Dio 2.
Nakon ovog nemilog dogadjaja, koji ce se pokazati sudbonosnim, stvari su pocele polako i korenito da se menjaju. Aleksandar je poceo da se povlaci u sebe. Sve je redje dolazio u predsednistvo stranke, a jedina osoba koja je imala stalan i neposredan kontakt sa njim, u Vili Bokeljka, je bila Ana Brnabic. Nismo izdrzali a da je ne pitamo sta se desava sa sefom. Ispricala nam je kako je poraz u Beogradu Aleksandra tesko pogodio, i da je on sada zaokupljen time da pronadje nacin kako da zaustavi proces dekadencije koji je poceo da nagriza kako organizaciju nase partije, tako i njen polozaj na vlasti. Kazala je kako Aleksandar jedva jede i spava, i kako nebrojene sate provodi iscitavajuci brojne tehnomenadzerske knjige, istaknutih zapadnih gurua uspeha. I zaista, u narednim mesecima smo sproveli niz reformi unutar stranke - kako u organizaciji, tako i u nacinu vodjenja kampanje. Mnogi ljudi su smenjeni, a mnogi unapredjeni. Clanstvo je uglavnom bilo nezadovoljno ovim nametnutim mrcvarenjima, ali je ipak cutke trpelo ono sto je moralo. Ceo proces bolnih reformi su nadgledala vedra i samouverena lica zapadnih politickih savetnika, koje je Aleksandar angazovao da nam pomognu u bolnim reformama koje su bile pred nama. Sume neophodne za njihov angazman su bile basnoslovne, ali Aleksandar nije stedeo novaca. Korporativni stvorovi su se razmileli po celoj Srbiji, zavirivsi u svaki lokalni odbor. Dignute glave i prekrstenih ruku, kao uciteljice u nekoj grotesknoj skoli, dresirali su nas za pobedu. Sam Aleksandar je bio povratio samopouzdanje, i zdusno se pridruzio ovom kolektivnom poduhvatu. Sa detinjom naivnoscu je upijao lekcije zapadnih savetnika, a sa ocinskom strogoscu nadgledao da i mi cinimo isto. Optimizam u stranci je bio nikada veci, i imali smo osecaj da se slavni dani stranke ponovo vracaju.
Ali avaj, trud se nije isplatio. Na lokalnim, avgustovskim izborima partija je prosla katastrofalno lose. Cak i u onim uporistima gde je bila najjaca, vecina je bila ili upitna ili izgubljena. Sve je delovalo tako beznadezno, a razarajuci defetizam se rasirio po celoj stranci. Kruzile su glasine kako su neki istaknuti clanovi vec ispregovarali prelet kada za to dodje vreme. Istinite ili ne, te glasine su delovale katastrofalno, i u duhu samoispunjuceg prorocanstva vec pocele da deluju na slabije umove u nasim redovima. Za samog Aleksandra Vucica novi porazi su bili koban psiholoski udarac. Ovog puta nije reagovao besovito kao prosli put. Sa porazenom grimasom je konstatovao rezultate, tiho ustao, i napustio zgradu predsednistva, ostavivsi nas same. Nakon te veceri je opet krenuo da tone u pustinjastvo, iz kojeg se ovoga puta vise nece povratiti. Od tada pa do one sudnje noci, videli smo ga tek nekoliko puta, a njegovo psihofizicko stanje je svaki put sve vise i vise bilo naceto. Neposredno rukovodjenje strankom prepustio je Ani Brnabic, kojoj je pripao i neugledni zadatak da najuri zapadne strucnjake, i da odbije da im isplati zadnji deo honorara. Zapadni strucnjaci su ovo, razume se, docekali sa burnim negodovanjem, ali su ipak, uz neizostavne pretnje tuzbama, spakovali kofere i otputovali iz zemlje.
Aleksandar je pak nastavio da u knjigama trazi leka za ono sto se, kada jednom krene, ne moze zaustaviti. Medjutim, napustio je tehnomenadzersku literaturu zapadnih gurua - stivo koje ga je dovelo i do sada odrzalo na vlasti - i okrenuo se… ezotericnijoj literaturi kontroverznih sadrzaja. Svakih nekoliko nedelja, dolazila nam je Ana Brnabic sa listom novih knjiga koje smo morali da nabavimo i posaljemo u Vilu Bokeljka. To su mahom bili starostavni tomovi okultnih knjiga koje je je bilo prakticno nemoguce naci. Medjutim, mi smo ih ipak nalazili. U Srbiji i po instranstvu. Jos uvek se secam naslova mnogih od tih knjiga, kao i muka kroz koje smo prosli kako bi ih se, a sa ove ili one strane zakona, docepali : O Pitagorejcima od Aristotela, ukleti “Sanovnik” Vuka Stefanovica Karadzica, kao i singularno maligni kodeks bezumnog arapina Abdulaha Al Hazrudina – zloglasni Nekronomikon. Od poslednje knjige smo prakticno digli ruke, sve dok je igrom slucaja - od svih mesta – nismo nasli u privatnoj biblioteci naseg najuglednijeg knjizevnika i oca nacije - Dobrice Cosica. Cosiceva porodica nije voljno htela da se odrekne neprocenjive, antikvarne knjige, pa su ljudi Aleksandra Vulina bili prisiljeni da se posluze nekim…nokturnijim sredstvima. U svakom slucaju, nabavka ovih mracnih stiva, iako u pravom smislu avantura, je bio izrazito mucan i opasan posao, koji je uzimao veliki danak nad nasim, vec nacetim, psihoemotivnim stanjima. Imajuci u vidu sta ce se sve dalje izdesavati, kamo srece da se nikada nismo latili tog prokletog poduhvata, i da smo sa mirom prihvatili silazak sa vlasti…
Ono sto je dodatno uznemiravalo duhove naprednjaka je bila svetina koja je, na Aleksandrovu inicijativu, pocela da posecuje prostorije kako nase partije, tako i Vilu Bitoljka – mesto koje je za nas, redovne clanove, odavno postalo van pristupa. Vestice, magovi, vidari, posrnuli pesnici… Avanturisti i nesrecnici svake sorte sjatili su se oko nase nesrecne partije, zobajuci kao gladne vrane sve ono sto smo za sve ove godine postigli. Na svu srecu, pojedinacno nisu dugo trajali. Svakoga od njih, nesporno sarlatana, Aleksandar se brzo bivao zasitio. Jedan za drugim, pakleni trbuhozborci su dolazili i odlazili kao na pokretnoj traci. Posle nekog vremena ih vise nije bilo. Delovalo je, na nase veliko, ali pokazace se kratkovecno olaksanje, da smo okoncali i ovo ekscentricno poglavlje nase unesrecene stranke. Verovali smo da cemo se konacno vratiti starom zivotu i radu, kako bi spasili sta se spasiti moze...
Home
by kondo Sat Jan 29, 2022 11:16 am
