Bio sam nedavno u Podgorici. Ispred hotela u kojem sam prespavao na jarbolima su bile crnogorska, nemačka i američka zastava. Bulevari se u Podgorici zovu Vilija Branta, Šarla de Gola, Džordža Vašingtona, Peka Dapčevića, Save Kovačevića, Srđana Aleksića... Popio sam kafu na klupi ispred spomenika Josipu Brozu Titu.
Podgorica je daleko čistija od Novog Sada u kojem živim, a koji je nekada, pre Miloševićevog pohoda na Vojvodinu, bio jedan od najurednijih gradova u Jugoslaviji. Razgovarao sam sa ljudima u Podgorici, imaju mnogo problema u životu i nisu zadovoljni stanjem u državi. Ali, svi gore pobrojani simboli naprosto su nezamislivi u Srbiji. Podgorički simboli su simboli emancipacije. Srbija, pak, obiluje simbolima varvarizacije: u mom kvartu na sve strane su grafiti podrške Ratku Mladiću, država – i to u doba „demokratske vlasti“ – izjednačila je četnike sa partizanima i kvislinge proglasila antifašistima. Srbija slavi tiranina Vladimira Vladimiroviča Putina