Antivakseri i ostale stetocine

ficfiric wrote:

Bravo za restoran Princip. Zemun, naravno pic.twitter.com/kfr2T7tE3v

— Dejana Zečević (@dejana_zecevic) September 30, 2021

Sotir wrote:Неко моје запажање из шире околине, најгласнији антиавакси су особе којима је епидемија пореметила посао или друге приходе. Није баш велик узорак, али је код свих симптоматично.
Не знам како је у вашем окружењу,било би занимљиво видети шири узорак.

Vilmos Tehenészfiú wrote:

disident wrote:Dobar tekst 
*Njihova je logika bliska vulgarnom individualizmu slobodnog tržišta: neka svatko odluči sam i sam snosi posljedice. Našim lumpenproletarijatom dominira ekstremna sitnoburžoaska ideologija: liberalizam s dodatkom libertarijanizma, koji je uvezen iz anglosaksonskog svijeta (kao i većina današnjih ideja). Državu vide kao aparat za suzbijanje sloboda pojedinca. Izuzetno cijene svoj osobni integritet, smatraju da se odgovornost mora individualizirati, a društvo shvaćaju kao skupinu (sebičnih) pojedinaca.

Da, da, ali to je do sada(*) uglavnom bila logika sitne burzoazije do recimo 40 godina. Sto je i logicno jer kada si mlad i imas potencijal zarade (ajde recimo da si programer), onda te zabole da delis zaradu sa bilo kim jer si mlad, zdrav i tako ce da bude zauvek. Kada omatori, i sitna burzoazija menja pesmu. Mladost u Americi, starost u Norveskoj.

ali sada(*) je drugacije, sada su i lumpenproleteri "da se drzava ne mesa", iako od drzave ocekuju da se mesa kada njima zatreba.

(*) sada je od pre 5-10 godina.

Slom klasnog sistema automatski je označio i slom partijskog sistema, prvenstveno zato što partije, kao interesna udruženja, više nisu mogle da zastupaju klasne interese. One su bile značajne za pripadnike nekadašnjih klasa koji su se, uprkos svemu, nadali da će ponovo pridobiti svoj stari društveni položaj, i koji su se držali jedni drugih ne zato što su i dalje imali zajedničke interese, nego zato što su se nadali da će moći ponovo da ostvare svoje. Stoga su i partije u svojoj propagandi sve više koristile psihološka sredstva i ideologiju, a u političkom nastupu potencirale apologiju i nostalgičnost. Osim toga, partije su i ne primetivši izgubile one neutralne simpatizere koji nikada nisu bili zainteresovani za politiku zato što su osećali da nijedna partija ne može da zastupa njihove interese. Prvi znak sloma evropskog partijskog sistema nije, dakle, bilo osipanje starog članstva, već nesposobnost partija da regrutuju članove iz mlađih generacija, ali isto tako i gubitak prećutnog pristanka i podrške neorganizovanih masa, koje su odjednom odbacile svoju apatičnost i krenule kud god su videle mogućnost da artikulišu svoje novo silovito neslaganje sa čitavim sistemom.

Pad zaštitnih bedema između klasa preobrazio je usnule većine koje stoje iza svih partija u jednu veliku neorganizovanu, nestruktuisanu masu ozlojeđenih pojedinaca, koji nisu imali ništa zajedničko osim nejasne svesti o tome da su nade članova partije u povratak dobrih starih vremena osuđene na propast, da su, s tim u skladu, oni najugledniji, najreprezentativniji i najobavešteniji članovi društva obične budale, kao i da sva vlast nije čak ni toliko zla koliko je u stvari i glupa i podla. Za rođenje ove nove zastrašujuće negativne solidarnosti nije bilo od posebnog značaja to što su nezaposleni radnici mrzeli status quo i postojeću vlast okupljeni u Socijaldemokratskoj stranki, dok se mržnja razvlašćenih sitnosopstvenika artikulisala putem partija centra ili desnice, a nekadašnji pripadnici srednje i viših klasa svoj bes iskaljivali preko partija tradicionalne ekstremne desnice. Masa nezadovoljnih i beznadnih ljudi u Nemačkoj i Austriji drastično je porasla posle Prvog svetskog rata, kada su inflacija i nezaposlenost dodatno uvećale katastrofalne posledice vojnog poraza; takva masa je postojala i u svim državama nastalim posle rata, i ubrzala je razvoj ekstremističkih pokreta u Francuskoj i Italiji posle Drugog svetskog rata.

