случају ваља имати неког Штајна, Харденберга и Гнајсенауа, у стању да препознају шта је било добро а шта ваља мењати. Ту је најважније развити осећање да нисмо били у праву. Скривати се иза прича о непријатељској надмоћи је лако, но то значи уважавати просте бројке што, посебно као поражени, треба да занемаримо. Животним искуством не треба долазити до извињења већ захтева. Да ли је непријатељ победио захваљујући материјалној надмоћи, умешнијем придобијању присталица за своје идеале, већој спремности његових радних маса да се жртвују за државне циљеве, бољој тактици, већој безобзирности, националнијем опредељењу његовог духовног горњег слоја, прикладнијим државним облицима, већем броју пруга а мањем неписмених – увек је могуће наћи разлику у ваљаности коју треба достићи и надмашити. Само се тако, а не празним разглабањем, прибавља себи право.
 
Ако изгубимо овај рат, онда ће то представљати историјску нужност. Теоријски, такво сазнање је ништавно, а за тако објективан народ као немачки и опасно. Но практично оно захтева да се одмах приступи обнови, тихој и плодној делатности поражених, па макар као у Француској то трајало готово педесет година. И на нас ће опет доћи ред, а тешка искуства нас могу само оснажити. Ти узлети и падови су део живота сваког народа који још није изумро и потонуо на дно историје. Одржати се и уздићи у тој утакмици народа, њиховим напетим односима и супротностима чини основ постигнућа корисних и по свет у целини. Ту мора свако да се стара о себи да би се Бог могао старати за све. Али, као што се све стиче у међународну кашу, срећом могућу једино у мислима, тако је заувек готово и са сваким покретом, обликом и идејом који се брусе само на отпорима и супротностима.
 
Стварна бит нашег народа, и ако будемо побеђени, неће одступити од уверења да можемо јамчити само за свет у коме смо први. Сачекаћемо колико ће се победници показати дораслим стеченој одговорности. Поново ће доћи наш тренутак, јер нико није толико јак да заувек остане велик. Треба стога прионути на посао од чега су ратне припреме само део. Рат се не решава само војном силом. Ту се нећемо показати јачим него овог пута, али још нисмо исцрпли све своје моћи. Велика и тешка искуства на свим пољима су тек пред нама, и траже да се покажемо. Када дође час, испоставиће се да смо овај рат изгубили да бисмо се израсли. Тврдом дрвету за то треба дуго.
 
 
Идеја отаџбине
(У челичним олујама)
 
Лежећи у војној болници, прекраћивао сам једном себи време збрајајући своја рањавања. Утврдио сам да сам погођен 14 пута, наиме, шест пута пушчаним метком, једном шрапнелом, једном гелером и два пута комадом ручне бомбе. Са улазним и излазним ранама то је 20 ожиљака, тако да бих мирно могао да стати уз сваког римског центуриона, Холковог витеза, и у сваки борбени строј. Дакле, у свако доба могао сам доказати право на бар једно одликовање – златну значку рањеника. Она ми је иначе стигла ових дана, истина не од злата већ жутог лима. Но, признаћу да сам је задовољан ипак прикачио на копоран. Вредност ордена, као и свега другог, није у њему самом већ иза њега, и ко да замери срцу тако често узбуђеном у борби за своју земљу ако се у то име украшава комадом емајла? У ситничарска времена, када је реч само о злату, такве ствари губе вредност засновану на идеји коју одражавају.
 
После 14 дана лежао сам у војном болничком возу, на кревету са мадрацем. Поново је крај мене промицао немачки предео, тада уроњен у рану, светлуцаву јесен, и опет сам се, сетан и горд као први пут у Хајделбергу, осетио још везанијим за своју земљу због крви проливене њој у славу. Зашто прећутати да ми при помисли на подвиге којима сам присуствовао навиру сузе на очи? Отишао сам у намери да славим сретан рат, опијен узаврелом крвљу младости, недовољно размишљајући о идеји коју је ваљало потврдити: узимање оружја у руке. Дакле, тек накнадно сам погледао на четири године израстања у саставу поколења спремног на смрт у јамама, димом обавијеним рововима, заслепљеног севом експлозија над изрованим пољима. То време сам памтио испрекидано једино оскудним радостима војника, тегобно бескрајним ноћним сменама једне страже другом – укратко, као једноличан календар препун напора и одрицања и издељен само црвеним датумима битака. И из сваке жртве, неприметно, ницала је све чистија и блиставија идеја отаџбине. То је био трајни добитак у игри са пуним улогом: нација ми није више представљала празан појам укривен симболима – а и како другачије, кад сам гледао толике како за њу умиру, и био обучен да у сваком тренутку дана или ноћи, без размишљања дам живот за њен опстанак? Ма како то звучало, управо сам из те четворогодишње школе стекао снагу, а из страхота опипљиве битке сазнање да живот само улагањем у идеју добија дубљи смисао, и да има идеала насупрот којих живот појединца па и народа нема значаја. Ако се циљ за који сам се као молекул у телу једне војске борио не да остварити, ако нас је твар наизглед победила, ипак смо научили да се за нешто боримо и, буде ли потребно, погинемо као мушкарци. Очврсли у пуцњави и пробојима, из такве ковачнице карактера могли смо похрлити животу као мало које поколење, у сусрет пријатељству, љубави, политици, позиву и свему што скрива судбина. То не спада сваком нараштају. И када нам замерају да смо израсли из суровости и силине, кажемо им  да смо стајали у крви и калу, али да смо увек стремили великим и узвишеним вредностима. И сви наши другови изгинули у јуришу нису пали узалуд, већ су остварили своју сврху.
 
