Na današnji dan

Na današnji dan 1988. godine održan je miting radnika zemunske fabrike Zmaj ispred Skupštine SFRJ. Ovaj skup predstavlja početak serije protesta koji će kasnije biti nazvani „antibirokratska revolucija“. Sledećih meseci protesti su se širili u druge gradove i bili su korišćeni za jačanje političkih pozicija Slobodana Miloševića. Kao važan instrument političke borbe, koja je podrazumevala menjanje socijalističkog diskursa u nacionalistički, korišćeni su i mediji, prevashodno dnevnik Politika. Manipulacija medijima i kadrovi koji su bili na ključnim pozicijama u značajnim preduzećima doveli su Miloševića na vlast i trasirali „tranziciju“ ka neoliberalizmu. Danas je privatizovani Zmaj bleda senka nekadašnjeg giganta. Najveći deo nekadašnjeg fabričkog kompleksa je devastiran ili pretvoren u skladišta i trgovačke prostore.

Tog 25.6.91. svi smo se nadali boljoj budućnosti koju ćemo graditi sami, bez Beča, Pešte ili Beograda.
Nismo je izgradili, u ovih 28 godina zeznuli smo sve što se zeznuti moglo. Ipak, još uvijek nas ima koji mislimo da nada postoji. Nema predaje! Sretan dan državnosti! pic.twitter.com/fr6Df6vrhY

— Krešo Beljak (@KBeljak) June 25, 2019

Revizije „Kosovskog opredeljenja“

...

Priča o Lazaru, mučeniku za hrišćansku veru, sačuvana je i u nekim delima renesansne i barokne književnosti, posebno u Dubrovniku. Ono što je o Kosovskoj bici ispričao Dubrovčanin Mavro Orbin u Carstvu Slovena (1601) predstavljalo je najvažniji izvor za književne i istoriografske obrade ove teme sve do početka XIX veka.

To će se promeniti kad Vuk Karadžić počne da objavljuje narodne pesme o Kosovu (Pjesnarica, 2. izdanje, 1815), koje će ubrzo postati glavni izvor i kanonska forma sećanja na Kosovsku bitku. Karadžiću, sledbeniku književnog i političkog nacionalizma, bilo je važno da istakne da pesme koje je sakupio i objavio svedoče o tome da pravo, autentično sećanje na Kosovo nije u crkvenim i drugim pisanim dokumentima nego u usmenoj narodnoj poeziji, što je trebalo da znači da nacionalno osećanje Srba („nacionalizmus“, kaže Vuk), kojim su navodno nadahnute ove pesme, nije poteklo od obrazovane elite, nego svoj duboki izvor ima u najširim narodnim masama.

Među Vukovim pesmama o Kosovskoj bici najveći značaj za formiranje modernog kosovskog mita u XIX veku imala je pesma „Propast carstva srpskoga“. Ona nudi hrišćansko objašnjenje Lazareve smrti i poraza njegove vojske na Kosovu. Uoči bitke, Lazar od Bogorodice dobija pismo u kome mu ona obećava pomoć, ali mu ostavlja da sam izabere jedno od dva carstva koja zahvaljujući njenoj pomoći može da dobije; pita ga hoće li prolazno zemaljsko carstvo, kojim će vladati ako mu Bogorodica pomogne da porazi Turke, ili večno nebesko carstvo, koje mu sledi ako Bogorodica poradi na tome da se bitka završi porazom srpske vojske i Lazarevom mučeničkom smrću. S obzirom na to da je Bogorodičino pitanje retoričko, Lazar ne okleva i izjašnjava se onako kako se gore na nebu od njega očekuje, to jest za nebesko carstvo:
Mili Bože, što ću i kako ću?
Kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je za maleno carstvo,
a nebesko u vek i doveka.
Car volede carstvu nebeskome,
A negoli carstvu zemaljskome…

