Korona i pare

„Постоје два начина за освајање и освајање земље – мачем и дугом. Џон Адамс Таџикистан, 2016. Кина гради електрану од 400 мегавата у земљи за 350 милиона долара. Само 3 године касније, када Таџикистан није могао да плати камату, Кина је одузела њихове златне депозите Таџицима као компензацију. Ново кашњење у плаћању – и рудници сребра одлетели су у кинески џеп. Оно што је највредније у Таџикистану сада је под контролом Кине.

Шри Ланка Кини дугује више од 12 милијарди долара. Кашњење у плаћању довело је до тога да је Кина стварно заузела стратешку луку Хамбантота (правно је све било формализовано као закуп на 99 година, али су сви савршено разумели да Кина слама земљу за себе). Када је Шри Ланка банкротирала, Кинези су чак покушали да убаце своје ратне бродове у луку! Планови су отказани након жестоких протеста Индије, која није била нимало срећна што војну базу својих најгорих пријатеља види тако близу сопствених граница.

Пакистан. Један од највећих кинеских дужника добио је 26 млрд. Сада је на ивици банкрота. Уз помоћ Кине, која гвозденом песницом стеже грло Пакистана, угашено је 12 фабрика у које је отишао позајмљени новац. Кинеска рука је на грлу многих земаља, и свуда је био исти сценарио: земљи се нуди велики новац уз дивну опомену – Кина не прати како ће дужник трошити, нека то користи по сопственом нахођењу. Заузврат, Кина захтева веома малу услугу: да гарантује материјалне вредности - дијаманти, платина, никл, нафта, злато, ретки земни метали иду у Кину ако земља не врати своје дугове на време. Али ти то можеш, зар не? Наравно да верујемо у вас! Потпишите овде, молим.


Када су Кенијци, Бангладешани, Анголци потписали, врата мишоловке су се залупила уз метални звекет. Била је то замка под маском „искрене помоћи“. Прекасно, дужници су схватили да не постоји „љубазна, саосећајна Кина“. Много касније схватили су да се суочавају са немилосрдним грабежљивцем који није марио за само једну ствар – своју моћ на светској сцени. А када су скоро сви успели да закасне са својим колосалним дуговањима, Кина је почела да их једе. Без соли. Осим ресурса, земље су Кини давале и друге ствари, све до доњег веша: пуштале су кинеску робу на своја тржишта на штету својих произвођача, дозвољавале су оснивање предузећа на њиховим територијама уз колосалне порезе и друге бенефиције, гласале су на наређења Кине у УН – урадили су све што буду рекли. Одавање почасти. Али оно што се дешава пред нашим очима је потпуни крах кинеског плана да преузме свет, који прети не само неуспеху свих кинеских подухвата да глобално понизе државе, већ угрожава и само постојање комунистичке државе. Да бисмо разумели како је све дошло до тако дубоке кризе, погледајмо како је почело.


Привлачност нечувене великодушности потиче из раних 2010-их, када је Кина, ионако веома богата, изненада схватила да је њена будућност у питању – становништву су, због познате „политике једног детета“, недостајали милиони младих радника који су никада нису рођени привредни раст значајно успорен. На састанцима Комунистичке партије све су гласније звучали гласови присталица светске експанзије. Кина треба да освоји свет сада, иначе ће сутра пропасти! Време је за акцију пре него што буде прекасно! Тако је рођен ђаволски план, познат у свету као "Један појас, један пут". Све је изгледало више него пристојно: Кина је гласно објавила да је нагомилала небројене милијарде које је сада спремна да масовно улаже у светске економије у опадању у циљу општег развоја, среће и просперитета. Сви пљешћу рукама и машу заставама, Ђингпинг маше руком са говорнице.


