by Guest Sat Jun 22, 2019 7:31 pm
Od pogibije čitavog tima Zambije u kartonskom avionu pre dvadesetak godina, ne mogu da navijam punim srcem. Bilo je to kao kada bi reprezentacija Holandije iz 1978 stradala u boingu u južnoameričkoj džungli. Sija Sija, Ađi Bade Babalade, Mvitva je trebalo da potpiše za Kristal Palas, Kangva je bio crni Piksi, a Makinka crni Moca. A Banda je imao ugovor s Anderlehtom u džepu. Tačnije, u gaćama. Navijao sam za tu Zambiju i verovao da će napraviti čudo na dolazećem SP.
U proncipu je zabavno gledati trenerske klupe i počasne lože. Treneri -ocvali, podbuli, umorni treneri koji su odsvirali svoje u matičnim državama, sada im se u pogledu vidi (najčešće, pak, ne, jer nose naočare za sunce u obliku suze) da ovo rade za pare, da su kao zglajzali političari koji se zadovoljavaju ulogom konsultanta neke firme. Vidi se opuštenost u odevanju kod njih i odsustvo strasti. Najviše navija ekonom i fizioterapeut. Ubilački pogledi velmoža u počasnoj loži, sultani i poglavice i poneki u odelima, a njihove žene s bundama i lisicama na plus milion stepeni - statusni simboli. Iz daljine dopiru krici savane.
Posebna priča su našijenci treneri, Živadinović je bio poznat po žvakaćoj gumi i pušenju cigareta u isto vreme, kao šabani iz siromašnijih beogradskih opština (džabe je išao u VI beogradsku), i po svađama s fudbalerima koji ga očignedo ič nisu poštovali. Egipat je oduvek imao postarije i brkate selektore, koji su umeli da čupaju uši svojim vedetama.
U principu, pre i posle ne Zambije, njenih garavih beba kako su se popularno zvali, navijao sam za Ganu, zbog Džerija Rolinsa i njegvih vez sa Titom i FK Partizan. Svi političari iz Gane imaju majice Partizana i iskreni su grobari.