Patriote srpske

Vratija se Noge
*znam da je neko pitao gde nestade

krece odmah o tome hahahahahhahahaha
I ovo me fascinira, kolika ameba moras da budes da progutas ovo

vucic drukao i namestio sorosa 

Evo za Vasinu rubriku - glumci smatraju

Слободан Ћустић:
„Као драмски уметник имам право да вас забављам, али као човек имам обавезу да вас позовем да се за нашу децу боримо."

:arrow_forward: https://t.co/aRW4nXk2ab pic.twitter.com/jOMFcwlRWC

— Vladimir Stojkovic (@Stojkovic1244) October 8, 2020

Jedan dijalog i sloboda govora
https://www.espreso.rs/vesti/politika/639459/misa-vacic-haos-incident-srpska-desnica

ДВА САСВИМ РАЗЛИЧИТА СВЕТА У НАШОЈ ЗЕМЉИ 

Пре скоро три деценије сам, на кратко - на неких пар година - и сам активно учествовао, без већег успеха, у српској (тада југословенској) политици. 
Био сам генерални секретар и вођа омладине (”Белих орлова”) Српске народне обнове, прве овдашње националне партије још од шестоаприлског бомбардовања из 1941. и почетка рата. А потом, након нашуштања СНО-а, и председник мог Српског отаџбинског савеза. 

И тако сам имао прилику да уживо осетим и проживим све оно што, јавности невидљиво, али реално постоји у свету озбиљне, ”прволигашке” политике. Тамо где се одлучује о државним интересима и конкретној српској будућности. 

Могао сам да изблиза упознам многе од политичких лидера и чујем их како звуче у приватним разговорима, далеко од камера, микрофона, рефлектора и незајажљивог интереса (строго моралистички настројене) јавности. И да осетим тај НЕПРЕМОСТИВИ ЈАЗ И АМБИС што дели вође од њихових подржавалаца и најважније учеснике од немоћнијх статиста и још немоћнијих посматрача.

Као својеврсни инсајдер и некакав чудни делегат свог учитеља, Драгоша Клајића, боравио сам у правој мочвари и сложеном лавиринту политичке комбинаторике. Да бих ту, на лицу места, схватио све разлике (у по најмање пет-шест нула, па и више од тога) између оног што се говорило и онога што се заправо радило. Пошто је то постао некакав неписани стандард брзо успостављене диспропорције између реалног стања ствари и оне пожељне јавне пројекције међу људима ван сфере одлучивања. 

Свему је ”помогло” тотално нереално очекивање просечног гласача (са дневним, таблоидним новинама у рукама) наоружаног ”изборним листићем” - да они исти моћници што управљају судбинама шефова њихових шефова тобоже требају и морају да их слушају, као наводни ”послушни извршиоци народне воље”. Смешно и трагикомично. 
Исто колико и сама идеја демократије, прављена за бескрајно, лицемерно продубљивање симболичног простора што одваја ”стварно” од ”могућег” и оно ”прагматично” од само ”жељеног”, необавезно ”измаштаног”. 

Исто колико су јавне изјаве после међународних дипломатских састанака иза затворених врата далеко од онога о чему се стварно разговарало, толико се исто разликују и изјаве у домаћој јавности у односу на оно што заиста стоји иза тога. 
Као да и не може да буде другачије у овом притворном свету цивилизације засноване на лажи (и убедљивости наступа појединих учесника у политичком ”ријалити шоу-програму”). 

То није од јуче, али се стање све више погоршава на планетарном нивоу, са неописивим фолирањем и крупним лагањем представника ”међународне заједнице”, где они који руше, уништавају и бомбардују све који им се не покоре - патетично говоре о ”хуманитарној помоћи”, ”слободи емдија”, ”демократском капацитету”, ”миру у свету” и ”потреби за компромисима, толеранцијом и дијалогом”. Циркус за наивне, а захтевне ”револуционаре” без икакве шансе да учествују у ма чему истински значајном - осим ако то одговара некој од страних обавештајних служби. А све те супер-организоване Агенције не би ништа могле да постигну да нема ”корисних идиота” дословно на свим странама света. 

Друштвене мреже су још додатно појачале ову илузију наводног ”учешћа” у нечему што нам константно измиче, чак и онда кад се подигнемо на прсте и помислимо да нас неко од утицајних ипак ”чује” (и ”може да послуша”). А и симулација сталног јавног оправдавања политичара пред својим гласачима и подржаваоцима додаје потребни зачин овој ”слаткој илузији” људи без апсолутно икаквог утицаја у поменутој друштвено-политичкој игри. 

Непосредне (реалне) демократије није било овде никада: ни у средњем веку, ни под Вождом Карађорђем, ни Господаром Милошем, па ни под каснијим нашим кнежевима и краљевима (а да не причамо о Маршалу и транзиционој екипи од његове смрти до најновијих времена). Само повремене демократске ”покривалице” и ”навлакуше” за најнаивније (”Поштено”, ал' кад би се зезали).  
Што би рекао Винстон Черчилa - а он је и те како познавао ово о чему говорим - ”Да се на изборима стварно мења власт, они не би постојали!” 

На Балкану је све то исто још додатно искомпликовано геополитичким операцијама великих сила, са у јавности видљивим уценама, али и свим оним невидљивим притисцима и претњама, ”спиновима” и намештеним аферама из предубоке ђаволске (маркетиншко-медијске) вреће. 
Нажалост, наши: а) чедни, б) наивни и в) глупичасти корисници увек падају на исте трикове, не разумевајући да ће се УВЕК НАЋИ НЕШТО СПОРНО ма коме ко засмета највећим играчима у земљи и свету и да ће тако увек остати без ”себи блиске, а реалне опције”, само ако пристану да се овако континуирано ”разочаравају” - у ритму нечијих, по правилу непријатељских потреба. 

