Peščanik

Svetlana Lukić: Kako je izgledala Miloševićeva poseta Hilandaru?

Pavle Rak: Tu sad imate priču iz prve ruke, jer sam tada bio tamo kao iskušenik. Nekoliko dana pre posete je postalo jasno da se ona ne može izbeći, bez obzira što je iguman zvanično stavio do znanja da je ta poseta Hilandaru nepoželjna. Ali bilo je rečeno – ako nećete vi, primiće ga Grci, intervenisala je i srpska crkva i grčka crkva i Vaseljenska patrijaršija. Na sve njih je bio vršen politički pritisak, jasna stvar. Tako da je bio zakazan dan i čas dolaska i onda je iguman hilandarski pobegao iz Hilandara. Njegov zamenik je posle večere ustao i rekao da je to za njega najstrašniji dan od kako je monah u Hilandaru, da sutradan primamo satrapa i da je svakome ostavljeno na volju kako će se ponašati. Onda je po službenoj dužnosti određen monah da kuva kafe i prima goste i jedan iskušenik koji mu je u tome pomagao, a ostali su se zaista zadržali po svojim kelijama. Helikopter je sleteo ne u dvorište, jer nije bilo mesta, nego u baštu. Istovremeno kada i Milošević, dovezen je i iguman koji je morao da ga primi. Iguman mu je izrekao dosta oštru besedu, ali ipak u formi dobrodošlice, na šta je Milošević sa rukama prekrštenim na zadnjem delu tela rekao – zdravo, druže. Onda je ušao u crkvu, jer je trebalo da uđe da bi ga fotoreporteri slikali. Onda su popili tu kafu i pojeli ratluk koji uz nju ide i otišli. Poseta je jako kratko trajala, za razliku od sadašnjih poseta Koštunice, koji se deklariše kao vernik i Amfilohije mu je nekakav rođak po ženi. Doduše, i taj entuzijazam prema Koštunici opada, jer nije opravdao sva očekivanja.

Svetlana Lukić: A šta još očekuju od Koštunice? Šta bi još mogao da im da?

Pavle Rak: Pa nije dobila imanja ovde po Srbiji.

Svetlana Lukić: Aha, uvek se vraćamo na to.

Pavle Rak: Crkva nije oduševljena ni time što je Srbija u Partnerstvu za mir, ona bi htela jasnu situaciju.

Vesna Pešič je bila jako glupa te 2013. godine...

https://pescanik.net/podrumska-diplomatija/

https://pescanik.net/bioskopski-mrak/

https://pescanik.net/oskar-i-nerealna-ocekivanja/

https://pescanik.net/gde-su-heroji/

Rollerball je svakako upečatljiv film, i zaista se pamti za ceo život, ali preceni ga Deki samo tako. Druga stvar, Džejms Kan nije prisilno penzionisam zato što se izdigao iznad korporacija, već zato što njegovo postojanje kao nosača igre potkopava princip kolektivizma i timskog rada na kome je novi posleratni poredak uspostavljen. I stvari se ne završavaju samo na Kanovom liku, nego će se i pravila igre promeniti da više nema plejmejkera. Rollerball nije kritika kapitalizma, već upravo suporotno - kritika postratne uravnilovke Nju Dila, na liniji Ejn Rend i inih.

Erős Pista wrote:Zanimljivije je sto se iz danasnje perspektive svaka kritika kolektivizma i konformizma cini kao libertarijanska.

Па има ту нечег... јер ни у старој ни у новој верзији се није колектив организовао да заједно сјебу систем, него ајде ти Џонатоне пичи се за нас, навијаћемо и помоћи помало. Предузетник који се не да спутати.

