Domaći pop

ontheotherhand wrote:Yet music speaks not of things, but of pure weal and woe, which are the only realities of the will: that is why it speaks so much to the heart, while it has nothing to say directly to the head and it is a misuse of it to demand that it should do so.

Marius Lăcătuș wrote:Ne moramo na more

zzzzz wrote:Secam se kao veceras da je bilo tog prekrasnog dana kada sam isao Slavijom sa ortakom, vracali smo se nepovredjeni sa fudbala, sto je uspeh, kada su nam prisle dve dopadljive devojke. Takve stvari se, naravno, ne zbivaju u uobicajenim svemirima, te se zloupotreba ovog poteza mogla seci nozem. Zacvrkutale su: "Da li biste pogledali jednu kratku prezentaciju, nakon koje cete odgovoriti na nekoliko pitanja i dobiti mali poklon?"

Ovde bih dodao napomenu da je moj zivot prazan, toliko prazan da sam spreman i da slusam prezentacije radi manjih poklona, jer sam sasvim siguran da se nista bolje od malog, malecnog, minijaturnog pokloncica ne moze pojaviti u tom periodu tokom vremena posvecenog gledanju te krace i prijatne prezentacije. Nije iskljuceno da bih pristao i bez poklona, mozda mi te fine devojcice ne bi zaboravile uslugu koju sam im ucinio Odatle smo, dakle, sa poslovicnim odusevljenjem odaslati u kazamate hotela Slavija.

Usavsi u salu u koju smo upuceni, shvatili smo da je u pitanju nekakva sekta. Prekrasno, gomila laptopova na stolovima, za svakim po dve osobe sa slusalicama na zamisljenim glavama. Odmah su se neki od retkih usamljenih sedaca za laptopom pritrcali nama i sa onim osmehom koji otkriva karijes na umnjaku, poveli nas na mesto gde ce slusalice postati sastavni deo i nasih glava.

Odmah po sedanju, upoznat sam sa konceptom krace prezentacije. Na ekranu cu videti, u slusalicama, neometen spoljasnjim uticajima, cuti, maltene nosem onjusiti neke reklame.

Oh, da, reklame.

To vise nije bila dobra ideja.

Pocelo je kudikamo benigno. Pustili su reklamu za perut, protiv peruti, ili tako nesto. Reklame za sredstva protiv peruti su naprosto fascinatne. Perut predstavlja ostatke nase koze, prisutne svugde na telu, malo neodstranjivije na kosmatim delovima tela, koji se mozda nesto teze, ali ne bas neizvodljivo tesko, uklanjaju iole temeljnijim ribanjem. Medjutim, nevolje nastaju kad doticna perut dodje do marketinskih strucnjaka. Budimo realni, koliko puta ste primetili kolicinu peruti na glavi neke osobe? U principu, sve i da vidim gomilu belih naslaga na naramenicima nikad pratog sakoa lokalnodragstorskog alkoholicara, pre cu da pogledam da li napolju pada sneg, nego sto cu pomisliti da je to omrazena perut. Eto, toliko mislim o peruti, cisto sumnjam da bih o njoj mislio vise od trideset minuta tokom devedeset godina zivota, koliko sam sebi zacrtao, da nije bilo reklama. Reklamni strucnjaci znaju da je prljava kosa zamaskirljiva. Secam se da je u novinama pre desetak godina pisalo o coveku koji vec dvadeset godina (ako je jos ziv i odrzava zavet, sad je, dakle, vec trideset) nije prao kosu, sa jednim izuzetkom kad mu je svojevremeno neka farba invazivnog hemijskog sastava zasula bujnu grivu (imao je neku tricetvrtfudbalerku), pa je morao da je pere razredjivacem. A na fotografiji, istina crno-beloj, to nije bilo primetno. Pod uslovom da novine nisu lagale, dakle, stvarno je dugo moguce odrzavati neispevanu prljavstinu kose skoro neprimetnom. Dakle, jedino sto mozemo za tih 25 sekundi reklame da prikazemo kao zastrasujuce, ocigledno, neskrovito icim izuzev cudom jeste perut. Dok se neko ne doseti da krene da pravi reklame gde tip ribi prodje rukama kroz kosu, a onda shvati da je to neizreciva masna prljava spilja prepuna bakterijama. I onda krene da gleda ruku sa onim pogledom prepunim gadjenja i prezira. A to nekako deluje presurovo za marketinske eksperte. Oni ipak ne zele da se osetimo kao svinje, nego kao jos malo pa savrseni primerci jos malo pa savrsene, arijevske, ljudske vrste.

Elem, reklama za protiv peruti bila je uobicajena i mnogo puta vidjena. Bukvalno mnogo puta jer su nemilosrdno cesto prekidali "Odeljenje za ubistva" njome. Radnja ove epizode se odigrava u liftu, gde ona najpre ima, pa sutradan nema perut, a u medjuvremenu sagledavamo svu cudesnost preobrazbe, za koju, nam je, istina, bio potreban elektronski mikroskop i nesto "Photoshop"-a, ali boze moj, ljudi smo, ne bismo autobus videli da nam je na glavi da ga ne stavimo pod elektronski mikroskop.