Međutim, u istorijskim i političkim okolnostima koje su nastale posle objavljivanja ove pesme, Lazarev izbor nebeskog carstva predstavljao je problem, jer su Srbi i drugi Južni Sloveni bili zaokupljeni borbom za oslobođenje od turske, a zatim i od austrougarske vlasti, borbom za svoja zemaljska carstva. Lazarev aranžman s Bogorodicom u to se nije uklapao. Ostao je nespojiv sa prioritetnim političkim ciljevima i kasnije, u vreme teritorijalnog širenja Srbije i stvaranja Jugoslavije, a srpska politička elita nije ovaj aranžman mogla da uvažava ni u novije vreme, kad su 1990-ih godina počeli ratovi u Jugoslaviji i njena prva briga bila da spreči osamostaljenje autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da teritoriju nove srpske države, koja se u to vreme stvarala, eventualno proširi na druge delove Jugoslavije sa većinskim srpskim stanovništvom. U to vreme revizija Lazarevog ugovora s Bogorodicom bila je potrebna i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja se u Srbiji i drugim delovima Jugoslavije gde su živeli Srbi uključila u politički život sa ambicijom da tu vodi važnu, ako ne i glavnu reč. Crkvi je bilo potrebno da se istakne da politički angažman nije u suprotnosti sa njenom brigom za duhovni život pravoslavnih Srba i da je, shodno tome, pogrešno tumačiti opredeljenje kneza Lazara za večni život kao njegovu nezainteresovanost za zemaljske probleme naroda i države. O tome svedoči zbornik radova pod naslovom Sveti knez Lazar i kosovski zavet, koji je 2007. godine objavila Crnogorsko-primorska mitropolija iz Cetinja. Da je glavna poruka ovog zbornika potreba da se relativizuje Lazarev izbor pokazuje naslov uvodne reči patrijarha Pavla: „Opredeljenjem za Carstvo nebesko ne odričemo se staranja za svoje istorijsko postojanje“.3

Dakle, da bi sećanje na Kosovo moglo da se stavi u službu vladajućih ideologija u ostvarenju najvažnijih političkih ciljeva srpske i drugih južnoslovenskih elita u poslednja dva veka, ono je moralo da se odvoji od crkvenog, martirskog i svetačkog odricanja od zemaljskih dobara: Lazarev ugovor sa Bogorodicom morao je da bude revidiran. Politički kosovski mit čije su prve verzije nastale na početku ovog razdoblja bio je i ostao do danas pre svega priča o toj reviziji. Prvo je revidiran uslov za zadobijanje nebeskog carstva. Umesto da se kaže da se Lazar uzneo na nebo zato što se odrekao ovozemaljskog života i što je u bici na Kosovu tražio smrt s mišlju na večni život, njegovo uznesenje predstavljeno je kao nagrada za borbu za zemaljsko carstvo do poslednjeg daha. Tako je o Lazaru, između ostalih, govorio i Čedomilj Mijatović (1832-1942), predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, u svečanoj besedi koju je 11. juna 1889. godine održao pred srpskim akademicima povodom 500. godišnjice Kosovske bitke. „Poginuo je jedan car“, rekao je Mijatović, „za koga legenda kaže da je više voleo carstvo nebesko, no carstvo zemaljsko, ali koji je ono carstvo nebesko, što se ogleda u čistoti i plemenitosti srdaca ljudskih, stekao sebi tek za to i tek samo tako što je do poslednje kapi krvi branio zemaljsko carstvo svoga naroda“ (Mijatović: 231).

Zemaljsko carstvo, koje je u narodnoj pesmi metafora za političku moć koju će Lazar imati ako se za njega opredeli, dobilo je novo značenje i novu vrednost kad je, kao u ovom primeru, „nacionalizovano“, to jest predstavljeno kao carstvo jednog naroda. Istu metamorfozu doživelo je i nebesko carstvo na koje se knez uzneo. Ono u kosovskom mitu malo liči na obitavalište duša koje su služile Hristu i za Hrista stradale. Rezervisano je samo za pale junake, vitezove koji su se borili i hrabro poginuli za narod i državu. Oni su okupljeni u neku vrstu nebeske nacionalne zajednice, na raspolaganju imaju svoj deo neba. Lazar je i tu vođa i komandant; zajedno s drugim junacima on s interesovanjem prati i emotivno doživljava ono što se na zemlji s narodom i državom događa.
...
To ukidanje protivurečnosti između zemlje i neba, kad je zemlja tle na kome živi nacija, a nebo panteon nastanjen nacionalnim junacima, najjasnije je formulisano u verziji kosovskog mita koju je krajem 1990-ih godina ponudio istoričar Radovan Samardžić (1922-1994). „Opredelivši se za carstvo nebesko“, kaže Samardžić, „Srbi su svoje carstvo na zemlji poneli sobom za budućnost koja će doći posle očišćenja“ (Samardžić: 67).