Нису само Драјфус, Берлускони, Пол Волфовиц, Доминик Штрос-Кан, Дејвид Камерон, Марин Ле Пен, Путин, Нетанијаху, Штрахе или Трамп облаћени разним аферама (конструисаним и приказиваним тако да се сви читаоци и гледаоци аутоматски згрозе и шокирају), већ се то дешава и у балканским оквирима. Посебно када су Срби у читавој екс-СФРЈ у питању (у Хрватској, БиХ Федерацији, Републици Српској, Црној Гори, Србији...). Са убедљиво највише медијске буке - у случајевима српских политичара на власти. Уз спуштање њиховог неспорног ”државничког статуса” на искључиво ”режимски ниво”.

Ова клеветничка машина за пуштање ”моралистичког угљен-диоксида” не престаје са радом у српском случају, још тамо од драматичног случаја краља Милана, па његовог несрећног сина Александра (и сабљама масакриране краљице Драгиње Обреновић), лукаво избаченог (из могућности да седне на престо као истински српски краљ) престолонаследника Ђорђа Карађорђевића, из земље истераног кнеза Павла, оноликих побијених српских патриота након ослобођења од Немаца (и увођења Титових револуционарних ”преких судова”)... па наовамо. 
И никада тај крвави ритуал неће престати са радом, док год се не постигне каква-таква равнотежа великих сила и не самоорганизује стварно мултиполарни, макар у назнакама слободни свет.   

Дакле, свако из ма које гарнитуре српске власти ко одбије милионске прилоге у корист давања монопола српским непријатељима из регије и света - прави је морални јунак, без обзира на његове ”скраћене договоре” и неизбежна блиска дружења са онима којима нешто и дугује у свом тешком и дуготрајном пењању на власт. 

Ко мисли да је логично, могуће и праведно да се забораве они који су вам спашавали главу и конкретно помагали кад вам је било најтеже, тај стварно није нормалан. Или није довољно човек, у свом фанатичном моралистичком заносу. 
Та идеја ”поштеног политичког робота” што све ставља у исти кош и није захвалан онима који су му, ничим изазвано, држали страну у вировима више него опасних ситуација, нити је праведна, нити људски оправдана, без обзира на све постојеће законе. 
Ни Божје заповести нису увек дословно применљиве, као ни толико хваљена ”истинољубивост” (која, очас посла, уме да се претвори у одвратно ”цинкарење”), а камоли овоземаљски људски закони, прагматично прављени као начелни оквир наше истинске правдољубивости (а не формална дикатура прашњавих параграфа, са све ”рупама у закону”).    
(”Све ово нек остане строго међу нама, да зло не чује”... рекао би неко довољно духовит и довољно аутоироничан, после оваквог поверавања)

У сваком случају, желим да вам исповедим све оно због чега сам решио да се што више удаљим од овако компликованог света у коме не можеш да представљаш никога, нити да будеш довољно политички успешан, уколико ниси, и то истовремено: и доктор Џекил и мистер Хајд, са голубом и змијом у једним грудима и на истом (политичаревом) језику. 
Друга опција постоји, а она је: да се уопште не бавиш (партијском) политиком, безбедно далеко од ње; а и трећа: да, можда, пробаш да радиш ”ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинитог”, али само уз услов да све време имаш светитељско стрпљење и чудесну подршку читаве легије анђела-чувара (на начин краља Артура и ”вађења мача из камена”). 
Прва и друга опција су реалне, а трећа је само теоретски изузетак из чврсто постављеног, најчешће безусловног правила. 

И тако ми најчешће узалуд трошимо своје дане и године (добијене од родитеља и Господа) на теме и приче које нас чине све нервознијима и утученијима, а најчешће без икакве стварне користи за оно у шта верујемо и што лично подржавамо. 
Па се полако формира читава секта (покрет, каста, ”братство”) бацача клетви, вечитих бунтовника и тобожњих ”чувара ватре” (која се дословно гаси пред њиховим очима и претвара у мртви пепео, док се они, свакога дана, гневно свађају и јалово расправљају са неистомишљеницима). 
И тај лоби своје време (и живот) проводи ”укључујући се” и ”искључујући” по медијском диктату наших глобалних управитеља и међународних уништитеља. По жељама западњачких ”узбуњивача” и под покровитељством ”независних” Агенција за борбу против корупције (и безбројних антисрпских ”невладиних организација”). А да то ни не слуте, формално оријентисани против истих тих својих парадоксалних покровитеља и непринципијелних ”савезника”.

P. S. 
Нереалност удружена са наивношћу и неискуством, уз потпуно непознавање техника извођења стратешких операција и политичких правила доводи, скоро неизбежно, до учествовања у најгорим операцијама против српске државе, ко год да је у њој на власти. 
Ионако се озбиљан новац улаже ”из иностранства” у опозиционе организације у Србији тек уколико неко на власти добије изборе са убедљивом предношћу. 
Тако је било са Милошевићем, тако је и сада, након тек завршених избора. 
Пошто тада почиње хорска оркестрација и напад из свих оружја на покушај уједињавања већине српског народа под исту заставу. 
Јер се то ”не сме допустити”, ни по коју цену.