Elem, druga reklama je bila vec, onako, socnija. Onaj kovrdzavi klinac, za koga sam cuo devojku koja je rekla da je sladak, a u ocima sam joj video nesto pedofilsko, elem, on nesto petlja po teglama i jede dzem. Dobro, cenim da u zivotu nisam video kako izgleda etiketa na tegli dzema, pod jedan, zato sto uglavnom nije imao etikete jerbo je bio hoummejd, a ono malo kupovnog nije se gledala velika nego majusna nalepnica, ona sa cenom (uzgred, cenim da je industrija nalepnica za cene prilicno propala otkako je Labudinkic uveo kletu fiskalizaciju, mogao bih da probam da negde maznem onaj pistolj za lepljenje, to mi je uvek bilo mnogo zanimljivo, a i dobro bi doslo da pokazujem potomstvu, kao jedinu stvar koja je uspela da bude za krace vreme prevazidjena od pisace masine). Elem, sumnjam da je ta reklama na moj zivot mogla imati neki presudan uticaj, mada ko zna. Klinca sam se uvek malo plasio, kao one dece u hororima sto govore djavoljim glasom. Ne znam zasto.

Treca reklama bila je za neko sredstvo za ciscenje. Kako samo mrzim reklame za sredstva za ciscenje. Ne razumem kako je moguce da za sve ove godine nije izmisljen iole intelektualno neuvredljiviji metod predodzbe kvaliteta sredstva za ciscenje od prevlacenja krpom povrsine koja nakon tretman mirabilisa postaju ljudskom mozgu nepojamno cista. Ne kazem da nije izmisljen drugi nacin reklame ovih, svakako izrazito neizrecivo neophodnih sredstava za odrzanje, kako svake ljudske jedinke, tako i sveta kakav znamo, kojim bi neminovno, ali neminovno ovladala bubonska kuga istog trena sa nestankom sredstava koja nam donose sterilnost svake zamislive povrsine, nego, dakle, kazem da je svaki drugi metod reklamiranja bio jos gori. Imali smo vise ciklusa reklama, od kojih je najvecu popularnost u narodu doziveo ciklus takmicenja u ciscenju. Osnovna ideja je revolucionarna i zastrasujuca u isto vreme: dve osobe (obavezno muskog pola sto ovom tipu reklama daje, nejasno zasto, gej konotaciju) ili dve grupe ljudi bez ikakvog obicnom smrtniku jasnog razloga resavaju da svoj rivalitet jednom zasvagde razrese casnim dvobojem na polju koje ce konacno pokazati ko je ko, pri cemu ce se o pobedniku kroz ostatak ljudske istorije kovati legende, a nedostojni protivnik ce potonuti u mulj zaborava i, nimalo slucajno, prljavstine. Dakle, da se vratim na temu, recena reklama je pokazivala da postoji sredstvo koje je pronaslo nacin da se suprotstavi mnogobrojnim fizickim i hemijskim zakonima koji su dosada pokazali otvoren animozitet prema savrsenoj cistoci u vasoj kuhinji. Zacudjuje niskobudzetnost primenjenih metoda ubedjivanja, potpuno nasuprot visokoj NASA tehnologiji koja karakterise doticna sredstva, posto se reklama zasnivala na prevlacenju krpe preko skorele masti na raznoraznim mestima, dok je za njom ostajalo bljestavilo i osecaj koji su eventualno imali restauratori da Vincijeve Tajne vecere, nakon sto su skinuli polumilenijumsku patinu sa slike koju je ovaj upropastio stalnim eksperimentisanjem sa bojama. Eventualno. Ah, da, u bljestavom sjaju pojavi se i poneka nicim izazvana kratkotrajna zvezdica dodatnog bljeska. Bajke se ponekad ostvaruju, zar ne?

Dakle, da se vratim osnovnoj prici. Nakon odgledane tri gorepomenute reklame, postavljena su mi pitanja na koja sam odgovarao sa predanoscu istoricara umetnosti. Ali to je bio tek pocetak.

"OK, a sad cemo da ti pustimo jednu novu reklamu, a ti ces mi iskreno reci sta mislis o njoj".

Pristao sam. Usledilo je nesto naprosto predivno. Reklama za Koka-kolu. Oh, kakva reklama.

Debela crnkinja ide ulicom i peva. Peva arenbi, ko sto bog zapoveda. Peva arenbi o tome kako je svet divan, ide trotoarom i, ne gledajuci, polako, stalozeno, bez gledanja, zureci u kameru, tj. nas, daje ljudima kraj kojih prodje po flasicu Koka-kole. U pincipu, ocekujem od reklame da u njoj ne bude ubijanja ili neke duhovitosti ili radnje ili smisla, zapravo, u sustini, od reklame ne ocekujem apsolutno nista izuzev da prodje, ali radost, sladunjavost, podilazenje, sve sto je obitavalo u toj reklami me nateralo da potpuno budem osamucen.

