Home
by ficfiric Wed Jan 24, 2024 12:14 am30 godina
Na današnji dan
- Posts : 35874
Join date : 2012-02-10
_____
★
Uprava napolje!
паће
- Posts : 41719
Join date : 2012-02-12
Location : wife privilege
Дан кад сам купио леба за... бемлига, 0,21 динар, и то на капији Житопродукта. Истина, то сам платио у некаквим смешним папирима, који су одједном почели да вреде неку сићу.
_____
the more you drink, the W.C.
И кажем себи у сну, еј бре коњу па ти ни немаш озвучење, имаш оне две кутијице око монитора, видећеш кад се пробудиш...
- Posts : 35874
Join date : 2012-02-10
Kad smo vec kod smesnih papirica. da se podsetimo:
1. januara je izbrisano 9 nula i pustene su nove novcanice u opticaj. Najmanja je bila ova koja je vredela manje od boje kojom je stampana tako da nisu ni gubili vreme na stampanje serijskih brojeva
U prve tri nedelje januara inflacija je nastavila da divlja tako da je najveca izdata novcanica u te tri nedelje bila novcanica od 10 000 000 dinara. I to stara novcanica iz 1993. kojoj su prestampali godinu.
24. januara je doslo do nove denominacije i 1 novi dinar je vredeo 13 miliona dinara iz prve polovine januara ili 13 000 000 000 000 000 dinara iz decembra 1993. ili 13 000 000 000 000 000 000 000 dinara iz septembra 1993.
1. januara je izbrisano 9 nula i pustene su nove novcanice u opticaj. Najmanja je bila ova koja je vredela manje od boje kojom je stampana tako da nisu ni gubili vreme na stampanje serijskih brojeva
U prve tri nedelje januara inflacija je nastavila da divlja tako da je najveca izdata novcanica u te tri nedelje bila novcanica od 10 000 000 dinara. I to stara novcanica iz 1993. kojoj su prestampali godinu.
24. januara je doslo do nove denominacije i 1 novi dinar je vredeo 13 miliona dinara iz prve polovine januara ili 13 000 000 000 000 000 dinara iz decembra 1993. ili 13 000 000 000 000 000 000 000 dinara iz septembra 1993.
_____
★
Uprava napolje!
- Posts : 11356
Join date : 2014-10-28
kad se setim, idem da kupim hleb a nemam pojma ni koliko košta ni imam li dovoljno para ili treba da mi vrate ogroman kusur. a išla sam već u školu.
_____
most of us probably not getting better
but not getting better together
- Posts : 35874
Join date : 2012-02-10
Softver u SDK
Uplaceno: 23124992381003448230X163 dinara
Porez: 1561688135153225∫13910x∞dx23512 dinara
Softver u Evropi:
MylENyjyMskA byby, svi cemo pomrety
Uplaceno: 23124992381003448230X163 dinara
Porez: 1561688135153225∫13910x∞dx23512 dinara
Softver u Evropi:
MylENyjyMskA byby, svi cemo pomrety
_____
★
Uprava napolje!
- Posts : 41719
Join date : 2012-02-12
Location : wife privilege
паће wrote:Дан кад сам купио леба за... бемлига, 0,21 динар, и то на капији Житопродукта. Истина, то сам платио у некаквим смешним папирима, који су одједном почели да вреде неку сићу.
Исправка, није 0,21 него 0,25.
_____
the more you drink, the W.C.
И кажем себи у сну, еј бре коњу па ти ни немаш озвучење, имаш оне две кутијице око монитора, видећеш кад се пробудиш...
- Posts : 35874
Join date : 2012-02-10
Kad bi se pustilo pitanje koliko Tesli je potrebno za jednog Pancica na tviter, mislim da bi nastalo vece klanje od onog kombinovanja razlomka sa znakom deljenja
_____
★
Uprava napolje!
- Posts : 7337
Join date : 2019-11-03
D. Avramović:
Posle sloma 1991, Jugoslavija je postala homogenija država, a onda je doživela jednu od najvećih inflacija u svetu i istoriji. Problemi su očevidno bili neregionalne prirode u 1992–93. U sadašnjoj „skraćenoj“ Jugoslaviji regionalni konflikti nisu eliminisani. Budžetska podrška će morati da bude davana siromašnim krajevima na jugu Jugoslavije i drugde. Ali bar za izvesno vreme centralni uzrok naše inflacije neće biti budžetski transferi za nedovoljno razvijena područja, već transferi i krediti bolesnom delu privrede i veliki rashodi ogromne i glomazne administrativne i paraadministrativne mašine Jugoslavije. Ovih mišljenja su neki naši istaknuti ekonomisti. Gledište da je glavni uzrok inflacije nesrazmerno visok teret državnih rashoda koje naša privreda ne može da podnese i stoga podiže cene i stvara inflaciju zastupali su ekonomisti u konsultantskoj firmi CES MECON, naročito gospodin Pavle Petrović, direktor studija, kao i gospodin Stojan Stamenković i gospođa Aleksandra Pošarac iz Instituta ekonomskih nauka, i gospodin Miroljub Labus, profesor ekonomije na Pravnom fakultetu, svi iz Beograda. Gledište da je neefikasnost naše privredne organizacije glavni uzrok inflacije jer naš javni (društveni) sektor ne proizvodi dovoljno jevtino i dovoljno velike količine robe u odnosu na plate i profitne marže koje zahteva, naročito su zastupali profesor Miodrag Zec i profesor Nebojša Savić, Beograd, i gospodin Stanko Radmilović, direktor Finansing centra iz Novog Sada, kao i profesor Labus.
Meni je bilo potrebno vreme od početka mog rada na jugoslovenskim problemima 1990. i naročito moje iskustvo kao guvernera Narodne banke Jugoslavije u 1994–96. da shvatim dubinu teškoća koje su ovi „strukturni“ ekonomisti već poznavali.
Moj prvi susret sa našom inflacijom je bio u njenoj virulentnoj fazi 1992–93. kada su u isto vreme operisali kako ovi strukturni činioci, tako i čisto monetarni uzroci: ogromno štampanje para umesto upotrebe poreskog sistema koji bi imao da snosi teret prouzrokovan raspadom Jugoslavije, građanskim ratom i međunarodnim sankcijama.
...