Kanov lik je mediokritet, tupavi sportista kao i svaki drugi. Živi hepi, luksuzan život sa trenutnom sponzorušom koja mu je dodeljena (mada pomalo pati za starom, koja mu je oduzeta).  Dakle, njegov lični karakter, kao takav, nema veze sa njegovim uklanjanjem. Činjenica što je vrhunski sportista, što se izdiže iznad tima, je razlog zašto korporativni komitet odlučuje da ga prevremeno penzioniše, i promeni pravila igre da se takav više ne ponovi.

Korporativni kapitalizam, ili bilo koji drugi, slavi upravo takve - atlase koji na svojim ramenima nose svoje svetove. Ne deluje mi kao levičarska kritika sveta u kome se prvaci profesija zatomljuju u ime kolektiva. Čak iako jeste - pogrešna je. Kolektivizam u kapitalizmu je prividan koliko i krdo konja koji zbijeno trče na trkačkoj stazi. Oni nisu zbijeni zato što su kolektiv, već zato što ih staza i cilj drže jedno drugom za vratom. To je ipak trka, i na kraju samo jedan pobeđuje.

Moguće da se kritikuje ideja timskog duha, koja se tada popularizovala u korporativnom svetu, ali to je onda mnogo banalno, jer ne uzima u obzir ovo što sam napisao gore.

Ovo rvoje tumacenje je zanimljivo, ali veoma nategnuto

Mislim da se u filmu išlo u smjeru 'kapitalizam uvijek pobjeđuje'- dakle danas će tim pobjediti, a sutra Jonathan - ali kapital u oba slučaja. Ne slavi film individualca zato što Jonathan pobjedi na kraju- upravo suprotno, ona njegova pobjeda je pirova, ma koliko god on guštao i hranio se povicima fanova. I ovo je sportski kapitalizam, nema ni sindikata ni štrajkova, nije mi usporediv s drugim radom, ali zgodan kao neki okvir za kritiku kapitalizma.

Kan je zvezda, donosi pare, ne priča šta ne treba... Gledano iz današnje situacije, bilo bi apsurdno da ga kapitalizam ukloni. Baš kao kad bi fudbalski moćnici penzionisali Mesija, a mi sad znalački klimali glavom i mrmljali - pa da, kapitalizam. Ne ide, jebi ga.

Ali se fino uklapa u kritiku na Nju Dil društvo, tamo iz sredine dvadesetog veka. I to desnu kritiku. Leva je udarala na kulturnu uravnilovku koja nas čini automatonima, ljudima jedne dimenzije, štagod. Ne možemo individualno da se razvijamo kao ličnosti, jer nas kapitalizam treba standardizovane zbog masovne potrošnje. Desna je išla upravo na ovo iz Rollerballa- nemogućnost velikih da se razmašu i ponesu svet, jer svi moramo da se držimo za ruke. A moramo, jer nas učiteljica tj. država tera.


 U Rollerballu svet načelno vode korporacije, ali korporacije koje vode društvo kao de fakto državna vlast. Oni su država, i zatomljuju pojedinca u interesu kolektivizma.

Ali ako nam film kao protagonista nudi antipatičnog tupavog kompleksaša zbog čije samoživosti nastrada čitav tim je li to desna ili lijeva kritika?

O kom filmu pričaš?

Летећи Полип wrote:Kan je zvezda, donosi pare, ne priča šta ne treba... Gledano iz današnje situacije, bilo bi apsurdno da ga kapitalizam ukloni. Baš kao kad bi fudbalski moćnici penzionisali Mesija, a mi sad znalački klimali glavom i mrmljali - pa da, kapitalizam. Ne ide, jebi ga.

Ali se fino uklapa u kritiku na Nju Dil društvo, tamo iz sredine dvadesetog veka. I to desnu kritiku. Leva je udarala na kulturnu uravnilovku koja nas čini automatonima, ljudima jedne dimenzije, štagod. Ne možemo individualno da se razvijamo kao ličnosti, jer nas kapitalizam treba standardizovane zbog masovne potrošnje. Desna je išla upravo na ovo iz Rollerballa- nemogućnost velikih da se razmašu i ponesu svet, jer svi moramo da se držimo za ruke. A moramo, jer nas učiteljica tj. država tera.