Скините ружичасте наочаре, народе. Кина је, дистрибуирајући сумануте кредите, имала тачно један задатак – да повећа свој утицај на целом простору до саме Европе, укључујући и Африку. Кинески економски стручњаци су од самог почетка били сто посто сигурни да дужнике не чека никакав просперитет: логика је била једноставна – ако не би састављали крај с крајем пре наше интервенције, онда би остали ту код наших бака, само би до наших ушију мора. Рачуница је била сурова и једноставна: већина дужника ће прекршити услове враћања новца и пасти у финансијско ропство и пре него што схвате где је тачно дошло до погрешног прорачуна. У Кини се с правом веровало да неразвијене, сиромашне земље врве од корумпираних чиновника, глупих људи и глупих људи који делимично пљачкају новац, делимично га губе у превирању, делимично га пуштају у пројекте који не само да неће донети профит, већ онда чак ће и сисати новац за своје одржавање.да их натера да узимају нове кредите.


А шта би ти мислио? Та-дам! Да. То су они глупи и лопови. То су банкроти. Просјечност је ставила те потписе испод докумената, који су предвиђали услове за враћање колосалног новца, који се, у принципу, није могао вратити у стање привреда тих земаља. Аеродром на Шри Ланки је празан, нико га не користи, јер није био потребан. Огромна лука у Пакистану мирује, тамо скоро да нема никога. Хиљаде новоизграђених станова у Анголи су празне, јер осиромашено становништво не може ништа да купи. Број таквих осредњих пројеката је на стотине. Небројени новац је протраћен. Шта су те будале мислиле, гурајући поверене им земље у такве дугове, питате се? Ништа. Очи су им пекле при самој помисли да им се без наговештаја контроле дају милијарде, где ће их бацити – макар у сопствени џеп. Владари, можда, нису ни размишљали о својим земљама. На крају, половина афричких председника су доказано корумпирани функционери, њихове палате и колекције ролс-ројса вишеструко су ближе милионима изгладњелих црнаца у плетеним колибама. И тако се догодило да је стотину сиромашних земаља узело зајам од Кине за укупно трилион (1.000.000.000.000 долара) америчких долара. Пријатно.


Најлуђе је што је Кина чак била заинтересована за осредње улагање свега овог новца – њен задатак није био да развија сиромашне, већ да их пороби. Требали су им лопови и будале у владама, јер их је било најлакше убедити да узму новац и потроше га на пројекте који земљи једноставно нису потребни и никада се неће исплатити. Та иста Шри Ланка са својом луком Хамбантота изгледала је најсмешније – земља је већ имала луку у главном граду Коломбу, која је покривала све своје потребе, па зашто узимати сумануте паре од Кине за нову, која ће онда бити пола празан? Врло је једноставно – тако да Кина онда ногом отвара врата Шри Ланке, а у позадини Индије поставља војну базу. И ставиће више, шта добро!


Већ су га ставили у Џибути да контролише ужурбани морски пут од Црвеног мора до Индијског океана. Африка је радосно узела кинески новац и дувала полимере, пуштајући пријатеље равног лица у светињу над светињама. Поставили су и неизоставни услов: потребно је градити станове на издатом кредиту – нека Кинези граде. Брану, фабрику, нуклеарку – све треба да изгради Кина, уз помоћ својих радника, за које су чак и храну вукли из Кине, не верујући афричкој кухињи. Односно, дужници су практично вратили новац истом власнику дуга преко његових извођача! Црнци су радо прихватили ове услове, а властодршци су тихо узели део новца за себе – ко треба да прави нову палату, ко треба да купи јахту, а деца расту, траже Ламборгини. Корупција у Африци је огромна и свеприсутна, готово никакав новац не стиже до тамошњег становништва, магично испари успут.



У међувремену, кинески извођачи су неуморно радили, али не само за добробит сунчане Африке. Подигавши седиште Афричке уније у Адис Абеби, натрпали су зидове микрофонима и скривеним камерама, тако да су кинеске обавештајне службе сада савршено добро знале шта афричке земље преговарају иза затворених врата. А дугови су расли. Ангола – 43 милијарде, Етиопија – скоро 14, Замбија – 10 милијарди, Кенија – 9. Све то не само да ништа није додало њиховим економијама – сервисирање дуга је, напротив, почело да исисава ионако дефицитарне буџете. Није било шта да се плати. Да будем искрен, милиони људи у овим земљама немају много ни за јело, не једу сваки дан. Нуклеарне електране поносно стоје, ништа не производе. Луке, станови, фабрике раде исто. Интерес капље.