Naime, sa početkom građanskog rata u leto 1991, pred Jugoslavijom je postojao izbor da li će uvesti režim ratne ekonomije ili će nastaviti sa tržišnim sistemom; i u ovom drugom slučaju, da li će vojni napor finansirati iz oporezivanja ili iz zaduživanja kod centralne banke. (I zaduživanje od stanovništva je bilo jedan od izbora u principu, ali tržište kapitala nije kod nas bilo dovoljno razvijeno da bi se ozbiljno računalo na ovu alternativu.)
Može izgledati čudno, ali izgleda da ovaj ključni izbor između ratne privrede, tj. racioniranja i kontrole, i tržišne privrede nije uopšte bio diskutovan i razmatran. Mislim da je razlog bio dvostruk. Prvo, jugoslovenski rukovodioci su bili ponosni na
sistem radničkog samoupravljanja koji je bio propraćen autonomijom preduzeća, znatnom slobodom određivanja cena i slobodom unutrašnjeg robnog tržišta; i oni su verovali da bi napuštanje slobodnog tržišta, čak i privremeno, bilo veliki korak natrag u administrativni sistem. Drugo, verovalo se da će i građanski rat i sankcije biti kratkotrajni, te stoga ne bi imalo smisla praviti drastične sistemske promene. Ostalo je pitanje finansiranja vojnih izdataka i prilagođavanja raspadu Jugoslavije. Dopunski rashodi koje su ova dva činioca zahtevala mogli su se u principu finansirati iz dopunskog oporezivanja; ali čini mi se da ni ovo pitanje nije bilo ozbiljno razmatrano. Sećam se razgovora sa jednim bliskim savetnikom gospodina Miloševića: on, savetnik, mi je rekao da je savetovao gospodina Miloševića da malo inflacije ne bi smetalo.
Njenom razvoju je doprinela početna lakoća sa kojom je privreda izgledala da apsorbuje inflaciju; to je verovatno zavelo rukovodstvo da se mogu štampati sve veće količine para, dok situacija nije izmakla kontroli i pretvorila se u hiper inflaciju koju niko više nije mogao da kontroliše.
U leto i ranu jesen 1992. mi smo uspeli da snizimo tempo inflacije, na ispod 50% mesečno.
Prvi proboj u primeni plana gospodina Božovića odigrao se u jesen 1992. kada je kurs dinara na crnom tržištu počeo naglo i znatno da slabi, uprkos smirivanju porasta robnih cena i novčane mase. Morali su da budu na delu neki specifični razlozi za ovaj pad spoljne vrednosti dinara. Setio sam se jedne ranije analize Stenlija Fišera (Stanley Fisher), zamenika Generalnog direktora Međunarodnog monetarnog fonda, inače profesora ekonomije u Bostonu (MIT – Massachusetts Institute of Technology): na misiji u Jugoslaviji u jednom periodu rapidnog pada kursa dinara, on nije bio zadovoljan opštim objašnjenjem da u inflaciji ponekad kurs, a ponekad cene, preuzimaju vođstvo u depresijaciji valute. Po Fišeru, iza svakog brzog pada kursa mora da postoji specifični razlog, specifično žarište, koje dovodi do preterane ponude domaće valute ili preterane tražnje za stranom valutom; a ako su ponuda i tražnja neelastične u odnosu na cenu (kurs), vrlo velike promene u ceni (kursu) će biti potrebne da bi došlo do tržišne ravnoteže u datom periodu.
U jesen 1992. dobio sam utisak da je odlučujući element tražnje za devizama bila masivna kupovina od strane dveju banaka koje su plaćale vrlo visoke kamate na depozite u stranoj valuti, Dafiment banke i Jugoskandika, naročito Dafiment. Da bi održavala mehanizam visokih kamatnih stopa – 10 do 15% mesečno na depozite u devizama – Dafiment je morala da privlači sve nove i nove devizne štediše; a ovo je mogla da učini samo nudeći vrlo visoke ili sve više kamatne stope deponentima. Razume se da Dafiment nije mogla da investira sredstva u profitabilne projekte koji bi davali prinos od 10 do 15% mesečno u devizama, jer takvi projekti ne postoje; jedino je ostajala mogućnost tzv. Ponzi šeme: sistema nazvanog po bankaru Ponzi, u kome se progresivno širi broj ulagača (deponenata) sa ponudom sve viših kamatnih stopa doklegod publika ne prozre da se radi o piramidi dugova bez ikakve proizvodne ili trgovačke osnove: onda novi depoziti usahnu, Ponzi banka ne može da servisira depozite, i cela šema pada kao kuća od karata. Ali vlasnici šeme – banke tipa Ponzi – pokušavaju da odlože ovaj dan konačnog obračuna i nude sve više kamatne stope novim depozitorima kako bi privukli novi novac. Tražnja vlasnika banke za devizama je skoro neograničena i oni su spremni da plate svaku cenu, tj. da ponude skoro svaku kamatnu stopu i skoro svaki kurs da bi dobili novac. Tražnja za devizama koja je neelastična u odnosu na cenu će oterati cenu deviza, u našem slučaju nemačke marke kao osnovne strane valute na jugoslovenskom tržištu, na vrlo visok nivo – i ovo je po mom mišljenju bio ključni činilac u porastu cena marke u jesen 1992. A nezadržani porast cene marke bi povukao za sobom ukupni nivo cena i stoga je predstavljao možda odlučujuću opasnost za slabljenje stabilizacionog plana 1992. Ni za jedno drugo dobro koje bi se kupilo za marke, i stoga tražnja maraka nije bila toliko neograničena bez obzira na cenu kao što bi se moglo očekivati da je tražnja vlasnika Dafiment i Skandika da bi spasli svoje banke. Prema tome, trebalo je stati na put daljem funkcionisanju ovih banaka, u interesu stabilizacije; i ovo bi u principu bilo lako uraditi oduzimanjem njihovih dozvola za rad na osnovu opravdane sumnje da su Dafiment i Skandik plasmani morali da budu vrlo spekulativne prirode kada su ove banke nudile ulagačima interesne stope u devizama od 10 do 15% mesečno. Na godišnjem nivou, ovo su bile stope od 213 do 435 odsto.
