Beograd

E, da je ostao Sloba

eh da im to nije bio prvi rad posle preuzimanja beograda, a posle masovno i po srbiji. nakaze tranzicionog urbanizma. 

glupane glupi nema kenjanja danas to si trazio

nesrećniče, ne stižeš ni da se informišeš o bilo čemu, jer si jedne nedelje opozicionar borac za slobodu medija, druge ekološki aktivista, a treće urbanistički planer, za tri nedelje ćeš trčati za nekom novom zastavicom 

Zajednička nit koja povezuje »predoktobarske« i »postoktobarske« vladajuće političke grupe i koalicije je jednokratna dobit (označena kao »profit«) koja se ostvaruje ne samo na na štetu drugih javnih ili privatnih interesa, već i razumevanja grada kao javnog dobra. Akteri su povezani interpersonalnim spregama, zasnovanim na različitim stranačkim, međustranačkim, koalicionim, ideološkim i drugim afilijacijama i interesima. U takvoj postsocijalističkoj konstelaciji interesa i odnosa snaga najviše su stradali najveći gradovi, u kojima se mogla ostvariti velika dobit. Beograd je dobar primer za analizu ovih tokova, kako zbog ogromne centralizacije ekonomskih i drugih aktivnosti i moći u poslednjih 20 godina, što ga je učinilo posebno privlačnim u granicama Srbije, tako i povezivanja različitih aktera i interesnih grupa (političke partije, državna uprava, paradržavne organizacije, komercijalni sektor, profesionalna udruženja i drugi). Za razliku od teško uhvatljivih i dokazivih kršenja zakona i propisa i korupcije u drugim nevidljivim ili manje vidljivim situacijama, dokazi u gradskom prostoru su vidljivi i prepoznatljivi, sa jasnim »autorskim« podacima, pečatom i potpisom.


»Urbanistički haos«, kako mnogi iz vlasti i opozicije nazivaju ono što se događa u Beogradu (i ostalim gradovima Srbije) tokom poslednje decenije 20. veka do današnjih dana, bio je organizovana i podsticana pljačka Beograda i izvor enormnog bogaćenja društvenih grupa iz kruga vladajućih političkih stranaka i koalicija. »Urbanistički haos« je, takođe, bio i sredstvo blagovremenog uvlačenja tadašnje opozicije u koruptivnu mrežu, s ciljem nastavljanja »započetih« poslova i po dolasku opozicije na vlast. To se potvrdilo nakon pobede opozicije na lokalnim izborima 1996. godine, i preuzimanja vlasti u jesen 2000. godine. Uzurpatori su obezbedili visok stepen zaštite svojih (nelegitimnih) interesa, zahvaljujući blagovremeno uspostavljenim personalnim, partijskim i finansijskim vezama sa delovima nove/buduće političke elite.