Ми више не разумемо мученике који су се бацали у бој екстатично, надљудски, мимо бола и страха. Вера више нема животну снагу. Ако једном не будемо разумели ни како је ико могао положити живот за отаџбину – а то време ће доћи – онда је и идеја отаџбине мртва. И тада ће нам можда ти нараштаји завидети као ми свецима на духовној снази и привлачности. Јер, све велике и достојанствене идеје израстају из осећања у крви које се не да изнудити. Под хладним светлом разума све постаје сврсисходно, ништавно и бледо. Нама је још било допуштено да живимо под невидљивим зрачењем великих осећања, и то је наша непроцењива добит.
 
У међувремену, своје битке смо прошли и већ назиремо нове пред нама. Но за одушевљење кадра, духовна омладина ове земље их се не плаши. Окупљени око светих успомена на мртве, осећамо се позваним да одбранимо истинска духовна добра нације. Ми јамчимо за прошлост и будућност. И мада се гомилају тамни облаци туђег насиља и нашег варварства, док у тами севају оштрице, Немачка живи и неће пропасти.
 
 
 
(Из Ернст Јингер, Рат као унутрашњи доживљај: изводи из дела (Der Krieg als inneres Erlebnis: Auszuege aus seinen Schriften, 1941. Превод редакцијски.)
 
 
*(Ернст Јингер је ратовао на супротној страни од нас у оба светска рата. Његов кредо је јасан, животни пут такође. Јер, до последњег антисрпског рата, Немци се нису лажно представљали. Шта су хтели, то су отворено и покушали. При том су испољили масовни хероизам, самопрегор, пожртвовање, и окрутност. Национални дух обликован примером и делима људи као Ернст Јингер, одолео је губитку и око петине становништва и безмало половине територије у Другом светском рату, да би и данас доминирао Европом. С њима нас чекају тешки сукоби, а потом можда и трајнији мир, заснован на њиховом прихватању Срба као доличног противника.)
 
 
Ернст Јингер (Ernst Juenger) рођен је 1895. у Хајделбергу. Године 1913. побегао у француску Легију странаца, а августа 1914. јавио се добровољно у немачку војску. У Првом светском рату бар седам пута рањен и одликован за храброст највишим немачким одликовањима. После рата прославио се објављивањем ратног дневника У челичним олујама (In Stahlgewittern, 1920). Године 1922. објавио Борбу као унутрашњи доживљај (Der Kampf als inneres Erlebnis), 1925. Шумарак 125 (Das Waeldchen 125) и Ватру и крв (Feuer und Blut). Године 1933. одбио да уђе у Пруску академију уметности из протеста према националсоцијалистима. Године 1939. објавио ремекдело На мермерним литицама (Auf den Marmorklippen). Други светски рат провео као немачки обавештајац. Године 1942. у окупираном Паризу изашла му књига Баште и путеви (Gaerten und Strassen) коју су, преведену као Jardins et routes, хвалили и припадници француског Покрета отпора. Нацисти му шаљу старијег сина у кажњенички батаљон, у коме гине 1944. У окупираној Немачкој Савезничке власти му до 1949. забрањују да објављује. Те године се појављује са дневником из Другог светског рата, Зрачења (Strahlungen). Наставља са књигама Године окупације (Jahre der Okkupation, 1958), Седамдесет прохујало, I /II (Siebzig verwecht, I /II, 1980, 1981), романима Хелиополис (Heliopolis, 1949), Ојмесвил (Eumeswil, 1977), есејима Приближавања. Дроге и опијеност  (Annaerherungen. Drogen und Rausch, 1970) и другим делима. Уз Освалда Шпенглера (Oswald Spengler), аутора огледа Сумрак Запада (Der Untergang des Abendlandes) и Човек и техника (Der Mensch und die Technik) и Лени Рифенштал (Leni Riefenstahl), редитељке филма Тријумф воље (Triumph des Willens), заточник тевтонског аристократизма. Јингеров сукоб са нацистима, као ни Шпенглеров или Рифеншталкин, никад није био идејни колико морални. Умро 1998. у 103. години (а Лени Рифенштал 2002, у 101).