Beograd je onda bio pun glasova da vlasti imaju svoje prste u Dafiment operaciji, tj. da su one ili neki ljudi na vrlo visokim položajima bili krajnji korisnici Dafiment deviza prikupljenih od naivnog stanovništva. Pre nego što bih otišao da razgovaram sa funkcionerima Dafimenta o prirodi njihovih plasmana, cene koju plaćaju za depozite, izvorima njihovih sredstava u dinarima i volumenu njihove tražnje za devizama, mislio sam da treba da razgovaram sa nekom od naših državnih struktura. Došao sam u dodir sa profesorom Đorđem Đukićem, koji je nedavno postao član Ekonomskog saveta Srbije i tako bio moj kolega, a u isto vreme je bio narodni poslanik i predsednik kreditnog odbora (možda se zvao Odbor za kreditne i monetarne poslove) jednog od veća Narodne skupštine. Gospodin Đukić mi je rekao da kada bi on bio na mom mestu, ne bi čačkao po Dafiment operacijama. Ja sam se zamislio, ali nisam odustao od ideje da je ovde jedan od ključeva naše inflacije.
Nažalost, morao sam da prekinem rad, jer sam u jesen 1992. morao da putujem u Ameriku po nekom ličnom poslu; tamo sam se razboleo i ostao sve do aprila 1993. godine.
Uvod u hiper inflaciju
U proleće 1993. inflaciona situacija se bila zaoštrila. Cene su ponovo rasle po stopi daleko iznad 100 procenata mesečno, kurs marke je skakao skoro svake nedelje, i strah od daljeg pogoršanja situacije je rastao. Jugoslavija je sada osećala i pritisak blokade koja je, dodata dejstvima raspada Jugoslavije, zaoštrila oskudicu deviza i time dala dalji podstrek slabljenju kursa dinara – pored podstreka koji je rezultirao od domaće inflacije i bekstva kapitala iz dinara u marke u strahu od dalje depresijacije kursa dinara i interne inflacije. Ovim „strukturnim“ činiocima izgleda da je bio dodat – ili je možda bio i primarni – oštar porast budžetskog deficita. Ministar Zebić mi je u diskusiji negde aprila 1993. rekao da su jugoslovenski državni izdaci posle napada hrvatske vojske na most preko Maslenice bili jako povećani i možda je ovo bio glavni uzrok ubrzanja inflacije. Ubrzanje je takođe koincidiralo sa ostavkom Božovićeve vlade. Politička neizvesnost je tako dodata rastućoj ekonomskoj nesigurnosti zbog blokade, rata i budžetskog deficita.
Tri specifična činioca su doprinela ubrzanju naše inflacije i njenom prelasku u hiper inflaciju u proleće 1993.
Prvo, došlo je do masivne ekspanzije novčane mase usled drastičnog pojeftinjenja cene kredita u aprilu 1993. Do pojeftinjenja je došlo usled odluke Narodne banke Jugoslavije da snizi svoju eskontnu stopu i da primeni ovo sniženje povećanjem ponude novca kroz labavljenje primarne emisije. Iza ove odluke je bio pritisak industrijskih i poljoprivrednih proizvođača koji su želeli niže kamatne stope i koji su kukali da ih guše postojeće kamate, sprečavajući porast proizvodnje i onemogućavajući nove investicije. Tačno je bilo da su nominalne kamatne stope bile visoke: 65% godišnje eskontna stopa NBJ i komercijalne stope još više. Ali ove stope su bile negativne u realnim iznosima za gro proizvođača, jer je inflacija bila daleko veća. Ipak, bilo se uvrežilo verovanje da veliki finansijski troškovi predstavljaju jedan od vodećih činilaca porasta troškova generalno, i time porasta robnih cena. Ovome je bilo dodato populističko uverenje u medijima, a u izvesnoj meri u javnosti uopšte, da su bankari i banke glavni korisnici visokih kamatnih stopa i možda čak i same inflacije. Bilo kako bilo, jedna od prvih odluka Saveta Narodne banke posle ostavke Božovićeve srpske vlade, odluka u kojoj je takođe bila sigurno angažovana Savezna vlada, bilo je smanjenje eskontne stope na 34% godišnje u aprilu 1993. Dobro se sećam tog dana: bio je zakazan sastanak Ekonomskog saveta Srbije i predmet je trebalo da bude monetarna politika. Ali diskusije skoro nije uopšte bilo. Posle oko dva sata čekanja, pojavili su se, mislim, gospoda Zebić, Vuk Ognjanović i neko iz Narodne banke, koji su upravo došli sa konferencije za štampu u Saveznoj vladi, na kojoj su objavili sniženje kamatnih stopa. Tempo inflacije je onda bio preko 100% mesečno, dok je eskontna stopa bila snižena na 34% godišnje: da bi ova odluka bila primenjena i ovela do željene opšte redukcije kamatnih stopa, tj. i onih komercijalnih, NBJ bi imala da uđe u masivnu ekspanziju primarnog novca, dajući zajmove bankama i preduzećima po niskoj kamatnoj stopi.
Tačno to se odigralo sledećih nekoliko meseci: došlo je do ogromne ekspanzije kredita u aprilu–junu 1993: komercijalne banke i neke proizvodne i prometne firme su dobijale kredite po oko 2% mesečno i onda davale zajmove konačnim korisnicima po nekoliko puta višoj stopi; pod ovim uslovima, volumen kreditne ekspanzije je bio skoro neograničen, sa ogromnim pritiskom na robne cene i na devizno tržište. Nama u Ekonomskom savetu je bilo jasno da će aprilska odluka o sniženju kamatne stope imati dalekosežne posledice: gospoda Nebojša Savić, Nikola Zelić i ja smo se zgledali posle saopštenja, postavili nekoliko pitanja čija je svrha bila da dobijem odgovor da li su kreatori ovog najnovijeg zaokreta u ekonomskoj politici bili svesni ogromnih implikacija koje ima. Odgovori nisu bili jasni, bilo je nejasno ko je u stvari doneo ove odluke, mi smo zanemeli, i jedino što je bilo jasno je da naš Ekonomski savet nije imao više šta da radi: ulazili smo u fazu u kojoj više nije bilo mesta za ekonomsku analizu. Još jedna komplikacija je bilo uvođenje dvojnog deviznog kursa; kao i sniženje kamatne stope, uvođenje privilegovanog kursa (koji bi zaostajao 25-30% iza tržišnog) vodilo je masovnoj
tražnji deviza od strane privilegovanih korisnika. Ako su to u isto vreme bili i korisnici jevtinih dinarskih kredita iz primarne emisije, ukupno dejstvo na tražnju deviza je bilo ogromno. Od ovoga su se naročito okoristili neki posrednici, uključujući neke banke koje su se obogatile fantastičnom brzinom, upotrebljavajući primarnu emisiju za kupovinu deviza koje su onda prodavale na crnom tržištu uz ogromne profite i skoro nikakav rizik.