Posebno zanimljiv fenomen su udružene aktivnosti partijskih grupacija koje su se u javnom diskursu predstavljale kao oprečne, na krv posvađane i nepomirljive. Nakon prvih višestranačkih izbora, u zimu 1991. godine u Srbiji, u mnogim opštinama uspostavljena je koalicija između pobednika na lokalnim izborima. U opštini Savski venac ta koalicija bila je sastavljena od odbornika SPS i SPO, u Zemunu je vladala SRS itd. Nakon lokalnih izbora 1996. godine, tadašnja opozicija dobija vlast u većem broju gradova i opština. U Beogradu vlast formira koalicija SPO i DS (ali vrlo brzo SPO zadobija punu kontrolu nad Beogradom), dok je na opštinskom nivou kombinacija koalicija nešto šarenija. Od samog dolaska opozicionih stranaka na vlast nastavlja se »čerupanje« grada, odnosno opština. Javna je tajna da je malo koji posao oko dobijanja urbanističke ili građevinske dozvole, raznih saglasnosti i sl. mogao biti završen bez davanja mita. Probijanje uslova postavljenih u regulacionim planovima i/ili u urbanističkim uslovima nedvosmislen su dokaz da je činovnik koji je potpisao upotrebnu dozvolu imao razlog zašto je potpisao nešto što je protivzakonito. Tokom vladanja Beogradom SPO je razdelio svojim pristalicama gotovo sve stanove iz gradskog fonda koji su služili za raseljavanje prilikom nove izgradnje (preko 600 stanova). Građani Beograda su svoj sud o bilansu SPO vladavine dali na izborima u jesen 2000. godine, kada SPO nije dobio nijednog odbornika u Gradskoj skupštini, a na prste su se mogli prebrojati SPO odbornici u opštinskim skupštinama. Izgleda, međutim, da takav sud građana nije bio nauk za novu političku koaliciju koja je preuzela upravu nad gradom u jesen 2000. godine, i koja je jedva prošla izbore 2004. godine, kada je novi gradonačelnik iz DS imao tek oko 8.000 glasova više od kandidata SRS u drugom krugu, a u mnogim opštinskim skupštinama su odbornici SPS i SRS povratili ranije pozicije.
Urušavanje gradskih institucija u poslednjoj deceniji 20. veka, odvijalo se uz podršku SPS i njenih koalicionih partnera, od kojih su neki blagovremeno, ali već punih džepova, pretrčali u opozicioni tabor. Na pitanje zašto SPS, koja je držala ukupnu vlast na republičkom nivou do jeseni 2000. godine, nije sankcionisala opisano ponašanje lokalnih vlasti, odnosno zašto je ostavila »zeleno svetlo« za kriminalne i korupcione poslove na lokalnom nivou nudi se samo jedan odgovor. To je bila dugoročna strategija »držanja u šaci«, koja se potvrdila nakon promene vlasti u jesen 2000. godine. Blagovremeno korumpiranje opozicije omogućilo je Miloševićevoj nomenklaturi iz devedesetih godina ne samo da zadrži ostvarenu materijalnu dobit, nego i da izbegne sudske procese i kazne za kršenje zakona, jer je očito imala dokaze dovoljne za pacifikovanje novih vladajućih grupa na političkoj sceni Srbije.
S druge strane, kada je izgubila vlast u Beogradu (delimično 1991. i potpuno 1996) i drugim velikim gradovima u Srbiji, Miloševićeva partija (i koalicioni partneri) još uvek je imala dovoljno izvora za neograničeno bogaćenje i pljačku (kontrola uvoza i izvoza i uvozno-izvozni kontingenti, šverc duvana, nafte, droge, kursne razlike i dr.). Pored toga, centralizovanjem ukupne društvene i državne imovine i njenim prenošenjem pod upravu republičke vlade obezbeđena je kontrola nad svim vitalnim resursima u državi. Stoga joj nije bilo neisplativo da prepusti manje atraktivne izvore prihoda od nezakonitih radnji svojim koalicionim partnerima (Srpska radikalna stranka, Nova demokratija i sl.), kao i opozicionim partijama i time obezbedi lojalnost i »držanje u šaci« u slučaju gubljenja vlasti. Treba podsetiti da ni deset godina nakon preuzimanja vlasti stranke demokratske orijentacije nisu ukinule taj zakon i vratile imovinu lokalnim samoupravama.
Nakon promena u jesen 2000. godine s razlogom se očekivalo da će jedan od prioriteta novih vlasti biti izgradnja i jačanje institucija i pravne države kao stabilnih i pouzdanih oslonaca za razvoj demokratske višepartijske države. Međutim, političke partije su, bez izuzetka, po dolasku na vlast, nedvosmisleno i bez zazora pokazale da im je prvenstveno stalo do stranačkih interesa i interesa svojih »zaslužnih pristalica i tajkuna«, dok su javni interesi i zalaganje za javno dobro potisnuti u drugi plan. Stranke su organizovane kao interesne grupe i korporativne organizacije. Pretpostavljam da se uverenje o osvojenoj vlasti na duže staze još uvek gradi na strahu građana od povratka stranačkih koalicija koje su tokom poslednje decenije 20. veka doslovno zavile Srbiju u crno.