И какво интересовање! Кина је дала неке кредите по 7 одсто годишње са отплатом на 15 година! То су генерално нечувени драконски услови, обично се милијарде долара кредита светских банака земљама дају по 1-2, ретко 3 одсто, рок отплате је најмање 30 година, ако не и 50. Наравно, Африканци су једноставно банкротирали на лицу места (остале су палате и јахте владара, и изгледају веома добро). Укратко, анголска нафта је сада кинеска. Сама Ангола, којој је новац од продаје нафте био потребан као ваздух, сада је још сиромашнија него што је била. Добро урађено. Наравно, видевши тако нешто, афричке земље су једна за другом почеле да поништавају нове уговоре о додатним милијардама долара кредита, али то је случај када се неко испостави да је био јак у ретроспективи. Штета је већ направљена. А неки тамнопути геније позајмљивали су тајно од сопственог народа, да тако кажем, испод пода (и то с правом – гладни становници већ гађају зграде владе, огорчени, шта се, до ђавола, држава све дубље задужује, али у земљи нема бензина, нема хлеба, а домаћа валута вреди сто милионити део америчког долара).


И дошао је тренутак када је Кина озбиљно погрешила: није предвидела ЦОВИД. Ударац који су нанели слабим економијама показао се фаталним - оне су престале да се издржавају и пропале. Државе немају шта да купе најнеопходније, људи немају тоалет папир, најнеопходније производе. Немири се спремају. Кина је у почетку очекивала да ће банкротиране земље наставити да функционишу по старом, само сада под кинеском петом. Али он никада није очекивао да ће земље нестати и пропасти. Чињеница је да је Кина и даље хтела да врати свој новац са каматама, није хтела да нађе пепео на месту земље дужника са избезумљеним људима који се поливају водом из митраљеза, а способни да плате само у натури, и па и тада само уз помоћ лепе половине становништва. Размере банкрота су биле катастрофалне. 52 милијарде долара уопште никада неће бити враћене – не постоје и не очекују се још 10-15 година. Можете се опростити од њих. Апсурд ситуације је да када је Шри Ланка пропала (такође неће ништа да плати, влада је побегла и крије се), Кина је почела насилно да храни земље које су пред колапсом новцем да то исто не десити им се. Не захтева чак ни камату, само немој да се распадне!


Кул Кина је надмудрила саму себе. И баш када су спољни дугови били угрожени, долетео је снажан ударац изнутра: преварени власници капитала унутар Кине. Грађевинске компаније су масовно банкротирале, а милиони Кинеза који су плаћали хипотеке на неизграђене станове сада одбијају да плате. И заједно са програмерима, једна за другом, банке су почеле да банкротирају. Верује се да је Кина могла сама да издржи ове ударе. Али не заједно. Сада нико не сумња да ће кинеска економија пропасти за неколико месеци. А, с обзиром на своју величину, неизбежно ће са собом повући цео свет. Тако је Кина одгризла много више него што би могла да прогута, а такве амбиције никада никога нису довеле до добра. Александар Велики, и Хитлер, и Наполеон хтели су да освоје цео свет, али нису били свесни да нико неће моћи да преокрене целу планету. Кина, изабрала економски рат, урушава се пред нашим очима. Шта ће се десити?..

Mór Thököly wrote:Nece Kina propasti "za par meseci", a Bosna moze da bude mirna, ne postoji ta kineska vojska koja ce tu moci da dodje. Istocna Evropa je nesto sasvim drugo od istocne Azije. Nema para - jbg. Dobro, nine bas "jbg", ali realni nema prostora za katastrofalne posledice.

fikret selimbašić wrote:Ne znam tačno đe sa ovim, da li na politiku ili da otvaram salo i sahar svila i bube topik. Forumski post je u pitanju, možda Rus laže, površno sam informisan o napisanom i ništa osim instinkta nemam. A instinkt mi, na osnovu kinsekog nastupa i ponašanja glede planirane gradnje (nadam se da je to propalo) novog bloka u tuzlanskoj TE, pali HARAGEI.