Drugo, trebalo je doneti odluku o finansiranju žetve 1993. Svaka nova žetva u Jugoslaviji predstavlja traumatično iskustvo sa gledišta finansiranja. Obično se čeka do poslednjeg momenta sa određivanjem zaštitne cene koju će država obezbediti svojim kupovinama za Direkciju robnih rezervi; robno tržište postoji, ali na njemu vlada neizvesnost u pogledu budućih cena jer vladina politika zaštitnih cena nije poznata; finansijsko tržište takođe postoji, ali kada je inflacija visoka, nema prodaja na duži rok, pa čak ni na srednji rok, dok se ova tržišta ustručavaju da finansiraju zalihe do sledeće sezone jer nemaju dovoljno sredstava. Pod ovim uslovima, centralna banka je ta koja treba da dâ bar deo sredstava za kupovinu žetve, a to u znatnoj meri može da znači pritisak na primarnu emisiju, tj. štampanje novca. U junu 1993, ova objektivno negativna situacija je bila pogoršana pogrešnom odlukom Narodne banke. Gospodin Šainović, novi predsednik Vlade Srbije posle gospodina Božovića, u jednoj kasnijoj diskusiji samnom o uzrocima naše hiper inflacije, pripisao je dosta odgovornosti za drastični skok cene marke i robnih cena početkom jula 1993. nesrećnoj izjavi jednog od najviših funkcionera NBJ da će centralna banka obezbediti novac za finansiranje cele žetve 1993; već nervozno tržište je brzo izračunalo da bi primarna emisija potrebna za otkup žetve bila vrlo velika u odnosu na postojeću novčanu masu, i masivni skok robnih cena i cene marke je sledovao i pre nego što je i jedan jedini dinar bio pušten u opticaj radi kupovine novog žita.
Treće, duboko impresionirane brzinom porasta cena koji se odigravao maja i početkom juna 1993. i haosom koji je nastupio na robnom tržištu usled spekulativne akumulacije zaliha, vlasti su povukle pogrešan potez deklarišući opsežno zamrzavanje cena u skoro celoj trgovinskoj mreži. Zamrzavanje cena 19. jula 1993, umesto da zaustavi spekulaciju zalihama, samo ju je potenciralo: nastala je navala skoro svih platežno-sposobnih privrednih subjekata – spekulanata, švercera, finansijera, preduzetnika, bogatih individualnih potrošača – na stokove robe u radnjama i u trgovačkoj mreži, kao i na tržištu deviza. Jedna kasnija analiza dejstava ovog zamrzavanja cena, kao i onog koje je bilo ponovo primenjeno u avgustu–septembru 1993, pripisala je slom državne (društvene) trgovine ovim merama:
„Priča o propasti velikih trgovinskih kuća u našoj zemlji vezuje se, pre svega, za kobnu 1993. godinu i ,zamrzavanje’ cena koje je država naredila usred najžešće inflacije, uz pretnju da će oni koji pokušaju da sakriju robu od kupaca biti najstrože kažnjeni. Direktori koji su postupili onako kako im je naloženo doživeli su, prvo, da sve stvari iz njihovih prodavnica budu budzašto razgrabljene (neretko od strane poslovođa tih istih radnji, koji su jevtino kupljenu robu kasnije prodavali za devize po znatno višim cenama, preko oglasa ili privatnih radnji), zatim, da firma ostane bez ikakvih obrtnih sredstava, zatim i bez novca za otplatu dugova prema bankama i dobavljačima, pa da račun preduzeća bude blokiran, radnici bez plate, onda u štrajku ... (Aleksandra Mijalković, Zašto su propali „giganti“? – Istraživanje Politike: putevi jugoslovenske trgovine, Politika, 23. marta 1998)
Kombinacija masivnih zaduživanja preduzeća i spekulanata usled sniženja kamatnih stopa, nesrećnog saopštenja Narodne banke da će kupiti celu žetvu, i opsežnog maksimiranja cena od strane vlasti, dodati već postojećoj visokoj inflaciji, prouzrokovali su masivno bekstvo iz dinara u robe i devize – udarac početkom jula 1993. od koga jugoslovenski monetarni sistem više nije mogao da se oporavi.
Posle sloma 1991, Jugoslavija je postala homogenija država, a onda je doživela jednu od najvećih inflacija u svetu i istoriji. Problemi su očevidno bili neregionalne prirode u 1992–93. U sadašnjoj „skraćenoj“ Jugoslaviji regionalni konflikti nisu eliminisani. Budžetska podrška će morati da bude davana siromašnim krajevima na jugu Jugoslavije i drugde. Ali bar za izvesno vreme centralni uzrok naše inflacije neće biti budžetski transferi za nedovoljno razvijena područja, već transferi i krediti bolesnom delu privrede i veliki rashodi ogromne i glomazne administrativne i paraadministrativne mašine Jugoslavije. Ovih mišljenja su neki naši istaknuti ekonomisti. Gledište da je glavni uzrok inflacije nesrazmerno visok teret državnih rashoda koje naša privreda ne može da podnese i stoga podiže cene i stvara inflaciju zastupali su ekonomisti u konsultantskoj firmi CES MECON, naročito gospodin Pavle Petrović, direktor studija, kao i gospodin Stojan Stamenković i gospođa Aleksandra Pošarac iz Instituta ekonomskih nauka, i gospodin Miroljub Labus, profesor ekonomije na Pravnom fakultetu, svi iz Beograda. Gledište da je neefikasnost naše privredne organizacije glavni uzrok inflacije jer naš javni (društveni) sektor ne proizvodi dovoljno jevtino i dovoljno velike količine robe u odnosu na plate i profitne marže koje zahteva, naročito su zastupali profesor Miodrag Zec i profesor Nebojša Savić, Beograd, i gospodin Stanko Radmilović, direktor Finansing centra iz Novog Sada, kao i profesor Labus.
