Home
by Летећи Полип Thu Feb 03, 2022 11:21 pmDio 3.
Na poslednjem skupu vrha stranke kojim je licno predsedavao, a sto je bio i poslednji put kada sam ga video sve do one stravicne oktobarske noci, Aleksandar Vucic se zagonetno smesio. Iako vidno smrsao i gotovo potpuno osedeo, zracio je onim istim samouverenjem sa kojim nas je nekada (a sada je to delovalo tako davno) vodio u pobede. Ana Brnabic nije bila na sastanku, verovatno zaokupljena nekim specijalnim zadatkom, a kojih je u zadnje vreme za nju i njeno krhko zdravlje bilo i previse. Sednicu smo poceli kao i svaku drugu, rutinski odradjujuci, jednu po jednu, tacke dnevnog reda. Nakon sto smo okoncali tacku Razno, i nakon sto se javio svako ko je imao sta da kaze, ocekivali smo da ce Aleksandar da raspusti sednicu. Medjutim, on je i dalje cutke sedeo i samozadovoljno se smejuljio. Neki nisu izdrzali, pa su mu se snishodljivo pridruzili. Posle par razdragano neprijatnih minuta usiljenog osmeha, Aleksandar je konacno resio da prekine sada vec nesnosnu tenziju.
Narode, spaseni smo - ponosito je prosaputao, ne izdrzavsi da se euforicno ne zakikoce. Prolomio se gromoglasan aplauz, koji je potrajao neko vreme. Aleksandru je ovo vidno godilo, ali je u jednom trenutku ipak resio da ga prekine i predje na stvar. Sada je vec i sam delovao nestrpljivo. Kako stvari stoje, a na osnovu njegove promukle, i pomalo nekoherentne price - Aleksandrov licni prijatelj, Jicak Efraim, vlasnik izraelske marketinske kuce koja nam vec citavu dekadu odradjuje kampanju, obecao mu je spas. Efraim ce mu, kako se ponosito busao, poslati svoje “tajno oruzje”. Nesto sa cime je “kecao” tamosnju opoziciju, kao i Palestince. “Tajno oruzje” stize vec sutra na aerodrom Nikola Tesla, te Aleksandar Vulin i ja moramo licno da ga docekamo, preuzmemo, i bez odlaganja prevezemo u Vilu Bokeljka.
Entuzijasicna atmosfera na sastanku je pomalo splasnula. Podrum Predsednistva je bio prepun tih “tajnih oruzja” - beskorisnih sokocala politicke manipulacije, koje smo platili ogromnim novcima, koji su dakako mogli pametnije da se potrose. Aleksandar je osetio tiho stisavanje nade koje je zavladalo u kancelariji, i promuklo uleteo: “Samo polako. Videcete”. Sa izuzetkom mene i Vulina, to ce biti poslednje reci Aleksandra Vucica koje je rukovodstvo napredne stranke culo iz njegovih usta. Kamo srece da je isto vazilo i za nas dvojicu.
Posiljka iz Izraela je trebala da sleti na surcinski aerodrom u osam sati uvece, ali smo Vulin I ja, na Aleksandrovo insistiranje, bili tamo vec oko sest. Okrepili smo se u aerodromskom restoranu, i resili da preostalo vreme prekratimo uz partiju karata, koje je Vulin sa tom namenom poneo sa sobom. Caskali smo o svakodnevnim porodicnim stvarima, obojica izbegavajuci da razgovaramo o razlogu nase, kako ce ispasti, uklete misije. Nade u tu stvar nije bilo. Za prosli aparat iz Nemacke smo izdvojili dvadeset hiljada evra i – izgubili izbore u Beogradu! Koliko Aleksandar moze da bude naivan, te da jos uvek veruje tim visokotehnoloskim prevarama!? Obojici nam se cinilo da nasoj stvari vise nema spasa. Zdusno smo zeleli da se vecerasnji posao sto pre zavrsi, kako bi otisli kucama i prepustili se stuporu alkohola...
Ubrzo je stiglo osam sati, a sa njima i specijalni let iz Tel Aviva. Graciozni privatni mlaznjak se tiho spustio na najdalju privatnu pistu na aerodromu, kupajuci se krvavom zalasku avgustovskog sunca. Ubrzo je sledilo i nase veliko iznenadjenje. Efraimovo “ tajno oruzje”, paklena kontrapcija lukavog Jevrejina koja je trebala da nas sacuva od pada sa vlasti, a verovatno i zatvora, nije bilo To, vec... Ona. Zamolio bih citaoca da od sada posveti posebnu paznju mom pripovedanju,
jer ce upravo upoznati glavnog vinovnika Aleksandrove i Anine kosmarne sudbine, Vulinovog sloma, ali i propasti nase velike, i nekada slavne Srpske Napredne Stranke…
Mrsava, ali izvanredno visoka zenska figura se bez suma spustila sa stepenica mlaznjaka, pravo pred zabezeknuti odbor za docek. Iza nje je smrknuto koracala Ana Brnabic, koja je, usred izrazite razlike u visini u odnosu na nasu goscu, delovala kao neko sneveselo dete. Zena je bila odista groteskno visoka. Svakako visocija od Vulina i mene, a po mojoj odokativnoj proceni – verovatno visocija i od Aleksandra Vucica. Kao u kontrastu, ili pak u nekom blasfemicnom skladu, bila je vanzemaljsi mrsava. Cak na granici anoreksije. Njenu mrsavost je, sa izuzetkom glave i izvanredno dugackih ruku, prikrivala dugacka crna haljina - prekrivena sarolikim arabeskama i geometrijskim oblicima van svakog poimanja euklidovske geometrije. Haljina je bila nesumljivo skupa i kvalitetno skrojena, od nekog materijala slicnog svili, koji meni nije bio poznat. Zorana Mihailovic je kasnije za sebe trazila tu haljinu ali, po njenim recima – bilo ju je nemoguce naci medju svim, svetu poznatim, robnim markama. U narednim mesecima ce se ispostaviti da je gosci doticna haljina bila izrazito mila, i da se nikada nije presvlacila u neki drugi komad odece.
