24 sata Vučić

Bokan wrote:ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕ СЕ ДОГАЂАЈУ У СРБИЈИ НАШИХ ДАНА
УСПОСТАВИТИ ЗАЈЕДНИЧКИ ПРАЗНИК (СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ) НА ДАН ПОЧЕТКА ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА - ТО ЈЕ НЕШТО ШТО СМО ТЕШКО МОГЛИ ДА ЗАМИСЛИМО ДА ЋЕ НАМ СЕ ДОГОДИТИ, ЈОШ ЗА НАШИХ ЖИВОТА!

ЕТО, ОД ОВЕ ГОДИНЕ ЋЕМО НАУЧИТИ КАКО И КАДА СМО МИ, СРБИ, ДИРЕКТНО УТИЦАЛИ НА ИСХОД ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА.

РАДУЈМО СЕ, И СЛАВИМО!

ЗАШТО ЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВО ТАКО ОПАСНО ПО НАС, ЧАК И КАД НИЈЕ ДИРЕКТНО АНТИСРПСКИ УСМЕРЕНО

Појам идентитета је веома важна ствар у нашим животима, јер нас одређује и према назад и према напред, стварајући од нас златну карику непроцењиве важности за везу прошлости са будућношћу.

Не могу ”преци” да нам то и буду (јер их нико тако неће доживљавати) ако не делимо идентичне идеале са њима, баш као ни ”потомци”, у том случају трагичног напуштања сопствених животних ставова и уверења.
Јер и једна и друга категорија (и наших претходника и наследника) могу да постоје само у слободно прихваћеном временском луку, унутар националног и верског идентитета, у блиском и животворном додиру са вечном свевременошћу (или, ако више волите: традицијом).

Тако да осипање броја и квалитета оних који са нама деле отаџбински, светосавски народни идентитет представља стрмоглаву стазу у пропаст свега оног што је вековима представљало српски народ (у пуном и суштинском смислу речи).

Није ствар само у онима који постају директни и бестидни изроди и са страшћу ударају на све оно што би требало да им буде блиско и свето, већ и у онима, много бројнијима, који су одустали од заветних правила и неписаних закона аутентичног српског постојања у историји.
Ако је постојала велика и стварна сличност између Срба из времена Светог Саве и оних који су на својим плећима, својим ранама и крвљу изнели пробој Солунског фронта, у распону од пуних седам векова - како је могуће да смо се у међувремену, током последњих сто година, толико променило да се стално питамо ”шта је то српство” и ”ко су Срби”, као да то више не схватамо и не разумемо по срећном аутоматизму наше епске јуначке традиције и светосавско-православног Предања.

Свети Кнез Лазар и, рецимо, војвода Живојин Мишић се не разликују ни у чему важном, сем у одећи коју су носили и свакодневним обичајима њихове свакодневице. Све друго је потпуно исто, истим идеалима и Заветима уоквирено, као да су савременици (јер и јесу духовни савременици у непролазној вечности).

И онда су се, наједанпут, после Првог светског рата, појавили неки хибридни, непотпуни и унутрашњим бићем расцепљени Срби, помереног националног идентитета из ”српства” у такозвано ”југословенство”.
Истог тренутка се десила ужасна имплозија, унутрашња експлозија смисла (претвореног у бесмисао) читавог српског постојања.
Јер израз ”наши јунаци” од тог тренутка у себе укључује не само Милоша Обилића и мајора Гавриловића, Старину Новака и Стевана Синђелића, Вука Мандушића и хајдук-Вељка, већ и ликове попут Матије Губца, Крсте Франкопана, краља Томислава, Велог Јоже... и ко зна све какве чича-Глише из магловите митологије нама суседних и (мало је рећи) ненаклоњених народа).
Од тада су и Мирослав (Фриц) Крлежа, и Едвард Кардељ, и латиница, и латинска лукавост, и ватикански утицаји, и национална уравниловка (а искључиво на српску штету), и усташе & четници - политикантски помешани у једну те исту мутну кашу, непрепознатљиву и апсолутно бесмислену из наше отаџбинске преспективе.

Новокомпонованим (југословенским) мешањем лажи и истине; православља, римокатоличанства и атеизма; Светих Ратника и обичних кољача; правих и измишљених владар и историјских личности... само се оснажује лаж и неаутентичност свега овако испреплетеног. Јер је ма који проценат лажи убачен у истину - опет и једино лаж.
Таква је метафизичка математика целовите истине, немилосрдна према ма каквим покушајима фалсификовања историје и мешетарења с тим у вези.