Meni je bilo potrebno vreme od početka mog rada na jugoslovenskim problemima 1990. i naročito moje iskustvo kao guvernera Narodne banke Jugoslavije u 1994–96. da shvatim dubinu teškoća koje su ovi „strukturni“ ekonomisti već poznavali.
Moj prvi susret sa našom inflacijom je bio u njenoj virulentnoj fazi 1992–93. kada su u isto vreme operisali kako ovi strukturni činioci, tako i čisto monetarni uzroci: ogromno štampanje para umesto upotrebe poreskog sistema koji bi imao da snosi teret prouzrokovan raspadom Jugoslavije, građanskim ratom i međunarodnim sankcijama.
...
Naime, sa početkom građanskog rata u leto 1991, pred Jugoslavijom je postojao izbor da li će uvesti režim ratne ekonomije ili će nastaviti sa tržišnim sistemom; i u ovom drugom slučaju, da li će vojni napor finansirati iz oporezivanja ili iz zaduživanja kod centralne banke. (I zaduživanje od stanovništva je bilo jedan od izbora u principu, ali tržište kapitala nije kod nas bilo dovoljno razvijeno da bi se ozbiljno računalo na ovu alternativu.)
Može izgledati čudno, ali izgleda da ovaj ključni izbor između ratne privrede, tj. racioniranja i kontrole, i tržišne privrede nije uopšte bio diskutovan i razmatran. Mislim da je razlog bio dvostruk. Prvo, jugoslovenski rukovodioci su bili ponosni na
sistem radničkog samoupravljanja koji je bio propraćen autonomijom preduzeća, znatnom slobodom određivanja cena i slobodom unutrašnjeg robnog tržišta; i oni su verovali da bi napuštanje slobodnog tržišta, čak i privremeno, bilo veliki korak natrag u administrativni sistem. Drugo, verovalo se da će i građanski rat i sankcije biti kratkotrajni, te stoga ne bi imalo smisla praviti drastične sistemske promene. Ostalo je pitanje finansiranja vojnih izdataka i prilagođavanja raspadu Jugoslavije. Dopunski rashodi koje su ova dva činioca zahtevala mogli su se u principu finansirati iz dopunskog oporezivanja; ali čini mi se da ni ovo pitanje nije bilo ozbiljno razmatrano. Sećam se razgovora sa jednim bliskim savetnikom gospodina Miloševića: on, savetnik, mi je rekao da je savetovao gospodina Miloševića da malo inflacije ne bi smetalo.
Njenom razvoju je doprinela početna lakoća sa kojom je privreda izgledala da apsorbuje inflaciju; to je verovatno zavelo rukovodstvo da se mogu štampati sve veće količine para, dok situacija nije izmakla kontroli i pretvorila se u hiper inflaciju koju niko više nije mogao da kontroliše.
U leto i ranu jesen 1992. mi smo uspeli da snizimo tempo inflacije, na ispod 50% mesečno.
Prvi proboj u primeni plana gospodina Božovića odigrao se u jesen 1992. kada je kurs dinara na crnom tržištu počeo naglo i znatno da slabi, uprkos smirivanju porasta robnih cena i novčane mase. Morali su da budu na delu neki specifični razlozi za ovaj pad spoljne vrednosti dinara. Setio sam se jedne ranije analize Stenlija Fišera (Stanley Fisher), zamenika Generalnog direktora Međunarodnog monetarnog fonda, inače profesora ekonomije u Bostonu (MIT – Massachusetts Institute of Technology): na misiji u Jugoslaviji u jednom periodu rapidnog pada kursa dinara, on nije bio zadovoljan opštim objašnjenjem da u inflaciji ponekad kurs, a ponekad cene, preuzimaju vođstvo u depresijaciji valute. Po Fišeru, iza svakog brzog pada kursa mora da postoji specifični razlog, specifično žarište, koje dovodi do preterane ponude domaće valute ili preterane tražnje za stranom valutom; a ako su ponuda i tražnja neelastične u odnosu na cenu (kurs), vrlo velike promene u ceni (kursu) će biti potrebne da bi došlo do tržišne ravnoteže u datom periodu.
U jesen 1992. dobio sam utisak da je odlučujući element tražnje za devizama bila masivna kupovina od strane dveju banaka koje su plaćale vrlo visoke kamate na depozite u stranoj valuti, Dafiment banke i Jugoskandika, naročito Dafiment. Da bi održavala mehanizam visokih kamatnih stopa – 10 do 15% mesečno na depozite u devizama – Dafiment je morala da privlači sve nove i nove devizne štediše; a ovo je mogla da učini samo nudeći vrlo visoke ili sve više kamatne stope deponentima. Razume se da Dafiment nije mogla da investira sredstva u profitabilne projekte koji bi davali prinos od 10 do 15% mesečno u devizama, jer takvi projekti ne postoje; jedino je ostajala mogućnost tzv. Ponzi šeme: sistema nazvanog po bankaru Ponzi, u kome se progresivno širi broj ulagača (deponenata) sa ponudom sve viših kamatnih stopa doklegod publika ne prozre da se radi o piramidi dugova bez ikakve proizvodne ili trgovačke osnove: onda novi depoziti usahnu, Ponzi banka ne može da servisira depozite, i cela šema pada kao kuća od karata. Ali vlasnici šeme – banke tipa Ponzi – pokušavaju da odlože ovaj dan konačnog obračuna i nude sve više kamatne stope novim depozitorima kako bi privukli novi novac. Tražnja vlasnika banke za devizama je skoro neograničena i oni su spremni da plate svaku cenu, tj. da ponude skoro svaku kamatnu stopu i skoro svaki kurs da bi dobili novac. Tražnja za devizama koja je neelastična u odnosu na cenu će oterati cenu deviza, u našem slučaju nemačke marke kao osnovne strane valute na jugoslovenskom tržištu, na vrlo visok nivo – i ovo je po mom mišljenju bio ključni činilac u porastu cena marke u jesen 1992. A nezadržani porast cene marke bi povukao za sobom ukupni nivo cena i stoga je predstavljao možda odlučujuću opasnost za slabljenje stabilizacionog plana 1992. Ni za jedno drugo dobro koje bi se kupilo za marke, i stoga tražnja maraka nije bila toliko neograničena bez obzira na cenu kao što bi se moglo očekivati da je tražnja vlasnika Dafiment i Skandika da bi spasli svoje banke. Prema tome, trebalo je stati na put daljem funkcionisanju ovih banaka, u interesu stabilizacije; i ovo bi u principu bilo lako uraditi oduzimanjem njihovih dozvola za rad na osnovu opravdane sumnje da su Dafiment i Skandik plasmani morali da budu vrlo spekulativne prirode kada su ove banke nudile ulagačima interesne stope u devizama od 10 do 15% mesečno. Na godišnjem nivou, ovo su bile stope od 213 do 435 odsto.