Njene godine je bilo nemoguce utvrditi. Mozda je imala trideset pet, ali mozda i pedeset pet godina. Lice joj je bilo prekriveno borama, ali opet izrazito sveze i mladoliko, sa ledeno hladnim crnim ocima. Temperament joj je imao izrazito kolerican karakter – osobenosti ljudi sa izrazito jakom voljom. Pokreti su joj bili skladni, i odisali su vitalnoscu.
Jos jedan detalj u vezi naseg novopridoslog gosta je bio duboko uznemirujuc. Nesto sto je od pocetka bilo tu, ali cega smo tek posle nekog vremena svi postali svesni. U blizini te zene se osecao, blag, ali uvek prisutan… vonj… ribe, ili pak nekog slicnog nautickog stvorenja. Medjutim, i to, kao i uostalom mnogo stosta drugo, otpisivali smo na njenu… orijentalnu ekscentricnost. Kako smo samo bili naivni.
Div nam se naklonio, i sa tihim ali stalozenim glasom izrekao nesto sto je zvucalo kao pozdrav, na nekom egzoticnom levantskom jeziku. Mislili smo da je to hebrejski, ali kako cemo u narednim danima saznati od naseg partijskog tima prevodilaca – ova zena je hebrejski natucala, podjednako kao i beskrajan sijaset drugih jezika koje je donekle znala – engleski, nemacki, grcki, turski... I tako u nedogled. Njen maternji jezik zene iz prevodilackog tima, istaknute strucnjakinje iz oblasti romanistike, anglistike, orijentalistike, nisu uspele da utvrde…
To be continued...
Na poslednjem skupu vrha stranke kojim je licno predsedavao, a sto je bio i poslednji put kada sam ga video sve do one stravicne oktobarske noci, Aleksandar Vucic se zagonetno smesio. Iako vidno smrsao i gotovo potpuno osedeo, zracio je onim istim samouverenjem sa kojim nas je nekada (a sada je to delovalo tako davno) vodio u pobede. Ana Brnabic nije bila na sastanku, verovatno zaokupljena nekim specijalnim zadatkom, a kojih je u zadnje vreme za nju i njeno krhko zdravlje bilo i previse. Sednicu smo poceli kao i svaku drugu, rutinski odradjujuci, jednu po jednu, tacke dnevnog reda. Nakon sto smo okoncali tacku Razno, i nakon sto se javio svako ko je imao sta da kaze, ocekivali smo da ce Aleksandar da raspusti sednicu. Medjutim, on je i dalje cutke sedeo i samozadovoljno se smejuljio. Neki nisu izdrzali, pa su mu se snishodljivo pridruzili. Posle par razdragano neprijatnih minuta usiljenog osmeha, Aleksandar je konacno resio da prekine sada vec nesnosnu tenziju.
Narode, spaseni smo - ponosito je prosaputao, ne izdrzavsi da se euforicno ne zakikoce. Prolomio se gromoglasan aplauz, koji je potrajao neko vreme. Aleksandru je ovo vidno godilo, ali je u jednom trenutku ipak resio da ga prekine i predje na stvar. Sada je vec i sam delovao nestrpljivo. Kako stvari stoje, a na osnovu njegove promukle, i pomalo nekoherentne price - Aleksandrov licni prijatelj, Jicak Efraim, vlasnik izraelske marketinske kuce koja nam vec citavu dekadu odradjuje kampanju, obecao mu je spas. Efraim ce mu, kako se ponosito busao, poslati svoje “tajno oruzje”. Nesto sa cime je “kecao” tamosnju opoziciju, kao i Palestince. “Tajno oruzje” stize vec sutra na aerodrom Nikola Tesla, te Aleksandar Vulin i ja moramo licno da ga docekamo, preuzmemo, i bez odlaganja prevezemo u Vilu Bokeljka.