I onda se dogodilo. Shvatio sam kako nastaju ideje.

Naime, reklama nije, je li, zbog svoje umetnicke autohtonosti i zadivljujuce vrednosti bila sinhronizovana nego titlovana. Tada mi je palo na pamet da ce, ako to ikada dodje do teve ekrana, najpre verovatno biti nadsinhronizovano na maternji. I onda mi je palo na um. Ko je bolji za to od




sestara Kovac




Morao sam to da sprecim. Buducnost ove planete, ovakve kakvu je znamo, bila je na mojim nejakim plecima.

- Dobro, sad cu ti postaviti nekoliko pitanja. Ja cu davati recenice, a ti ces davati ocene od jedan do pet, pet znaci "sasvim se slazem", a jedan "uopste se ne slazem", a ovo ostalo je izmedju. Je l' to okej?
- Nema frke.
- Dobro, dakle, evo: Shvatio sam na koji proizvod se reklama odnosi.
- Pet.
- Shvatio sam poruku reklame.
- Jedan.
- Slazem se sa porukom reklame.
- Jedan.
- Simpaticni su mi likovi u reklami.
- Jedan.
- Smatram da reklama promovise univerzalne vrednosti.
- Jedan.
- Zbog reklame sam pozeleo da popijem Koka-kolu.
- Jedan.
- Smatram da je reklama prilagodjena podneblju.
- Jedan.
- Dopada mi se slika u reklami.
- Jedan.
- Dopada mi se muzika u reklami.
- Jedan.
- Dopada mi se glas pevacice u reklami.
- Jedan.
- Sveukupno gledano, reklama mi se dopada.
- Jedan.

Ovo je jedan zaista fascinantno sakat prikaz svih zamislivo nezamislivih pitanja na koje sam bio primoran da odgovorim pod pretnjom nedobijanja pokloncica i dozivotne svesti da nisam sprecio Aleksandru Kovac u nakani da zavlada svetom. Lik mi se iskreno zahvalio i izvukao poklon iz frizidera na koji dotle nisam obratio paznju.

- Hoces Diet ili obicnu?
- Daj obicnu, nek ide zivot.

Dobio sam svoje dve konzerve voljenog napitka i zatim sacekao ortaka koji se malo vise od mene premisljao oko odgovora. On je uzeo obicnu i diet za sestru. Izasli smo iz hotela siromasniji za dvadesetak minuta, ali zato bogatiji za cetiri limenke koka kole i jedno interesantno iskustvo. Hteli smo da se zahvalimo onim devojkama, ali one su vec malo dalje obrlacavale svoje nove zrtve. Rastao sam se sa ortakom, primetivsi pritom da bi ovo trebalo cesce da radimo.

Po dolasku kuci sam dao jednu limenku burazeru, jednu zadrzao sebi, kucnuo se i pohotno uzeo gutljaj. Slatkoca i nagrizanje sluznice ispunili su me nekim cudnim osecanjem.

Mozda ona reklama stvarno nije bila u krivu, mozda ja na ovaj svet gledam cinicnije nego sto bi trebalo.

Koka kola vas cini srecnim.

Erős Pista wrote:
Ovakvu muziku sluša Serbian Psycho umesto Vitni Hjuston i Fila Kolinsa.

Erős Pista wrote:Freedom?

ontheotherhand wrote:

Vikipedija wrote:Познати навијачи Црвене звезде

Музичари: Ђорђе Марјановић, Предраг Гојковић Цуне, Предраг Живковић Тозовац, Тома Здравковић, Лепа Лукић, Мики Јевремовић, Есма Реџепова, Мирослав Илић, Мерима Његомир, Војислав Воки Костић, Јова Радовановић, Јован Колунџија, Сања Илић, Иван Тасовац, Душан Прелевић Преле, Бора Ђорђевић, Ђорђе Балашевић, Влада Дивљан, Дејан Цукић, Момчило Бајагић Бајага, Милан Делчић Делча, Кики Лесендрић, Игор Блажевић, Магнифико, Вук Росандић, Дивна Љубојевић, Леонтина, Ивана Петерс, Владо Георгиев, Ивана Јордан, Борис Бизетић, Шабан Шаулић, Маринко Роквић, Драган Којић, Џеј Рамадановски, Аца Лукас, Цеца Ражнатовић, Дејан Матић, Јелена Карлеуша, Никола Роквић

Познати навијачи Партизана

Музичари: Зорана Павић, Марко Булат, Емина Јаховић, Ана Станић, Далибор Андонов Гру, Игор Лазић Нигор, Зоран Костић Цане, Жељко Јоксимовић, Гоца Тржан, Ацо Пејовић, Драгољуб Ђуричић, Милан Ђурђевић, Рада Манојловић, Ана Кокић, Неле Карајлић, Горан Бреговић, Еди Грант, Ајс Нигрутин, Бора Дрљача, Бојан Васић Џаја, Жељко Самарџић, Звонимир Ђукић, Саша Ковачевић, Синан Сакић