Gugl prevod:

„Постоје два начина за освајање и освајање земље – мачем и дугом. Џон Адамс Таџикистан, 2016. Кина гради електрану од 400 мегавата у земљи за 350 милиона долара. Само 3 године касније, када Таџикистан није могао да плати камату, Кина је одузела њихове златне депозите Таџицима као компензацију. Ново кашњење у плаћању – и рудници сребра одлетели су у кинески џеп. Оно што је највредније у Таџикистану сада је под контролом Кине.

Шри Ланка Кини дугује више од 12 милијарди долара. Кашњење у плаћању довело је до тога да је Кина стварно заузела стратешку луку Хамбантота (правно је све било формализовано као закуп на 99 година, али су сви савршено разумели да Кина слама земљу за себе). Када је Шри Ланка банкротирала, Кинези су чак покушали да убаце своје ратне бродове у луку! Планови су отказани након жестоких протеста Индије, која није била нимало срећна што војну базу својих најгорих пријатеља види тако близу сопствених граница.

Пакистан. Један од највећих кинеских дужника добио је 26 млрд. Сада је на ивици банкрота. Уз помоћ Кине, која гвозденом песницом стеже грло Пакистана, угашено је 12 фабрика у које је отишао позајмљени новац. Кинеска рука је на грлу многих земаља, и свуда је био исти сценарио: земљи се нуди велики новац уз дивну опомену – Кина не прати како ће дужник трошити, нека то користи по сопственом нахођењу. Заузврат, Кина захтева веома малу услугу: да гарантује материјалне вредности - дијаманти, платина, никл, нафта, злато, ретки земни метали иду у Кину ако земља не врати своје дугове на време. Али ти то можеш, зар не? Наравно да верујемо у вас! Потпишите овде, молим.


Када су Кенијци, Бангладешани, Анголци потписали, врата мишоловке су се залупила уз метални звекет. Била је то замка под маском „искрене помоћи“. Прекасно, дужници су схватили да не постоји „љубазна, саосећајна Кина“. Много касније схватили су да се суочавају са немилосрдним грабежљивцем који није марио за само једну ствар – своју моћ на светској сцени. А када су скоро сви успели да закасне са својим колосалним дуговањима, Кина је почела да их једе. Без соли. Осим ресурса, земље су Кини давале и друге ствари, све до доњег веша: пуштале су кинеску робу на своја тржишта на штету својих произвођача, дозвољавале су оснивање предузећа на њиховим територијама уз колосалне порезе и друге бенефиције, гласале су на наређења Кине у УН – урадили су све што буду рекли. Одавање почасти. Али оно што се дешава пред нашим очима је потпуни крах кинеског плана да преузме свет, који прети не само неуспеху свих кинеских подухвата да глобално понизе државе, већ угрожава и само постојање комунистичке државе. Да бисмо разумели како је све дошло до тако дубоке кризе, погледајмо како је почело.


Привлачност нечувене великодушности потиче из раних 2010-их, када је Кина, ионако веома богата, изненада схватила да је њена будућност у питању – становништву су, због познате „политике једног детета“, недостајали милиони младих радника који су никада нису рођени привредни раст значајно успорен. На састанцима Комунистичке партије све су гласније звучали гласови присталица светске експанзије. Кина треба да освоји свет сада, иначе ће сутра пропасти! Време је за акцију пре него што буде прекасно! Тако је рођен ђаволски план, познат у свету као "Један појас, један пут". Све је изгледало више него пристојно: Кина је гласно објавила да је нагомилала небројене милијарде које је сада спремна да масовно улаже у светске економије у опадању у циљу општег развоја, среће и просперитета. Сви пљешћу рукама и машу заставама, Ђингпинг маше руком са говорнице.


Скините ружичасте наочаре, народе. Кина је, дистрибуирајући сумануте кредите, имала тачно један задатак – да повећа свој утицај на целом простору до саме Европе, укључујући и Африку. Кинески економски стручњаци су од самог почетка били сто посто сигурни да дужнике не чека никакав просперитет: логика је била једноставна – ако не би састављали крај с крајем пре наше интервенције, онда би остали ту код наших бака, само би до наших ушију мора. Рачуница је била сурова и једноставна: већина дужника ће прекршити услове враћања новца и пасти у финансијско ропство и пре него што схвате где је тачно дошло до погрешног прорачуна. У Кини се с правом веровало да неразвијене, сиромашне земље врве од корумпираних чиновника, глупих људи и глупих људи који делимично пљачкају новац, делимично га губе у превирању, делимично га пуштају у пројекте који не само да неће донети профит, већ онда чак ће и сисати новац за своје одржавање.да их натера да узимају нове кредите.