 U Rollerballu svet načelno vode korporacije, ali korporacije koje vode društvo kao de fakto državna vlast. Oni su država, i zatomljuju pojedinca u interesu kolektivizma.

Pa pazi, ti kad ga ovako postavis, ideoloski ugao iz koga je most likely da dolazi kritika je nekakav libertarijanski marksizam, odnosno libertarijanski socijalizam

Ne znam. Nisam nikad to jeo. 



Sve u svemu, Deki treba da pogleda The Running Mana, ako već nije. E to je jebački film. Da se razumemo, radi se o jednom poprilično light hearted popcorn filmiću. Ali ono što impresionira je ta nonšalancija sa kojom naslućuje današnjicu. I to nije samo televizovano nasilje kao metod kontrole masa. To je najstariji kliše u knjizi. Niti je to dominacija rijaliti kulture, to se već i dalo naslutiti. Nego i ŠTA će biti predmet televizovanog rijaliti nasilja. Ne sport, ili sex, ili štagod. Nego retribucija. Bukvalno se jure pedofili i "pedofili", dok malograđanština svršava.

Летећи Полип wrote:O kom filmu pričaš?

Pa o Rollerballu. Doduše članak nisam pročitala 

Knjiga o znamenitim Srbima je mediokritetski fetiš, nisam jednom slušao planove za objavljivanje takvih originalnih naslova: pokloniš se pred oltarom domovine, i naravno uzmeš lovu od sponzora, pokrovitelja, države, pošto čak ni najvatreniji mediokritet ne dobacuje do sanjarenja o tome da bi takvu knjigu neko mogao kupiti.

Radio voditelj Luka Mijatović je jednom pred celim autobusom govorio kako če napraviti takvu knjigu, kako će u njoj biti i naš Nole, kako će njena promocija biti održana u Beogradskoj areni i kako će Pavaroti pevati na promociji...bio je zaboravio da Pavaroti više nije u poziciji da peva ili diše.

A bogovi da požive Ivana Čolovića, ne samo zbog ovog teksta. Najviše kod njega volim to što ga dosledno boli kurac za tako moralogiku, to jest za imperative političke stvarnosti

Свака му дала за ово. Како га само није мрзело да претура десет кила папира зарад једног чланка.

Haha odlično, majstor nadgradnje.

Kako na to jasno ukazuju dvojica autora Pablo Servigne i Raphaël Stevens1 – „bez nafte, sadašnji sistem električne energije, uključujući i nuklearnu energiju, ne može da opstane“. Drugim rečima: „smanjivanje rezervi nafte, dovodi prema tome do smanjivanja svih drugih vrsta energije“. Zato litijum nije deo rešenja. Litijumom se čak ni ne kupuje vreme da se pronađe rešenje, već se njime produžava problem i prividno ublažava njegova hitnost. Da ponovimo: a) energija za čiju je upotrebu potreban litijum ne može zameniti fosilnu energiju; b) litijuma nema dovoljno.

Naravno, kada se ovako krene, uvek ima i c) vađenje litijuma trajno uništava životnu sredinu, od čije se zaštite tobože krenulo u prvom koraku. Pređimo te korake ponovo, da bi stvar bila sasvim jasna. Upotreba fosilne energije trajno uništava životnu sredinu. Fosilna energija se zato hoće zameniti, recimo, strujom. Ali, da bismo imali struju u obliku koji može da zameni naftu, ne samo što nam je i dalje potrebna nafta nego su nam pored nafte potrebni i metali kojih praktično, iz ugla tek malo dalje budućnosti, više nema. Što je još gore, njihovim vađenjem i upotrebom takođe se trajno uništava planeta.

https://pescanik.net/velika-ekoloska-prevara/


Znači, kada nestane nafte - to bi bilo to od high tech civilizacije? Pa fino.