Beograd je onda bio pun glasova da vlasti imaju svoje prste u Dafiment operaciji, tj. da su one ili neki ljudi na vrlo visokim položajima bili krajnji korisnici Dafiment deviza prikupljenih od naivnog stanovništva. Pre nego što bih otišao da razgovaram sa funkcionerima Dafimenta o prirodi njihovih plasmana, cene koju plaćaju za depozite, izvorima njihovih sredstava u dinarima i volumenu njihove tražnje za devizama, mislio sam da treba da razgovaram sa nekom od naših državnih struktura. Došao sam u dodir sa profesorom Đorđem Đukićem, koji je nedavno postao član Ekonomskog saveta Srbije i tako bio moj kolega, a u isto vreme je bio narodni poslanik i predsednik kreditnog odbora (možda se zvao Odbor za kreditne i monetarne poslove) jednog od veća Narodne skupštine. Gospodin Đukić mi je rekao da kada bi on bio na mom mestu, ne bi čačkao po Dafiment operacijama. Ja sam se zamislio, ali nisam odustao od ideje da je ovde jedan od ključeva naše inflacije.
Nažalost, morao sam da prekinem rad, jer sam u jesen 1992. morao da putujem u Ameriku po nekom ličnom poslu; tamo sam se razboleo i ostao sve do aprila 1993. godine.
Uvod u hiper inflaciju
U proleće 1993. inflaciona situacija se bila zaoštrila. Cene su ponovo rasle po stopi daleko iznad 100 procenata mesečno, kurs marke je skakao skoro svake nedelje, i strah od daljeg pogoršanja situacije je rastao. Jugoslavija je sada osećala i pritisak blokade koja je, dodata dejstvima raspada Jugoslavije, zaoštrila oskudicu deviza i time dala dalji podstrek slabljenju kursa dinara – pored podstreka koji je rezultirao od domaće inflacije i bekstva kapitala iz dinara u marke u strahu od dalje depresijacije kursa dinara i interne inflacije. Ovim „strukturnim“ činiocima izgleda da je bio dodat – ili je možda bio i primarni – oštar porast budžetskog deficita. Ministar Zebić mi je u diskusiji negde aprila 1993. rekao da su jugoslovenski državni izdaci posle napada hrvatske vojske na most preko Maslenice bili jako povećani i možda je ovo bio glavni uzrok ubrzanja inflacije. Ubrzanje je takođe koincidiralo sa ostavkom Božovićeve vlade. Politička neizvesnost je tako dodata rastućoj ekonomskoj nesigurnosti zbog blokade, rata i budžetskog deficita.
Tri specifična činioca su doprinela ubrzanju naše inflacije i njenom prelasku u hiper inflaciju u proleće 1993.
Prvo, došlo je do masivne ekspanzije novčane mase usled drastičnog pojeftinjenja cene kredita u aprilu 1993. Do pojeftinjenja je došlo usled odluke Narodne banke Jugoslavije da snizi svoju eskontnu stopu i da primeni ovo sniženje povećanjem ponude novca kroz labavljenje primarne emisije. Iza ove odluke je bio pritisak industrijskih i poljoprivrednih proizvođača koji su želeli niže kamatne stope i koji su kukali da ih guše postojeće kamate, sprečavajući porast proizvodnje i onemogućavajući nove investicije. Tačno je bilo da su nominalne kamatne stope bile visoke: 65% godišnje eskontna stopa NBJ i komercijalne stope još više. Ali ove stope su bile negativne u realnim iznosima za gro proizvođača, jer je inflacija bila daleko veća. Ipak, bilo se uvrežilo verovanje da veliki finansijski troškovi predstavljaju jedan od vodećih činilaca porasta troškova generalno, i time porasta robnih cena. Ovome je bilo dodato populističko uverenje u medijima, a u izvesnoj meri u javnosti uopšte, da su bankari i banke glavni korisnici visokih kamatnih stopa i možda čak i same inflacije. Bilo kako bilo, jedna od prvih odluka Saveta Narodne banke posle ostavke Božovićeve srpske vlade, odluka u kojoj je takođe bila sigurno angažovana Savezna vlada, bilo je smanjenje eskontne stope na 34% godišnje u aprilu 1993. Dobro se sećam tog dana: bio je zakazan sastanak Ekonomskog saveta Srbije i predmet je trebalo da bude monetarna politika. Ali diskusije skoro nije uopšte bilo. Posle oko dva sata čekanja, pojavili su se, mislim, gospoda Zebić, Vuk Ognjanović i neko iz Narodne banke, koji su upravo došli sa konferencije za štampu u Saveznoj vladi, na kojoj su objavili sniženje kamatnih stopa. Tempo inflacije je onda bio preko 100% mesečno, dok je eskontna stopa bila snižena na 34% godišnje: da bi ova odluka bila primenjena i ovela do željene opšte redukcije kamatnih stopa, tj. i onih komercijalnih, NBJ bi imala da uđe u masivnu ekspanziju primarnog novca, dajući zajmove bankama i preduzećima po niskoj kamatnoj stopi.