А шта би ти мислио? Та-дам! Да. То су они глупи и лопови. То су банкроти. Просјечност је ставила те потписе испод докумената, који су предвиђали услове за враћање колосалног новца, који се, у принципу, није могао вратити у стање привреда тих земаља. Аеродром на Шри Ланки је празан, нико га не користи, јер није био потребан. Огромна лука у Пакистану мирује, тамо скоро да нема никога. Хиљаде новоизграђених станова у Анголи су празне, јер осиромашено становништво не може ништа да купи. Број таквих осредњих пројеката је на стотине. Небројени новац је протраћен. Шта су те будале мислиле, гурајући поверене им земље у такве дугове, питате се? Ништа. Очи су им пекле при самој помисли да им се без наговештаја контроле дају милијарде, где ће их бацити – макар у сопствени џеп. Владари, можда, нису ни размишљали о својим земљама. На крају, половина афричких председника су доказано корумпирани функционери, њихове палате и колекције ролс-ројса вишеструко су ближе милионима изгладњелих црнаца у плетеним колибама. И тако се догодило да је стотину сиромашних земаља узело зајам од Кине за укупно трилион (1.000.000.000.000 долара) америчких долара. Пријатно.


Најлуђе је што је Кина чак била заинтересована за осредње улагање свега овог новца – њен задатак није био да развија сиромашне, већ да их пороби. Требали су им лопови и будале у владама, јер их је било најлакше убедити да узму новац и потроше га на пројекте који земљи једноставно нису потребни и никада се неће исплатити. Та иста Шри Ланка са својом луком Хамбантота изгледала је најсмешније – земља је већ имала луку у главном граду Коломбу, која је покривала све своје потребе, па зашто узимати сумануте паре од Кине за нову, која ће онда бити пола празан? Врло је једноставно – тако да Кина онда ногом отвара врата Шри Ланке, а у позадини Индије поставља војну базу. И ставиће више, шта добро!


Већ су га ставили у Џибути да контролише ужурбани морски пут од Црвеног мора до Индијског океана. Африка је радосно узела кинески новац и дувала полимере, пуштајући пријатеље равног лица у светињу над светињама. Поставили су и неизоставни услов: потребно је градити станове на издатом кредиту – нека Кинези граде. Брану, фабрику, нуклеарку – све треба да изгради Кина, уз помоћ својих радника, за које су чак и храну вукли из Кине, не верујући афричкој кухињи. Односно, дужници су практично вратили новац истом власнику дуга преко његових извођача! Црнци су радо прихватили ове услове, а властодршци су тихо узели део новца за себе – ко треба да прави нову палату, ко треба да купи јахту, а деца расту, траже Ламборгини. Корупција у Африци је огромна и свеприсутна, готово никакав новац не стиже до тамошњег становништва, магично испари успут.



У међувремену, кинески извођачи су неуморно радили, али не само за добробит сунчане Африке. Подигавши седиште Афричке уније у Адис Абеби, натрпали су зидове микрофонима и скривеним камерама, тако да су кинеске обавештајне службе сада савршено добро знале шта афричке земље преговарају иза затворених врата. А дугови су расли. Ангола – 43 милијарде, Етиопија – скоро 14, Замбија – 10 милијарди, Кенија – 9. Све то не само да ништа није додало њиховим економијама – сервисирање дуга је, напротив, почело да исисава ионако дефицитарне буџете. Није било шта да се плати. Да будем искрен, милиони људи у овим земљама немају много ни за јело, не једу сваки дан. Нуклеарне електране поносно стоје, ништа не производе. Луке, станови, фабрике раде исто. Интерес капље.