Ovde nalazimo i primer još jednog važnog momenta revizije Lazarevog ugovora s Bogorodicom: prenošenje uloge jedne od dve ugovorne strane sa kneza na Srbe, na srpski narod. Ovaj transfer je operacija koja je imala odlučujući značaj za nastanak kosovskog mita kao modernog nacionalnog mita. U svim verzijama ovog mita, koje se množe počev od sredine XIX veka, narod ima presudnu ulogu kad je reč o izboru između dva carstva. Ali, on tu ulogu uglavnom ne ostvaruje „lično“, nego preko Lazara, koji je u srpskom nacionalnom mitu postao zastupnik naroda, njegov porte-parole. Kako je govorio pravoslavni teolog Nikolaj Velimirović (1881-1956), Lazar se opredelio za nebesko carstvo „u ime celog srpskog naroda“.5 Samardžić je ovaj momenat revizije Lazarevog opredeljenja doveo do kraja tako što je iz priče o tome isključio posrednika, to jest Lazara. Narod je sada taj koji se sam opredeljuje između dva carstva, odnosno on je taj koji shvata da tu i nema šta da se bira, da je tu reč samo o privremenoj deložaciji srpskog carstva u vanzemaljske predele, odakle će se ono pre ili kasnije vratiti u istorijsku stvarnost.
...
Kad je preuzeo na sebe odgovornost za ono što je, u dogovoru s Bogorodicom, odlučeno o ishodu Kosovske bitke, srpski narod je postao i glavni protagonist priča o događajima posle bitke. Posle smrti Lazara, Miloša i drugih srpskih vitezova, narod će dobiti zadatak ne samo da čuva sećanje na njih, nego i da preuzme brigu o njihovom nasleđu i da nastavi njihovu junačku borbu. On je to mogao, jer će se pokazati ili, tačnije rečeno, jer će se u mitu o Kosovu pričati, da su vrednosti kojima su bili odani poginuli srpski vitezovi – a to su bile feudalne vrednosti: viteška čast, vernost i lojalnost vladaru i pobožnost – iste one koje prihvata i u skladu s kojima živi srpski narod u celini, da to nisu samo staleške vrednosti srednjovekovnog plemstva, nego srpske nacionalne vrednosti.
...
Zahvaljujući tome, posle poraza na Kosovu, drugovi i naslednici palih vitezova – koji su se, prema nekim verzijama mita, sklonili u planine i postali obični seljaci – mogli su bez problema da ostanu verni čuvari viteških vrednosti.
...

Među onima koji su u XX veku popularisali priču o kosovskoj genezi Crnogoraca bio je i književnik Ivo Andrić (1892-1975). U predavanju „Njegoš, tragični junak kosovske misli“, koje je održao u Beogradu 1934. godine, on je crnogorski narod u celini opisao kao tragičnog junaka, jer je to narod razapet između „rajinske stvarnosti i viteške obilićevske misli“. „Sve što se u tim brdima rađalo“, govorio je Andrić, „dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu“ (Andrić: 6).

Kada su krajem 1980-ih, u kontekstu tada aktuelne političke situacije u Jugoslaviji, srpski nacionalisti oživeli kosovski mit, pojavile su se nove verzije motiva transfera viteških vrednosti – onih za koje su se borili i pali kosovski junaci – u narodne mase. Kosovski mit je u to vreme često reprodukovan i u formi naučnog diskursa, pa je i naracije o seljačkom narodu koji postaje čuvar viteške tradicije i na taj način se i sam oplemenjuje, najviše bilo u tekstovima nekih u to vreme u javnosti eksponiranih istoričara. Tako je istoričar umetnosti Dejan Medaković (1922-2008), u vreme kad je bio predsednik SANU, jezikom naučne proze prepričao ono što je Njegoš evocirao u pesmi o Nikcu od Rovina. „Nešto što je iz jednog višeg društva“, kaže Medaković, „u ovom slučaju feudalnog, preneto je u niže društvo (u socijalnim kategorijama), seljačko (…). Tako je seljačko društvo prihvatilo postulate višeg društva, koje je normiralo ono što je bilo u osnovama feudalnog društva – pitanje časti, hrabrosti, vernosti gospodaru. Ne kaže se slučajno – noblesse oblige – plemstvo obavezuje. Taj složeni proces je kod Srba veoma zanimljiv, jer najveće kvalitete te srednjevekovne duhovnosti prihvata narodni pevač“.6
...

