Pitajte istoričare

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovaće sutra svečanom otvaranju kuće bana Josipa Jelačića u Novom Sadu.

Reakcije
Povodom tekstova u Danasu o tužbi profesora Dubravke Stojanović, Nikole Samardžića, Radoša Ljušića i Vlade Stankovića protiv kolege istoričara

Alan Ford na Filozofskom
Piše: Miloš Ković 09. decembra 2020. 15.31

Danas je konačno počeo da izveštava, makar i sa duže od godinu dana zakašnjenja, o suđenju kome sam podvrgnut po četiri krivične tužbe, udružene u jednu, od strane Dubravke Stojanović, Nikole Samardžića, Radoša Ljušića i Vlade Stankovića.

Nadam se da će Danas obratiti pažnju i na još četiri suđenja, na osnovu njihove dodatne četiri parnične tužbe protiv mene.

I tu mnogo toga zanimljivog može da se čuje. Na primer, da Dubravka Stojanović ima lekarsko uverenje u kome piše da zbog mene loše spava.

Ili da je, kao u Alanu Fordu, Nikola Samardžić morao da, zbog mojih progona, skloni svoju kćerku u jedan superskupi francuski internat.

Da su moji inkriminisani tekstovi, i pre nego što su objavljeni, izazvali srčane tegobe Radoša Ljušića i da je Vlada Stanković zbog mene propušio.

Zaista, nijednu od ovih besmislica nisam izmislio.

Tako piše u sudskim zapisnicima.

Verujem da ovi događaji zaslužuju, u najmanju ruku, naslovne strane Danasa i ostalih srpskih medija.

Da podsetim, zbog „povrede časti i ugleda“, oni od mene traže da im platim preko 4.000.000 dinara.

Javno sam, naime, iznosio svoje mišljenje o njihovim tumačenjima srpske istorije (nazvao sam to „NATO istorijom“ i „haškom istorijom“) i o njihovom postupanju prema kolegama (ukazivao sam na njihovo učešće u proterivanju neposlušnih profesora sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta, kao i u nasilju nad studentima koji pod mentorstvom tih kolega pišu svoje radove).

Veoma dobro znam gde su granice zakonitosti i zato pišem i govorim isključivo o idejama i delima.

Nigde nisam izneo nijednu ocenu nečije ličnosti, niti ličnu uvredu. Zato su oni takve izjave – izmislili.

I na takvim izmišljotinama oni su zasnovali svojih osam, gotovo identičnih sudskih tužbi.

Ovde je, dakle, reč o najosnovnijim načelima slobode misli i govora.

Stojim iza svake reči koju sam izgovorio ili napisao.

Ali tužioci, izgleda, ne razumeju da u procesima koje su pokrenuli čak nije ni važno jesu li moje reči istinite, nego imam li pravo da u jednom slobodnom društvu tako nešto izgovorim i napišem.

Zar tužioci ne shvataju u šta su se upustili?

Po njihovom mišljenju, sud bi trebalo da nadgleda svako iznošenje mišljenja o spornim akademskim i političkim pitanja?

Ili, preciznije, da zabrani kritiku samo njihovih političkih i stručnih stavova?

Je li sledeći korak zaplena novina i stručnih časopisa?

Nemam, zato, baš nikakvih sumnji u to da ću dobiti ove sudske procese.

Povod za ovaj tekst su, međutim, uporne materijalne greške u člancima Danasa posvećenim jednom od postupaka koji se vode protiv mene.

U prethodnim tekstovima pokazao sam da je iznos koji se od mene traži duplo veći od navedenog, da nisam docent nego vanredni profesor, da se optužbe Dubravke Stojanović zasnivaju na „mojim“ izmišljenim iskazima, da je tvrdnja da sam se okrenuo protiv tužilaca zbog njihove opozicione delatnosti sukobljena sa realnošću, naročito kada se zna kakve su Ljušićeve i Samardžićeve političke afilijacije.

I posle toga, međutim, u članku objavljenom 2. 12. 2020. ponavlja se vest iz jednog ranijeg teksta (objavljenog 5. 11. 2020), da mi je sudija, zbog nedolaska na ročište, pripretio privođenjem, pri čemu se to sada stavlja u naslov: Ković može biti preveden ako ne dođe u sud.

Takvu meru sudija nije ni pomenuo, niti izrekao.

O tome svedoči i zapisnik sa ročišta.

Novinarka me je pretvorila u odmetnika, begunca od zakona, u prugastom odelu, sa kuglom i bukagijama u naručju, samo zato što sam, zbog sprečenosti svog advokata Dušana Stojkovića, molio za odlaganje ročišta.