И какво интересовање! Кина је дала неке кредите по 7 одсто годишње са отплатом на 15 година! То су генерално нечувени драконски услови, обично се милијарде долара кредита светских банака земљама дају по 1-2, ретко 3 одсто, рок отплате је најмање 30 година, ако не и 50. Наравно, Африканци су једноставно банкротирали на лицу места (остале су палате и јахте владара, и изгледају веома добро). Укратко, анголска нафта је сада кинеска. Сама Ангола, којој је новац од продаје нафте био потребан као ваздух, сада је још сиромашнија него што је била. Добро урађено. Наравно, видевши тако нешто, афричке земље су једна за другом почеле да поништавају нове уговоре о додатним милијардама долара кредита, али то је случај када се неко испостави да је био јак у ретроспективи. Штета је већ направљена. А неки тамнопути геније позајмљивали су тајно од сопственог народа, да тако кажем, испод пода (и то с правом – гладни становници већ гађају зграде владе, огорчени, шта се, до ђавола, држава све дубље задужује, али у земљи нема бензина, нема хлеба, а домаћа валута вреди сто милионити део америчког долара).


И дошао је тренутак када је Кина озбиљно погрешила: није предвидела ЦОВИД. Ударац који су нанели слабим економијама показао се фаталним - оне су престале да се издржавају и пропале. Државе немају шта да купе најнеопходније, људи немају тоалет папир, најнеопходније производе. Немири се спремају. Кина је у почетку очекивала да ће банкротиране земље наставити да функционишу по старом, само сада под кинеском петом. Али он никада није очекивао да ће земље нестати и пропасти. Чињеница је да је Кина и даље хтела да врати свој новац са каматама, није хтела да нађе пепео на месту земље дужника са избезумљеним људима који се поливају водом из митраљеза, а способни да плате само у натури, и па и тада само уз помоћ лепе половине становништва. Размере банкрота су биле катастрофалне. 52 милијарде долара уопште никада неће бити враћене – не постоје и не очекују се још 10-15 година. Можете се опростити од њих. Апсурд ситуације је да када је Шри Ланка пропала (такође неће ништа да плати, влада је побегла и крије се), Кина је почела насилно да храни земље које су пред колапсом новцем да то исто не десити им се. Не захтева чак ни камату, само немој да се распадне!


Кул Кина је надмудрила саму себе. И баш када су спољни дугови били угрожени, долетео је снажан ударац изнутра: преварени власници капитала унутар Кине. Грађевинске компаније су масовно банкротирале, а милиони Кинеза који су плаћали хипотеке на неизграђене станове сада одбијају да плате. И заједно са програмерима, једна за другом, банке су почеле да банкротирају. Верује се да је Кина могла сама да издржи ове ударе. Али не заједно. Сада нико не сумња да ће кинеска економија пропасти за неколико месеци. А, с обзиром на своју величину, неизбежно ће са собом повући цео свет. Тако је Кина одгризла много више него што би могла да прогута, а такве амбиције никада никога нису довеле до добра. Александар Велики, и Хитлер, и Наполеон хтели су да освоје цео свет, али нису били свесни да нико неће моћи да преокрене целу планету. Кина, изабрала економски рат, урушава се пред нашим очима. Шта ће се десити?..

disident wrote:

fikret selimbašić wrote:Ne znam tačno đe sa ovim, da li na politiku ili da otvaram salo i sahar svila i bube topik. Forumski post je u pitanju, možda Rus laže, površno sam informisan o napisanom i ništa osim instinkta nemam. A instinkt mi, na osnovu kinsekog nastupa i ponašanja glede planirane gradnje (nadam se da je to propalo) novog bloka u tuzlanskoj TE, pali HARAGEI.

Gugl prevod:

Po diskursu ovo zvuci kao zapadna verzija djoko Vlah ovjasnjava Srkiju Babovicu geopolitiku posle osme ture

Cousin Billy wrote:uh bojim se te investicije - šta ako puknem pare a ispostavi se da su previše iritantne. 

i dalje se držim klasičnog rešenja - jedne za miopiju druge za presbiopiju (koju neki idioti nazivaju i "staračkom kratkovidošću"). ok bar sam stavio fotogrej, prvi put u životu, i sad mi dan uvek ima neki nostalgični preliv, kao romantična scena kod Majkla Mana ili tako nešto.