Radikalnu reviziju Lazarevog ugovora s Bogorodicom izvršio je Njegoš u Gorskom vijencu (1847), svom glavnom delu. On je ovaj ugovor anulirao i stavio ga ad acta. Umesto toga, ponudio je ugovor koji će kosovski junaci, predvođeni Milošem Obilićem, sklopiti sa svojim potomcima, ugovor kojim će se junaci obavezati da će se na Kosovu polju do smrti boriti za zemaljsko carstvo, što će druga ugovorna strana, to jest potomci, primiti i poštovati kao sveto zaveštanje koje se po cenu života mora čuvati. U Gorskom vijencu nalazimo sliku večnog onostranog boravišta, koje je nastanjeno junacima izginulim na Kosovu i drugima koji su pošli za njihovim primerom. Dakle, do ovog boravišta na nebu ne stiže se odricanjem od pobeda na zemlji, nego, naprotiv, žrtvovanjem za takve pobede. Njegoš ga zato zove „viteško carstvo“. Zato tu nema mesta za martira Lazara; u Gorskom vijencu se on uopšte ne pominje. Ali zato je Muratov ubica Miloš Obilić vladar ovog carstva, on „nad sjenama vlada“ (Petrović Njegoš, Petar II: 1926: stihovi 1009-1011). On vlada i dušama živih junaka, prikazuje se u snu Crnogorcima koji se spremaju za „istragu poturica“, za ubijanje i pokrštavanje svojih suseda muslimanske vere, što je glavni događaj opisan u Gorskom vijencu, za koji nema potvrde u kredibilnim istorijskim izvorima. Miloš je za njih zakon, on je vrhovni sudija i oni se trude da imaju čime da se pred njim pohvale, da imaju sa čim „izać pred Miloša“ (Isto: 73-78).

Tako je, kad je postala motiv političkog mita o Kosovskoj bici, hrišćanska priča o Lazarevom opredeljenju za carstvo nebesko – čije prve verzije nalazimo u kultnim spisima o knezu kao hrišćanskom martiru, i koja je svoj hrišćanski karakter sačuvala i u narodnoj pesmi „Propast carstva srpskoga“ – pretrpela niz revizija, a u nekim slučajevima od osnovne priče nije ostalo skoro ništa. Lazarevo opredeljenje zamenjeno je Miloševim, a ulogu instance koja garantuje njegovu ispravnost, umesto Bogorodice, dobio je srpski narod. Takva, od tragova hrišćanskog nasleđa očišćena, priča o izboru između dva carstva bila je oživljena u verzijama kosovskog mita koje su se pojavile uoči i za vreme ratova u Jugoslaviji 1990-ih godina. Nju je od Njegoša, citirajući ga, preuzeo i Slobodan Milošević (1941-2006) u govoru na proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke organizovane 28. juna 1989. godine na Gazimestanu, mestu na kome je bitka održana. Ni Milošević nije pomenuo Lazara i nije otišao da se pokloni njegovim moštima, koje su za tu priliku bile donete u jednu crkvu u blizini Gazimestana. I za njega je Miloš Obilić bio taj kome Srbi treba da se poklone i kome treba da polože račun o svojim delima, o tome da li su verni čuvari njegovog junačkog zaveta. Milošević je u to vreme bio uveren da je u tom pogledu mnogo učinio i da ponosno može da izađe pred ovog srpskog nebeskog sudiju: „Nije nam danas teško“, rekao je on, „da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša“ (Milošević: 17).