Postoji značajna sličnost u odnosu Miloševićevog režima i novih vladajućih koalicija prema stručnoj javnosti. Uspostavljanje višepartijskog sistema nije donelo jačanje profesionalnih i stručnih udruženja. Novoformirana Inženjerska komora (2003), koja je najbrojnija (zato što ima ovlašćenje da izdaje licence), praktično je parapartijska grupacija, bez autonomne pozicije i imperativa da štiti profesionalne i etičke kriterijume i standarde struke, a samim tim da štiti svoje članove od grubih nasrtaja investitora i vlasti i zahteva koji idu s onu stranu profesionalnog, stručnog i moralnog integriteta stručnjaka. Stručna i profesionalna udruženja su, po definiciji, nezavisne organizacije kojima je cilj da promovišu kvalitet delanja svojih članova, profesionalne vrednosti i norme, etiku struke i da zaštite svoje članove od različitih pritisaka suprotnih ciljevima i interesima struke. Nova vlast nije podržala jačanje autonomije stručnih i profesionalnih udruženja. Umesto saradnje i podrške formiranju kvalifikovane javnosti, nova vlast naprosto ignoriše stručna znanja i javno iskazane kritičke stavove o određenim odlukama. Na prste se mogu nabrojati reagovanja i protesti stručnih i profesionalnih asocijacija u oblasti planiranja i uređenja prostora zbog svega što se događa u ovoj oblasti. Nije nam poznato da je bilo kome oduzeta licenca zbog učestvovanja u projektovanju i izvođenju neprijavljenih radova, probijanja urbanističkih uslova i sl. Na moje pitanje upućeno mlađoj koleginici, jednoj od vodećih urbanista u Urbanističkom zavodu u Amsterdamu, da li bi projektant koji projektuje objekat za koji investitor nema dozvolu imao neku reakciju stručnog udruženja (gubljenje licence, osudu Suda časti i sl.), dobila sam odgovor »da je to zanimljivo teorijsko pitanje zato što nije poznato da se tako nešto dogodilo u Holandiji«.
Ignorisanje kao metod komunikacije sa (stručnom) javnošću često je korišćeno od strane vladajućih elita. Takav odnos je moguć jer još uvek ne postoje bilo kakve sankcije za javne štete prouzrokovane nestručnim, nerazumnim ili neodgovornim odlukama. Umesto argumentima, predlozi i kritičke primedbe stručne javnosti se diskvalifikuju i svode na ravan ličnih netrpeljivosti. Nekoliko godina (od 2005) stručna javnost, uključiv i Savez inženjera i tehničara Srbije, brojnim aktivnostima (stručni sastanci, napisi u medijima, pisma predstavnicima gradske i republičke vlasti, partijama na vlasti i u opoziciji i dr.) nastojala je da otvori javnu raspravu o implikacijama izabranog projekta mosta preko donjeg špica Ade ciganlije, ukazujući da je izabrano rešenje nefunkcionalno, skupo, na pogrešnom mestu i da neće doneti poboljšanje javnog saobraćaja u Beogradu, ali će naneti ogromne ekološke i ambijentalne štete i ugroziti prirodna i kulturna dobra u Topčiderskom parku. Za razliku od zvaničnih tvrdnji da će izgradnja mosta koštati do 90 miliona evra, već tada su stručnjaci tvrdili da će izabrano rešenje koštati najmanje 300 miliona evra, te da bi cena grednog mosta (kao što je onaj u Brankovoj ulici) bila oko 70 miliona evra i u svemu zadovoljila potrebu za još jednim premošćavanjem Save. Tadašnji gradonačelnik Beograda, sa svojim glavnim arhitektima, menadžerima i drugim znalcima, oholo je diskvalifikovao sva stručna upozorenja o neracionalnosti izabranog rešenja. U junu mesecu ove godine zvanično je saopšteno da će most preko Ade koštati 182,7 miliona evra (Politika, 9. 06. 2010), čemu treba dodati još toliko za izgradnju prilaznih saobraćajnica, koje, kako reče sadašnji gradonačelnik, nisu sastavni deo mosta (!!!), pa se za sada ne računaju u finansijsku konstrukciju. Dakle, za sada bar 360 miliona evra. U tu cenu nije uračunat gubitak rentnog potencijala desetina hektara priobalnog zemljišta na obe strane Save, koje će biti umrtvljeno izgradnjom ogromnih petlji neophodnih da popnu i spuste vozila na visinu od 20 metara. S obzirom na, kako se pohvali sadašnji gradonačelnik, prvi put primenjen metod »istovremenog projektovanja i građenja mosta«, izvesno je da ni ova cena nije konačna. Beograđani, njihova deca, unuci i praunuci će od gradskih i republičkih vlasti na poklon dobiti obavezu otplaćivanja ovog bezumno skupog mosta. Uporedimo to sa za četiri godine (2002–2006) izgrađenom linijom metroa u Sofiji (Bugarska), dugačkoj preko 20 km, kojom se sa početne stanice (recimo Zemun), za 10–15 minuta ugodno stiže do centra grada (recimo Trg Republike). Nakon nepune četiri godine od puštanja u rad, izgrađene nekretnine u okolini stanica metroa pokazuju koliko je ovaj projekat aktivirao i podigao vrednost građevinskog zemljišta u ovim zonama Sofije.
Brojni primeri u kojima su nezakonite radnje legalizovane sudskim odlukama obeshrabruju građane i njihova udruženja da se obraćaju sudovima za zaštitu legalnih interesa u gradskom prostoru. S druge strane, ukoliko tužena strana ne može da obezbedi presudu u svoju korist, postoje brojni mehanizmi odugovlačenja procesa, odlaganja ročišta, traženja dodatnih dokaza i sl. koji će obeshrabriti i najupornije. Procesi mogu da traju godinama pa i decenijama. Sudski troškovi su, pored toga, toliko visoki da se građanin pita ima li smisla plaćati za nešto što nema nikakve izglede da dobije korektan i pravičan ishod. Korupcija u sudstvu je javno pravdana niskim platama zaposlenih, što je, naravno, besramno objašnjenje i opravdavanje jedne od najtežih zloupotreba vlasti i javnih ovlašćenja. Istovetno kao i u slučaju republičkih, gradskih i opštinskih činovnika, nijedan sudija nije smenjen niti je imao bilo kakve posledice zbog toga što je svojim presudama (ili odlaganjima do zastarevanja) naneo štetu građanima koji nisu imali »zaštićena leđa«. Skoro objavljen podatak da je od 40 presuda Evropskog suda u Strazburu o predmetima iz Srbije, u korist građana presuđeno čak 36, najbolje govori o stanju, kvalitetu, stručnosti i objektivnosti sudske vlasti u Srbiji.