Selic wrote:С њима нас чекају тешки сукоби, а потом можда и трајнији мир, заснован на њиховом прихватању Срба као доличног противника.

Zatvaraj topik!!! 

Но током рата смо увидели да су његова дужина и неслућена силина поставили нашој телесној, духовној и душевној отпорности потпуно друге задатке него што смо очекивали. Месеци су се претворили у године, а свечана слика битке у тежак посао, и нешто свакидашње. Али, тиме је и рат од необичног стања постао део свакодневице и трајно се утиснуо у нас. Његови стравични предели постали су нам свакодневно окружење у коме је све подлегало уништењу и где није могло опстати ништа осим душевне снаге надмоћне наспрам сваке силе. Постали смо велики у збивањима подстакнутим циљевима према којима се појединац, његова срећа и живот могу сматрати безначајним. Хиљаде су пале ради једне њиве, делића рова, шумарка или села – с правом, јер за поседовање или губитак таквог комадића земље везано је уобличавање света скривеног у будућности. Дужина рата је само увећала његову силину.

Но практично оно захтева да се одмах приступи обнови, тихој и плодној делатности поражених, па макар као у Француској то трајало готово педесет година.
И на нас ће опет доћи ред, а тешка искуства нас могу само оснажити. Ти узлети и падови су део живота сваког народа који још није изумро и потонуо на дно историје.

Лежећи у војној болници, прекраћивао сам једном себи време збрајајући своја рањавања. Утврдио сам да сам погођен 14 пута, наиме, шест пута пушчаним метком, једном шрапнелом, једном гелером и два пута комадом ручне бомбе. Са улазним и излазним ранама то је 20 ожиљака, тако да бих мирно могао да стати уз сваког римског центуриона, Холковог витеза, и у сваки борбени строј. Дакле, у свако доба могао сам доказати право на бар једно одликовање – златну значку рањеника. Она ми је иначе стигла ових дана, истина не од злата већ жутог лима. Но, признаћу да сам је задовољан ипак прикачио на копоран. Вредност ордена, као и свега другог, није у њему самом већ иза њега, и ко да замери срцу тако често узбуђеном у борби за своју земљу ако се у то име украшава комадом емајла? У ситничарска времена, када је реч само о злату, такве ствари губе вредност засновану на идеји коју одражавају.

otto katz wrote:Pročitah ove odlomke iz Jüngera. Inače guglajući naletjeh i na pdf Storm of Steel, na sajtu  nacionalnih boljševika SAD. :)))
Prvi dojam kod ovog Jüngera mi je nevjerovatan narcizam, divljenje takvome junaku kakvim ga bog dade i uživanje u tome što se radi o istoj osobi kao i on sam što je. Kroz stereotipne odlomke s opisima nadljudskih podviga njega i njegovih tu i tamo dolazi do ciljeva za koje se bori, otadžbina, narod, stomilijunsko carstvo. Sve infantilno nerazrađeno, plitko i nedomišljeno. Nekakva abstraktna predodžba u izmaglici, skoro suvišan privjesak na nisci junaštava koji je tamo otprilike samo da naš junak ne bi izgledao kao običan manijak.
Kratki ali ubitačni komentar doličnog protivníka Selića je stvarno zaključao. Pretpostavljam da je morao zasliniti na ovaj ćeraćemo se još motiv:  

Mahao pištoljem ispred Vlade Srbije
Izvor: B92, Beta, Tanjug
Beograd -- Nepoznati muškarac koji je mahao pištoljem ispred Vlade Srbije predao se policiji. Kako saznaje B92, radi se o vojnom penzioneru.