https://pescanik.net/revizije-kosovskog-opredeljenja/

Lazar ne okleva i izjašnjava se onako kako se gore na nebu od njega očekuje

Na današnji dan... pic.twitter.com/fTH14Ci5u8

— Mishomorka (@Mishomor) June 29, 2019

Gej Bubreg @evroslinavica

moja majka je iz bele crkve, rađevske, ustaničke, pa evo malo porodičnog sećanja:
bela crkva je zabačeno selo, vesti sporo stižu, ako stižu uopšte, najbliži grad je krupanj. 7. jula je ivanjdan, vašar u beloj crkvi, najveći u tom kraju, i pored zabrane okupljanja koja je važila


od uspostave nacističke/kvinsli[ke vlasti, seljaci su se skupili ne bi li došli do nekih vesti o tome šta se dešava u njihovom kraju, u državi, do kad će važiti obaveza kulučenja u obližnjem nemačkom rudniku, majdanu, na koje su ih sprovodili žandari, leto je u selu, odvođenje


radne snage sa njiva je upasan udar na svako domaćinstvo, a između ostalog i da čuju ima li nekog otpora i da dođu do nekog zaključka kako svako od njih da se ponaša, koja je strategija najbolja, šta će oni veći domaćini uraditi.
istovremeno se organizovala rađevska četa, ali to


već znate iz istorije. popodne je među okupljene seljake ušla grupa iz te novoformirane rađevske čete, među njima je bio učitelj iz pecke (obližnje selo), omiljeni lik tog kraja, i braća rakići, baš iz bele crkve. jedan od rakića (mislim božidar, ali nisam sigurna), student


održao je govor o tome kako je počelo organizovanje otpora, i pozvao ih da se priključe, a aplauz je dobio kad je rekao da ne treba da idu ma kuluk u rudnik. posle govora su se okrenuli i otišli iz sela, uz reku, kao tolisavcu.


(da, te rakiće, obojicu braće, su četnici ubili, zaklali ispred kuće u oktobru 1943.)
posle nekih pola sata u selo su ušla dva žandara, biciklom, i počeli da maltretiraju seljake, da im kažu ko je bio, šta je rekao, ko je od belocrkvana u tom 'banditskom' pokretu. jedan iz grupe


je ostao u selu, student, kad je video žandare, pošao je za drugarima u šumu da ih obavesti da žandari maltretiraju seljake. stigao ih je i zajedno su se vratili u selo. sve se dešavalo ispred kafane, ispod ogromne, predivne lipe. tu su sad uplašeni seljaci, naoružani žandari


i grupa partizana. žandari su uperilu puške u njih i pucali, žikica jovanović španac, kao jedini sa iskustvom je prvi zalegao, izvukao pištolje (deda je pričao babi, kad su gledali vesterne, da je žikica zapucao kao kauboj), i zapucao ubivši jednog žandara,


u drugog je pucao dragiša petrović iz bastava, susednog sela. ta svedoćenja se slažu sa istorijskim izvorima, ono što porodično sećanje čini posebnim, jeste to da su svi pričali da je iz svake kuće po jedan čovek krenuo sa partizanima tog trenutka, oko 100 ljudi.


izvori kažu da je sa skupa sa partizanima krenulo 5 ljudi. u narednim danima, do kraja jula, još dvadesetak muškaraca (većina ih se vratila u selo posle pada užičke republike) i tek su se pred kraj rata ponovo priključili partizanima. razlog su bili četnički pokolji tokom 1943.


odmazde je bilo u vodi intenzivnog maltretiranja, da se odaju učesnici rađevskog pokreta, da im se potkažu porodice. kao i u vidu intenzivnijeg odvođenja u rudnik, pod žandarskom pratnjom (naravno, svi su pričali da su izdržali sve i da nisu odali drugare iz partizana).


želim da verujem da jesu.
moji su bili mnogo ponosni na to što su na neki način bili deo istorije, i što je to malo zabačeno selo pronelo slavu srpskog otpora nacističkom okupatoru. oni što su još živi su i dalje ponosni na to.


uzgred, spomenički kompleks autora bogdana bogdanovića je zapušten, muzej zatarabljen, selo je pusto, staroj školi, koja je deo kompleksa se srušio krov, nova škola im je skoro prazna, put do sela godinama nije obnavljan, ali selo i dalje postoji, kao i taj spomenik


kao i pojedinačna sećanja koja će ipak čuvati uspomenu na 7. jul, Dan ustanka naroda Srbije.
Smrt fašizmu!