Mentalitet evropskog čoveka mase nastajao je u ovoj atmosferi raspada klasnog društva. Apstraktna jednolikost sudbine koja je zadesila ogroman broj pojedinaca njih nije sprečila da sebe procenjuju prema ličnom neuspehu, niti da svet procenjuju prema već poslovičnoj nepravednosti. No, ova egocentrična gorčina, iako je svojstvena izolovanom pojedincu i iako teži da izbriše individualne razlike, nije bila ta spona koja bi mase držala na okupu, jer ona nije počivala na nekom zajedničkom interesu – ekonomskom, socijalnom ili političkom. Egocentričnost je, dakle, išla ruku pod ruku sa presudnim slabljenjem instinkta za samoodržanjem. Nesebičnost, ali samo kao osećanje da čovek sam nije važan, kao osećanje suvišnosti, više nije bila izraz individualnog idealizma, već je postala masovni fenomen. Stara izreka da siromašni i potlačeni nemaju šta da izgube osim svojih okova više se nije mogla primeniti na čoveka mase, jer on je, prestavši da se zanima za sopstvenu dobrobit, izgubio mnogo više od okova bede: nestao je izvor svih briga i strahova koji čovekov život čine teškim i nespokojnim. U poređenju sa takvim ne-materijalizmom, hrišćanski monah izgleda kao čovek opsednut svetovnim stvarima. Himler, dobar poznavalac mentaliteta ljudi koje je okupio u svojoj organizaciji, opisao je ne samo SS-ovce, već i široke slojeve naroda iz kojih je ove regrutovao, rekavši da oni nisu zainteresovani za “svakodnevne probleme”, već isključivo za “ideološka pitanja” i za “sreću što su baš oni odabrani da rade na ostvarivanju zadatka koji se meri istorijskim epohama, zadatka čiji trag ni milenijumi neće moći da izbrišu”.20 Omasovljenje pojedinaca stvorilo je ljude koji, kao i Sesil Roudz nekih četrdeset godina ranije, razmišljaju u kontinentima i osećaju u vekovima.


Ni plemenski nacionalizam ni pobunjenički nihilizam nisu karakteristični ili ideološki prihvatljivi za mase u meri u kojoj su to bili za gomilu. A ipak su najdarovitije vo|e masa našeg vremena pre ponikle iz gomile nego iz masa.23 Hitlerova biografija je školski primer za to; Staljin je, pak, došao iz zavereničkog aparata boljevičke partije, koji je bio specifična mešavina marginalaca i revolucionara. Prvobitna Hitlerova partija, sastavljena gotovo isključivo od neprilagođenih, propalica i avanturista, itekako je bila partija “naoružanih boema”,24 koji su bili naličje buržoaskog društva i koje je, prema tome, nemačka buržoazija po svim pravilima trebalo da uspešno upotrebi za svoje ciljeve. Međutim, nacisti su buržoaziju nasamarili koliko i Removu i Šlajherovu frakciju Rajhsvera, koja se takođe nadala da je Hitler, njen nekadašnji agent, ili SA, medijum za vojnu propagandu i paravojnu obuku, biti njeni agenti i da će joj pomoći da zavede vojnu diktaturu.25 I ugledno društvo i vojni krugovi su nacistički pokret procenjivali u skladu sa političkom filozofijom gomile,26 previđajući pri tom nezavisnu, spontanu podršku koju su mase pružale novim vođama gomile, kao i pravi talenat ovih vođa da smišljaju dotad nepoznate vidove organizovanja. Gomila na čelu ovih masa više nije bila agent bur- žoazije niti bilo koga drugog – osim masa samih.