Dragoslav Bokan
2 mins ·
Јуче је био, рекао бих: ДАН ПРВИ.
Из хашког заробљеништва се, неосуђен и непобеђен, вратио др Војислав Шешељ.
Слетео је на београдски аеродром, појавио се исти онакав каквог смо га запамтили из давних времена, самоуверен и усправан, без иједне патетичне и самосажаљиве изјаве (као да је 12 отетих година живота нека пролазна ситница). Плакали су његови поштоваоци и (можда, нисам приметио) блиски сарадници, али Шешељ није пустио ниједну сузу, миран и хладнокрван на свом судбинском путу.
Са аеродрома је продужио одмах до седишта Српске радикалне странке, где је у кратком говору са балкона још једном поновио како је његов најважнији циљ - скидање Србији са грбаче оне двојице чудних евро-фанатика, до пре само пар година његових дугогогодишњих, најближих сарадника и сабораца.
У земунској згради Магистрата је братски и са искреним поштовањем поздравио оне још преостале радикале који су му, упркос свему, остали одани и верни неодустајној идеји уједињавања свих Срба у једну земљу (идеји "Велике Србије").
Након тога је коначно отишао кући, у Батајницу (која се, иначе, налази у улици што је добила име по мученици Милице Ракић, детету убијеном током НАТО бомбардовања).
Ту се поздравио са комшијама и најупорнијим обожаваоцима, са све плавим радикалским заставама, и затим отишао Јадранки, Николи, Александру, Војину и својим унуцима (који га се и не сећају), да се исприча као човек и наразговара са најмилијима, након толико година, проведених "тамо далеко", у хашком паклу.
Све то време су га у корак пратиле камере најразличитијих телевизија и безбедносних служби и агенција, трагајући за ма чим неочекиваним и сензационалним.
А тога, подразумева се - није било.
Нити је Шешељ поновио ону у медијима намерно префорсирану и одговарајуће изаранжирану хашку изјаву о "освети Вучићу и Николићу", нити се саплео у ходу, ма коме претио, показао неки знак болести и слабости.
Ништа од свега тога.
Није се из Хага вратио никакав лудак, фанатик или опсесивни осветник.
Није на тло Србије ступио никакав "скандал-мајстор, нити "екстремиста залутао у простору и времену" (што упорно, већ данима и месецима, покушавају да нам наметну већ поменути овдашњи медији).
Ништа од свега тога.
Вратио се најискуснији и најобразованији српски политичар, најчвршћи и убедљиво најхрабрији од свих нас, још преосталих и преживелих националиста.
У Србију је дошао ЈЕДИНИ ЗАИСТА СЛОБОДНИ И НЕПОРАЖЕНИ ЧОВЕК У ЧИТАВОМ НАШЕМ НАРОДУ, једини Србин који се не боји ни смрти, ни метастазе рака, ни ЦИА-e, ни БИА-е, ни полиције, ни затвора, ни претњи, ни скоро свемоћног Премијера који се "прославио" изјавом како је његов доскорашњи шеф и творац, тада у затвору, у ствари: један "зао човек" и "плашљиви миш" (како је, без трунке срама, назвао деценијски заточеног, у том тренутку сасвим немоћног и болесног хашког сужња, истог оног човека који му је као младићу створио име, омогућио стан, посао, примања, славу, познанства и дао му истинску прилику да покаже ко је и какав је заиста: да га изда или му остане веран у најтежим тренуцима и по њега и по српство).
Др Војислав Шешељ се једини од свих нас не трза ујутро кад чује кораке крај својих улазних врата, једини који на тешке операције и вишесатна хируршка сечења иде мирно као на излет, једини који може да изјави да га је, у ствари, "хашки суд избацио" (јер није знао шта ће с њим, таквим), једини који није нестрпљив ни разочаран (а са бескрајним разлозима и за нестрпљење и за разочарење и за огорченост), једини који у сопствену смрт гледа миром и спокојем достојним старца Вукашина из Клепаца и Јасеновца, једини који о четништву и Великој Србији говори као о једнако славним (као и увек, кроз векове векова) и апсолутно актуелним чињеницама, једини кога је немогуће (ни директно, ни посредно) купити нити уплашити, једини који не "пада у несвест" од провинцијалне фасцинације пред неограниченим могућностима и моћима тријумфалистичког Запада, једини који се у модерној историји света у сред Хага обратио садистичким монструмима у судијским тогама на начин који заслужују - као најобичнијем људском шљаму и слугерањској багри.
Шешељев однос према марионетском "Хашком суду" се може поредити само са оним демонстрантом који је, мртав хладан, стао пред тенковску колону на пекиншком тргу Тијанмен и зауставио, сам самцијат, макар за тренутак, најмоћнију војску света.
И такав неустрашиви човек, намлађи доктор правних наука у бившој Југославији - који је, још тада, своју правдољубивост платио најтежом ценом (у паклу земунске робијашнице) - сада је поново међу нама, спреман да из пепела васкрсне онемоћалу, неописивим кукавичлуком и подразумевајућим компромисерством тотално загађену "српску политику" (ако тако нешто још уопште постоји).
Дошао је у домановићевску и стеријинску, нушићевску и кафкијанску евро-америчку колонију, у НАТО "банана републику" са уплашеним и корумпираним домородачким слугама трагикомично и невешто костимираним у генерале, министре и политичаре, са све оно двојицом "орвеловских родољубаца" на издајничком задатку.
Дошао је у земљу која је по свом питањима капитулирала, а да огромна већина српског народа то није ни приметила, живећи у илузији наводног "стварања новог балканскиг Пијемонта", тобожњег "регионалног лидера" (коме се сви смеју у лице, као приликом показне посете албанског шовинисте Едија Раме пораженој Србији и њеном марионетским руководству).
Војислав Шешељ се вратио на згариште оне Србије чију стогодишњицу онако помпезно славимо, да покуша да око себе окупи све што још није скроз купљено, ни поробљено.
Попут спартанскиг Леониде, он тражи оних неустрашивих "300" који ће стати на пут модерним Персијанцима (пошто се претходно обрачунају са домаћим издајницима, окупационим службеницима оних земаља које су нас уцењивале, понижавале и дословно убијале све ове године).
И, даће Бог, наћи ће их.
Ваљда нас је бар толико преостали, у народу Карађорђа, војводе Синђелића, хајдук-Вељка, ђенерала Боже Јанковића, младог Гаврила Принципа, па свих оних безбројних хероја чије победе на Церу и Колубари прослављамо (Живојина Мишића, Петра Бојовића, Степе Степановића, Радомира Путника, Павла Јуришића "Штурма", јуначког мајора Драгутина Гавриловића, наших 1300 каплара...).
Живи били, па видели.