U izveštaju sa konačno održanog ročišta (Miloš Ković se od optužbi za uvrede brani pravom na slobodu govora, 3. 12. 2020) novinarka tvrdi da je sudija odbio moju ponovljenu molbu da ne budem ispitivan u odsustvu advokata. Naprotiv, on ju je usvojio, pa sam dao samo iskaz u delu u kome nije bilo predviđeno moje sudsko ispitivanje.

Novinarka potom, potpuno neverovatno, obaveštava javnost o detaljima zdravstvenog stanja moga advokata.

Izostala je samo njegova krvna slika.

Ona zatim korektno navodi moje reči sa ročišta, ali iznova prenosi izmišljotine Dubravke Stojanović da sam za nju i njene prijatelje rekao da su „NATO sluge“ i „opasna interesna grupa“ (još jednom predlažem da nas Stojanovićeva sve obavesti o tome gde i kada sam to rekao, ili napisao).

Verovatno je vrhunac zbunjenosti dostignut pitanjem novinarke u kakvoj vezi može da bude jedna Dubravka Stojanović sa Radošem Ljušićem, bivšim članom SNS, i Vladom Stankovićem, vizantologom.

O tome bi, zaista, nešto mogla da joj kaže sama Dubravka Stojanović.

Na ročištu je, pre toga, duže od sat slušala o Stojanovićkinom i Stankovićevom zajedničkom progonu nad koleginicom Mirom Radojević (Danas je 17. 4. 2020. preneo pismo podrške Miri Radojević koje je potpisalo 110 istoričara).

Bar je o životu i priključenijima Radoša Ljušića mogla da se raspita, ili da ih istraži na internetu.

Golim okom je vidljivo da su Stojanovićka, Ljušić i Stanković i procesno spojeni. Zastupa ih čak ista advokatska kancelarija.

I tužbe su im, kako rekoh, skoro identične. I to su čudne koincidencije?

Da li tražim isuviše ako molim redakciju Danas da sa malo više objektivnosti i pažnje izveštava o ovim, očigledno, važnim sudskim procesima?

Zar se ovde ne odlučuje o pravu svih nas, uključujući naročito novinare, na slobodnu, javnu reč?


Autor je vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

https://www.danas.rs/dijalog/reakcije/alan-ford-na-filozofskom/

Javno sam, naime, iznosio svoje mišljenje o njihovim tumačenjima srpske istorije (nazvao sam to „NATO istorijom“ i „haškom istorijom“)

Jedan drugi posmrtni spomenik, Stefanu Nemanji, koji se postavlja na Savskom trgu, označava period u kojem je romska populacija na teritoriji srpske srednjovekovne države dopala ropstva – bukvalnog, ne simboličkog. O čemu, naravno, obrazovni sistem ćuti, jer nije u redu da se velelepnost srednjovekovnih crkava i gradova kojim se vladajuće srpstvo diči meri kostima i krvlju romskih robova koji su ih gradili.

"da ukažem na veštu retoriku belosti" 

buffalo bill wrote:Ima ovde nekakav pregled

https://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2017/11/2013_2_08_Cvetkovic.pdf

Vilmos Tehenészfiú wrote:Istoricari, jel postoje neke knjige/dokumenta koja obradjuju temu stavljanja u ludnicu kao sredstva obracuna sa politickim neistomisljenicima u SFRJ? Ja se kao kroz maglu secam da je neko sa PPP (nesh?) stavio neciji samizdat od oko 150 stranica koji navodi jedno desetak osoba kojima se to dogodilo. Isto tako se secam neke tribine povodom godisnjice smrti Biljane Jovanovic (ima na jutjubu), gde je ucesnik rekao da je njen rodjak, oficir (cini mi se da je prezime Popivoda) negde krajem sedamdesetih poslat u ludnicu jer je pricao protiv odredjenih krugova na vlasti.

bradilko wrote:

Vilmos Tehenészfiú wrote:Istoricari, jel postoje neke knjige/dokumenta koja obradjuju temu stavljanja u ludnicu kao sredstva obracuna sa politickim neistomisljenicima u SFRJ? Ja se kao kroz maglu secam da je neko sa PPP (nesh?) stavio neciji samizdat od oko 150 stranica koji navodi jedno desetak osoba kojima se to dogodilo. Isto tako se secam neke tribine povodom godisnjice smrti Biljane Jovanovic (ima na jutjubu), gde je ucesnik rekao da je njen rodjak, oficir (cini mi se da je prezime Popivoda) negde krajem sedamdesetih poslat u ludnicu jer je pricao protiv odredjenih krugova na vlasti.

biljani je i majka stradala na avali tj u sanatorijumu. bila je optuzena da je za djilasa i njeni rese da je najbolje za sve da je proglase ludom. a ima u ovom pregledu koji je ostavio bb. njen rodjak dusan cetkovic.