Tačno to se odigralo sledećih nekoliko meseci: došlo je do ogromne ekspanzije kredita u aprilu–junu 1993: komercijalne banke i neke proizvodne i prometne firme su dobijale kredite po oko 2% mesečno i onda davale zajmove konačnim korisnicima po nekoliko puta višoj stopi; pod ovim uslovima, volumen kreditne ekspanzije je bio skoro neograničen, sa ogromnim pritiskom na robne cene i na devizno tržište. Nama u Ekonomskom savetu je bilo jasno da će aprilska odluka o sniženju kamatne stope imati dalekosežne posledice: gospoda Nebojša Savić, Nikola Zelić i ja smo se zgledali posle saopštenja, postavili nekoliko pitanja čija je svrha bila da dobijem odgovor da li su kreatori ovog najnovijeg zaokreta u ekonomskoj politici bili svesni ogromnih implikacija koje ima. Odgovori nisu bili jasni, bilo je nejasno ko je u stvari doneo ove odluke, mi smo zanemeli, i jedino što je bilo jasno je da naš Ekonomski savet nije imao više šta da radi: ulazili smo u fazu u kojoj više nije bilo mesta za ekonomsku analizu. Još jedna komplikacija je bilo uvođenje dvojnog deviznog kursa; kao i sniženje kamatne stope, uvođenje privilegovanog kursa (koji bi zaostajao 25-30% iza tržišnog) vodilo je masovnoj
tražnji deviza od strane privilegovanih korisnika. Ako su to u isto vreme bili i korisnici jevtinih dinarskih kredita iz primarne emisije, ukupno dejstvo na tražnju deviza je bilo ogromno. Od ovoga su se naročito okoristili neki posrednici, uključujući neke banke koje su se obogatile fantastičnom brzinom, upotrebljavajući primarnu emisiju za kupovinu deviza koje su onda prodavale na crnom tržištu uz ogromne profite i skoro nikakav rizik.
Drugo, trebalo je doneti odluku o finansiranju žetve 1993. Svaka nova žetva u Jugoslaviji predstavlja traumatično iskustvo sa gledišta finansiranja. Obično se čeka do poslednjeg momenta sa određivanjem zaštitne cene koju će država obezbediti svojim kupovinama za Direkciju robnih rezervi; robno tržište postoji, ali na njemu vlada neizvesnost u pogledu budućih cena jer vladina politika zaštitnih cena nije poznata; finansijsko tržište takođe postoji, ali kada je inflacija visoka, nema prodaja na duži rok, pa čak ni na srednji rok, dok se ova tržišta ustručavaju da finansiraju zalihe do sledeće sezone jer nemaju dovoljno sredstava. Pod ovim uslovima, centralna banka je ta koja treba da dâ bar deo sredstava za kupovinu žetve, a to u znatnoj meri može da znači pritisak na primarnu emisiju, tj. štampanje novca. U junu 1993, ova objektivno negativna situacija je bila pogoršana pogrešnom odlukom Narodne banke. Gospodin Šainović, novi predsednik Vlade Srbije posle gospodina Božovića, u jednoj kasnijoj diskusiji samnom o uzrocima naše hiper inflacije, pripisao je dosta odgovornosti za drastični skok cene marke i robnih cena početkom jula 1993. nesrećnoj izjavi jednog od najviših funkcionera NBJ da će centralna banka obezbediti novac za finansiranje cele žetve 1993; već nervozno tržište je brzo izračunalo da bi primarna emisija potrebna za otkup žetve bila vrlo velika u odnosu na postojeću novčanu masu, i masivni skok robnih cena i cene marke je sledovao i pre nego što je i jedan jedini dinar bio pušten u opticaj radi kupovine novog žita.
Treće, duboko impresionirane brzinom porasta cena koji se odigravao maja i početkom juna 1993. i haosom koji je nastupio na robnom tržištu usled spekulativne akumulacije zaliha, vlasti su povukle pogrešan potez deklarišući opsežno zamrzavanje cena u skoro celoj trgovinskoj mreži. Zamrzavanje cena 19. jula 1993, umesto da zaustavi spekulaciju zalihama, samo ju je potenciralo: nastala je navala skoro svih platežno-sposobnih privrednih subjekata – spekulanata, švercera, finansijera, preduzetnika, bogatih individualnih potrošača – na stokove robe u radnjama i u trgovačkoj mreži, kao i na tržištu deviza. Jedna kasnija analiza dejstava ovog zamrzavanja cena, kao i onog koje je bilo ponovo primenjeno u avgustu–septembru 1993, pripisala je slom državne (društvene) trgovine ovim merama:
„Priča o propasti velikih trgovinskih kuća u našoj zemlji vezuje se, pre svega, za kobnu 1993. godinu i ,zamrzavanje’ cena koje je država naredila usred najžešće inflacije, uz pretnju da će oni koji pokušaju da sakriju robu od kupaca biti najstrože kažnjeni. Direktori koji su postupili onako kako im je naloženo doživeli su, prvo, da sve stvari iz njihovih prodavnica budu budzašto razgrabljene (neretko od strane poslovođa tih istih radnji, koji su jevtino kupljenu robu kasnije prodavali za devize po znatno višim cenama, preko oglasa ili privatnih radnji), zatim, da firma ostane bez ikakvih obrtnih sredstava, zatim i bez novca za otplatu dugova prema bankama i dobavljačima, pa da račun preduzeća bude blokiran, radnici bez plate, onda u štrajku ... (Aleksandra Mijalković, Zašto su propali „giganti“? – Istraživanje Politike: putevi jugoslovenske trgovine, Politika, 23. marta 1998)
Kombinacija masivnih zaduživanja preduzeća i spekulanata usled sniženja kamatnih stopa, nesrećnog saopštenja Narodne banke da će kupiti celu žetvu, i opsežnog maksimiranja cena od strane vlasti, dodati već postojećoj visokoj inflaciji, prouzrokovali su masivno bekstvo iz dinara u robe i devize – udarac početkom jula 1993. od koga jugoslovenski monetarni sistem više nije mogao da se oporavi.
- Posts : 52645
Join date : 2017-11-15
ficfiric wrote:Kad bi se pustilo pitanje koliko Tesli je potrebno za jednog Pancica na tviter, mislim da bi nastalo vece klanje od onog kombinovanja razlomka sa znakom deljenja
Lički derbi
- Posts : 35874
Join date : 2012-02-10
evo racunice
_____
★
Uprava napolje!
- Posts : 41719
Join date : 2012-02-12
Location : wife privilege
Неко је на сезаму крајем 1993. причао како је покушавао да испегла криву курса, да види како се то понаша. И добио је праву линију, кад је логаритмовао други пут.
Дакле функција је била експоненцијално експоненцијална. Уосталом, види се кад се излиста курс, као ово горе, да ширина износа расте експоненцијално.
Дакле функција је била експоненцијално експоненцијална. Уосталом, види се кад се излиста курс, као ово горе, да ширина износа расте експоненцијално.
_____
the more you drink, the W.C.
И кажем себи у сну, еј бре коњу па ти ни немаш озвучење, имаш оне две кутијице око монитора, видећеш кад се пробудиш...