timur chevket wrote:
inace super je benjamin, i na tragu ove ujudurme oko veterana u hrvatskoj, kada ove beliciste identifikuje kao fasisticke aktiviste a ne vojnike. oni ne glorifikuju rat (oni zapravo i ne govore o ratu) vec zahtevaju poziciju menadzera vojske vladajuce klase koja vise nikome nije odgovorna pa ni sebi.

i naravno marksisticki odgovor: mobilizacija protiv runske nemustosti.

timur chevket wrote:300! ali gej stop!


inace super je benjamin, i na tragu ove ujudurme oko veterana u hrvatskoj, kada ove beliciste identifikuje kao fasisticke aktiviste a ne vojnike. oni ne glorifikuju rat (oni zapravo i ne govore o ratu) vec zahtevaju poziciju menadzera vojske vladajuce klase koja vise nikome nije odgovorna pa ni sebi.

i naravno marksisticki odgovor: mobilizacija protiv runske nemustosti.

otto katz wrote:E da, ovo u Hrvatskoj s veteranima i udrugama je dokaz koliko je nebitno je li rat dobiven ili izgubljen, ako je zemlja u lošem ekonomskom stanju i bez ikakvog ratnog dobitka za exploataciju.

Inače se ne mogu osloboditi fascinacije vječnim ratom, kultom prezira prema životu i smrti. Taj aristokratski larpurlartizam rata nije potpuno prividan. Naravno da cijela Jüngerova klasa crpi jasan profit iz te kulture, ali na individulanom nivou kod ovakvih manijaka poput njega nema laži nema prevare. Taj je zbilja spreman poginuti za kič.

otto katz wrote:
Prvi dojam kod ovog Jüngera mi je nevjerovatan narcizam, divljenje takvome junaku kakvim ga bog dade i uživanje u tome što se radi o istoj osobi kao i on sam što je.

Чучиш згрчен, усамљен у рову и осећаш се препуштен немилосрдној, слепој вољи уништавања. Са ужасом слутиш да су сва твоја интелигенција, способности, духовна и телесна преимућства постали безначајни, и смешни. Док о томе размишљаш, гвозден трупац може започети лет који ће те слупати у безоблично ништа. Зловоља ти се усредсређује на слух који настоји да из мноштва звукова издвоји приближавање смртоносног лепршања. Утом се смркава. Сву снагу да издржиш мораш црпети из себе. Не можеш чак ни устати и с блазираним осмехом запалити цигарету пред задивљеним погледима пријатеља. Неће те охрабрити ни друг који причвршћује монокл да осмотри удар о грудобран крај тебе. Ако те погоде, знаш да нико неће марити. Зашто не искочиш и полетиш у ноћ, док се као изнурена животиња не срушиш у грмље?