Zar zuti nisu unistili gradjevinsku industriju? Kao da se secam kako je Vucic menjao neke zakone i propise, time preporodio gredjevinu i od Beograda napravio grad kranova

Uporedimo to sa za četiri godine (2002–2006) izgrađenom linijom metroa u Sofiji (Bugarska), dugačkoj preko 20 km, kojom se sa početne stanice (recimo Zemun), za 10–15 minuta ugodno stiže do centra grada (recimo Trg Republike). Nakon nepune četiri godine od puštanja u rad, izgrađene nekretnine u okolini stanica metroa pokazuju koliko je ovaj projekat aktivirao i podigao vrednost građevinskog zemljišta u ovim zonama Sofije.

Tako će i napredni metro da podigne vrednost Makiškog polja i "otvori" Sajam za nove i do sada neslućene građevinske mogućnosti.
 

sns bukvalno nijedan propis, nijednu uredbu, nijedan pravilnik iz prostornog planiranja i urbanističkog sektora nije menjao niti nešto prilagođavao. ne znam odakle lažni utisak da oni nešto posebno tu divljaju, bukvalno su nastavili istim tempom. u novom sadu recimo sve što je ds planirao da radi, ali je oklevao jer je bilo sijaset drugih mesta za klepanje, oni danas sprovode, oteli su im bukvalno projekte i rade ih, kao ovo ns na vodi i sl.

Mór Thököly wrote:Sve gradske vlasti od 87 su upravljale kriminalno, a one pre 87 su estetski unakazile grad. Beograd je 1 vrlo nesrecno mesto.

О естетици се може дискутовати, али са стране функционалности је пре 87-е било далеко боље. Та насеља и данас функционишу добро по питању зеленила, паркинг простора, саобраћаја итд. 

Данашња градња је потпуни колапс, узети паре на брзака, а после је пропаст.

Mór Thököly wrote:Jeste bilo funkcionalno tada. No planiranje je propast. Svi gledaju NBG. Pogledajte malo Banovo brdo ili Cerak. Ili Mirijevski "bulevar". Planira se da se grad širi u nekom smeru/pravcu i ti onda tamo izgradiš kolovoz 3 metra širine i to zapečatiš zgradama i drvoredima. Gornji Zemun isto tako, samo malo malo bolje.

pa mogu kao barselona i još neki gradovi da otkupe red kuća i prošire kolovoz ili zeleni pojas haha

Siguran sam da ce gradjani Beograda, shvativsi da su ih zaduzili za basnoslovnu cifru novca, a sagradili metro koji im ni za jotu nece resiti problem vucaranja po autobusima, i da ce to placati sa dva sata svog zivota svakog dana do svoje penzije, odlucno kazniti ovu vlast na izborima.

gde ti vidiš metro u beogradu lol

Па биће неког свечаног отварања нечега, ко Слобини што су исту ствар отварали по четири пута и још није била готова. Ови су свакако прешли тај ниво игре, смислиће нешто јаче.

Mór Thököly wrote:Ne, to je vrh apsurda: imas jednu metro stanicu i onda pravis metro koji nju - zaobilazi. Vrh, nema dalje.

pa nije to metro stanica, to je podzemna stanica klasične železnice

oću moći ja da uđem u metro kod ž stanice nbg i izađem npr na trgu republike ili štajaznam kod pošte?

Ne u narednih 10ak godina.

Turul madár wrote:

Mór Thököly wrote:Ne, to je vrh apsurda: imas jednu metro stanicu i onda pravis metro koji nju - zaobilazi. Vrh, nema dalje.

pa nije to metro stanica, to je podzemna stanica klasične železnice

oću moći ja da uđem u metro kod ž stanice nbg i izađem npr na trgu republike ili štajaznam kod pošte?

Како да не. Само понеси план тунела канализације за последњу етапу.

znači učitelja splintera da potražim 

Mór Thököly wrote:Ne, to je vrh apsurda: imas jednu metro stanicu i onda pravis metro koji nju - zaobilazi. Vrh, nema dalje.

Vukov spomenik na kraju ostaje samo bedna sranicica Beovoza. To je jedina njena svrha. Sa nje mozes da odes u Ovcu ili Batajnicu. Najskuplje gradsko stajaliste na svijet