Entuzijasicna atmosfera na sastanku je pomalo splasnula. Podrum Predsednistva je bio prepun tih “tajnih oruzja” - beskorisnih sokocala politicke manipulacije, koje smo platili ogromnim novcima, koji su dakako mogli pametnije da se potrose. Aleksandar je osetio tiho stisavanje nade koje je zavladalo u kancelariji, i promuklo uleteo: “Samo polako. Videcete”. Sa izuzetkom mene i Vulina, to ce biti poslednje reci Aleksandra Vucica koje je rukovodstvo napredne stranke culo iz njegovih usta. Kamo srece da je isto vazilo i za nas dvojicu.
Posiljka iz Izraela je trebala da sleti na surcinski aerodrom u osam sati uvece, ali smo Vulin I ja, na Aleksandrovo insistiranje, bili tamo vec oko sest. Okrepili smo se u aerodromskom restoranu, i resili da preostalo vreme prekratimo uz partiju karata, koje je Vulin sa tom namenom poneo sa sobom. Caskali smo o svakodnevnim porodicnim stvarima, obojica izbegavajuci da razgovaramo o razlogu nase, kako ce ispasti, uklete misije. Nade u tu stvar nije bilo. Za prosli aparat iz Nemacke smo izdvojili dvadeset hiljada evra i – izgubili izbore u Beogradu! Koliko Aleksandar moze da bude naivan, te da jos uvek veruje tim visokotehnoloskim prevarama!? Obojici nam se cinilo da nasoj stvari vise nema spasa. Zdusno smo zeleli da se vecerasnji posao sto pre zavrsi, kako bi otisli kucama i prepustili se stuporu alkohola...
Ubrzo je stiglo osam sati, a sa njima i specijalni let iz Tel Aviva. Graciozni privatni mlaznjak se tiho spustio na najdalju privatnu pistu na aerodromu, kupajuci se krvavom zalasku avgustovskog sunca. Ubrzo je sledilo i nase veliko iznenadjenje. Efraimovo “ tajno oruzje”, paklena kontrapcija lukavog Jevrejina koja je trebala da nas sacuva od pada sa vlasti, a verovatno i zatvora, nije bilo To, vec... Ona. Zamolio bih citaoca da od sada posveti posebnu paznju mom pripovedanju,
jer ce upravo upoznati glavnog vinovnika Aleksandrove i Anine kosmarne sudbine, Vulinovog sloma, ali i propasti nase velike, i nekada slavne Srpske Napredne Stranke…
Mrsava, ali izvanredno visoka zenska figura se bez suma spustila sa stepenica mlaznjaka, pravo pred zabezeknuti odbor za docek. Iza nje je smrknuto koracala Ana Brnabic, koja je, usred izrazite razlike u visini u odnosu na nasu goscu, delovala kao neko sneveselo dete. Zena je bila odista groteskno visoka. Svakako visocija od Vulina i mene, a po mojoj odokativnoj proceni – verovatno visocija i od Aleksandra Vucica. Kao u kontrastu, ili pak u nekom blasfemicnom skladu, bila je vanzemaljsi mrsava. Cak na granici anoreksije. Njenu mrsavost je, sa izuzetkom glave i izvanredno dugackih ruku, prikrivala dugacka crna haljina - prekrivena sarolikim arabeskama i geometrijskim oblicima van svakog poimanja euklidovske geometrije. Haljina je bila nesumljivo skupa i kvalitetno skrojena, od nekog materijala slicnog svili, koji meni nije bio poznat. Zorana Mihailovic je kasnije za sebe trazila tu haljinu ali, po njenim recima – bilo ju je nemoguce naci medju svim, svetu poznatim, robnim markama. U narednim mesecima ce se ispostaviti da je gosci doticna haljina bila izrazito mila, i da se nikada nije presvlacila u neki drugi komad odece.
Njene godine je bilo nemoguce utvrditi. Mozda je imala trideset pet, ali mozda i pedeset pet godina. Lice joj je bilo prekriveno borama, ali opet izrazito sveze i mladoliko, sa ledeno hladnim crnim ocima. Temperament joj je imao izrazito kolerican karakter – osobenosti ljudi sa izrazito jakom voljom. Pokreti su joj bili skladni, i odisali su vitalnoscu.
Jos jedan detalj u vezi naseg novopridoslog gosta je bio duboko uznemirujuc. Nesto sto je od pocetka bilo tu, ali cega smo tek posle nekog vremena svi postali svesni. U blizini te zene se osecao, blag, ali uvek prisutan… vonj… ribe, ili pak nekog slicnog nautickog stvorenja. Medjutim, i to, kao i uostalom mnogo stosta drugo, otpisivali smo na njenu… orijentalnu ekscentricnost. Kako smo samo bili naivni.
Div nam se naklonio, i sa tihim ali stalozenim glasom izrekao nesto sto je zvucalo kao pozdrav, na nekom egzoticnom levantskom jeziku. Mislili smo da je to hebrejski, ali kako cemo u narednim danima saznati od naseg partijskog tima prevodilaca – ova zena je hebrejski natucala, podjednako kao i beskrajan sijaset drugih jezika koje je donekle znala – engleski, nemacki, grcki, turski... I tako u nedogled. Njen maternji jezik zene iz prevodilackog tima, istaknute strucnjakinje iz oblasti romanistike, anglistike, orijentalistike, nisu uspele da utvrde…
To be continued...
