Papa Lazarou wrote:
Čini mi se da u ovom vremenu pucanje izgleda baš ovako: postepena akumulacija nerešivih kriza, bez dovoljno kinetičke energije u društvu da stvari eskaliraju ka divovskim ratovima.
Такозване нерешиве кризе су увек биле само симптоми, по некад и добродошли узроци са отпочињање сасвим извесног рата, рандом:
- Агадирска криза
- анексиона криза, босанска, итд, итд..., и на крају:
- Атентат, онај, а и око њега је, као повода, било поприлично премишљања...
Свака сличност са данашњим светом је намерна: ради се о уводу у Први светски рат, рат држава неподељених идеологијом, тачније са мање-више истом идеологијом, које су се узајамно дохватиле планирајући и спремајући се годинама...
Ратовало се за, упрошћено речено, за крајње материјална добра, за поновну пооделу света, данас би се рекло, рецимо - ресурса.
У једном свету који је, опет, без (супротстављених) идеологија, али је у ниском старту гледе све израженије потребе да - ко и колико може - покуша да ресурсе обезбеди, стави под контролу.
Парадокс је да је Америка на неки начин заостала, уљуљкана у постхладноратовски тријумфализам: последњих 30-ак година наступила је, као једина преостала глобална сила, управо - идеолошки.
Покушавајући да под маском идеологије протера своје глобално политичке циљеве и - свиђало се то некоме или не - засрала онолико: показало се да идеологија демократије напросто не функционише, од Балкана, Ирака, Либије, итд, итд..., тако да се цела прича своди на могућност да Америка покуша пронађе ефикасније начине за промоцију и заштиту својих интереса.
Док још може и док је још при снази, с обзиром да, опет свиђало се то некоме или не, још увек поседује највећи глобални потенцијал демократије којој је, додуше, потребно поприлично репарирања, али и потенцијал за заштиту неких усвојених елементарних цивилизацијских вредности онако како их се још увек препознаје.
... wrote:Postoje mehanizmi za umirivanje onih najočiglednijih i neposrednih pretnji (tipa - neće u ovo vreme jedna supersila direktno napasti drugu, ako mogu da ratuju drugim sredstvima), ali se uvećava količina šuma i loma.
Не постоје.
Хладноратовска дуго учена вештина кореографије криза је нестала, а број прстића на оним дугмићима је порастао и расте и даље: јучерашње нуклеарне силе можда могу још увек да једна другу држе у равнотежи снага.
То не важи са новокомпоноване нуклеарне играче чији број расте, а који су - сваки из својих разлога - коначно открили начин да се супротставе претњи великих од којих ама баш ни један једини нема ни у причуви ни у плановима средстава и начина да се томе супротстави: на севернокорејску нуклеарну претњу за сада само западном делу САД, не постоји војни одговор.
Не постоји, тачније, ама баш никакав одговор.
... wrote:Recimo, uopšte ne verujem u mogućnost WW3 onako kako se to inače zamišlja - armijske grupe koje napreduju preko kontinenata, atomske bombe padaju na vojne baze.
Никада се није тако ни замишљао: времена планирања употребе 3 до чак 10-ак нуклеарних удара само по 1 дивизији која, рецимо, напредује или покушава да напредује, прошла су са Хладним ратом.
Проблем је у томе што су се догађањима последњих 30-ак година у потпуности изгубиле могућности степеноване, постепене ескалације чак и нуклеарног рата: остала је само опција масовне употребе Бомби по територији противника.
Нема више милионске совјетске армије са десетинама хиљада тенкова спремних да јурну преко Севернонемачке равнице, нема више ни америчког ни совјетског нуклеарног кишобрана за мале и луде попут Пољске, а могуће је и целе Европе, нема ни Бомби по војним базама...
Остале су само Бомбе за по градовима.
Home
by Daï Djakman Faré 2020-02-28, 10:21
Јанош Винету