- Posts : 19278
Join date : 2014-12-12
Uz dužno poštovanje, Avramović je glede Dafine francuska sobarica. Glavni operativac je bio Mrka a tu negde i Brana Crnčević. Večni stanari Aleje zaslužnih građana.Tako da to baca i malu senku na verodostojnost ostatka teksta.
- Posts : 52645
Join date : 2017-11-15
Mislim da nam i danas treba brisanje bar jedne nule
- Posts : 35874
Join date : 2012-02-10
dve ako cemo da gadjamo vrednost evra
_____
★
Uprava napolje!
- Posts : 19278
Join date : 2014-12-12
Glasom Miše Brkića...
- Posts : 52645
Join date : 2017-11-15
ficfiric wrote:dve ako cemo da gadjamo vrednost evra
Iskreno, ne bih to, previše sitniša. Bolje ovo, kao NOK, SEK i DKK
- Posts : 41719
Join date : 2012-02-12
Location : wife privilege
Јен скочио 30% откако сам последњи пут обратио пажњу на њ. Њ је јако запостављен. А као да је јуче било кад је 1 јен био 1 динар.
Кад Јапанци почну да скидају нуле, ми можемо да скидамо гаће, изгледа.
Кад Јапанци почну да скидају нуле, ми можемо да скидамо гаће, изгледа.
_____
the more you drink, the W.C.
И кажем себи у сну, еј бре коњу па ти ни немаш озвучење, имаш оне две кутијице око монитора, видећеш кад се пробудиш...
- Posts : 1755
Join date : 2023-07-16
Инфлација 1993 се погоршала јер су нам увели значјано оштрије санкције од оних 1992. Оне из 1992 спо некако успевали да превалимо коришћењем криминалаца, тако је држава брзо криминализована, за шверц нафте, пре свега. У првој половини 1993 нам уведу јачу блокаду. Зато Милошевић иде на Пале. Када је то пропало, Милошевић је скинуо гаће поптуно јер се држава изнутра распадала, нисмо могли жетву одрадити. Тада је одређена судбина РСК и санкције на Дрини а Милошевић после избора у зиму 1993 добио "Нову Демократију" из Депоса и Аврамовића, па је 1994 пуштен платни промет са иностранством и неке парице из иностранства.
Мада је СФРј кроз осамдесете стално кубурила са високом инфлацијом и хипеинфлацијом. Анте Марковић је 1990 то покушао са сасече, па је опет после слићне промене нула плата у маркама значајно скочила, мислим да је дошпла и помоћ ММФ под условима, али то је плаћано сечењем производње...
Мада је СФРј кроз осамдесете стално кубурила са високом инфлацијом и хипеинфлацијом. Анте Марковић је 1990 то покушао са сасече, па је опет после слићне промене нула плата у маркама значајно скочила, мислим да је дошпла и помоћ ММФ под условима, али то је плаћано сечењем производње...
- Posts : 1755
Join date : 2023-07-16
Мада треба мало погледати према Аграму да ли су они штамали динаре, нпр. њихова промена са хр. динара на куну, и где су ти динари гурани. Мада то није могло да има толики удео у инфлацији.
- Guest
Шта је радио један баја који је са мном играо фудбал у то време: радио је у банци, и имао ту привилегију да себи изда (нелегално) неограничену количину чекова. Онда би за те чекове купио шта год би се појавило у продавницама. У којима не би било углавном ничег, осим што би се ту и тамо појавило нешто што нико нормалан не би ни помислио да купи, нпр. суперлуксузна баснословно скупа италијанска машина за прање судова. Онда он уђе и купи ту машину, на чекове, и одмах је препрода за отприлике четвртину цене коју је платио, али у маркама. Виц је био у томе што је тада аутоматизација у банкама била у каменом добу, процесирање чека је трајало отприлике месец дана, а за то време би се цена коју је он платио претворила у нешто за шта ниси могао да купиш ни сендвич. Били смо комшије, возио ме је на фуцу ганц-новом југо флоридом, једним тужним симболом пропале државе…
- Posts : 15579
Join date : 2016-03-27
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Posts : 35874
Join date : 2012-02-10
_____
★
Uprava napolje!
- Posts : 35874
Join date : 2012-02-10
40 godina
I dalje mi je najjaci utisak na slici mali broj ljudi po terasama i prozorima. Ipak im je pred kucom otvaranje olimpijade
mogu da zamislim scene:
- Vracaj se za sto i uci, imas geografiju sledece nedelje a pojma nemas
- Ali mama, samo da pogledam...
- Gledaces drugi put, sad na ucenje
I dalje mi je najjaci utisak na slici mali broj ljudi po terasama i prozorima. Ipak im je pred kucom otvaranje olimpijade
mogu da zamislim scene:
- Vracaj se za sto i uci, imas geografiju sledece nedelje a pojma nemas
- Ali mama, samo da pogledam...
- Gledaces drugi put, sad na ucenje
_____
★
Uprava napolje!
- Posts : 41719
Join date : 2012-02-12
Location : wife privilege
Можда је било и „ма затварај тај прозор, знаш пошто је гријање!“.
_____
the more you drink, the W.C.
И кажем себи у сну, еј бре коњу па ти ни немаш озвучење, имаш оне две кутијице око монитора, видећеш кад се пробудиш...
- Posts : 1755
Join date : 2023-07-16
Улични ходач wrote:Инфлација 1993 се погоршала јер су нам увели значјано оштрије санкције од оних 1992. Оне из 1992 спо некако успевали да превалимо коришћењем криминалаца, тако је држава брзо криминализована, за шверц нафте, пре свега. У првој половини 1993 нам уведу јачу блокаду. Зато Милошевић иде на Пале. Када је то пропало, Милошевић је скинуо гаће поптуно јер се држава изнутра распадала, нисмо могли жетву одрадити. Тада је одређена судбина РСК и санкције на Дрини а Милошевић после избора у зиму 1993 добио "Нову Демократију" из Депоса и Аврамовића, па је 1994 пуштен платни промет са иностранством и неке парице из иностранства.
Мада је СФРј кроз осамдесете стално кубурила са високом инфлацијом и хипеинфлацијом. Анте Марковић је 1990 то покушао са сасече, па је опет после слићне промене нула плата у маркама значајно скочила, мислим да је дошпла и помоћ ММФ под условима, али то је плаћано сечењем производње...
Није што сам ваш али сам стварно геније
Similar topics
