Besomučna ratna propaganda
Nakon što je preuzeo vlast na Osmoj sednici u septembru 1987. godine, Milošević je smenio sve urednike u medijima i postavio svoje ljude koji su odmah udarili u besomučnu nacionalističku propagandu. Ključni motiv tih narativa za pripremu rata bila je famozna “ugroženost srpstva”, dogma da su Srbi ugroženi uvek i svuda, da im je naneta nepravda i da imaju pravo da se svete. Ta lažipriča nije imala veze ni sa stvarnošću ni sa mozgom, ali je pustila korenje u glavama većine ljudi u Srbiji. Ispostavilo se da mnogi umesto sive mase u lobanji imaju kokardu, četiri ocila ili već neki sličan rekvizit iz skladišta nacionalnog kiča.
Tokom same opsade Sarajeva i rata u Bosni srpski mediji su rafalno ispaljivali ratnu propagandu na svoje konzumente, laži su ponavljane iz dana u dan, hiljadu puta, deset hiljada puta, stotinu hiljada puta – sve dok nisu postale jedina istina u koju se sme i može verovati. Propagandisti su se načisto razularili, pustili mašti na zlovolju, pa su često prevazilazili granice fantastike. Krvave masakre na Markalama mrtvi hladni su proglašavali insceniranim događajima, a nastradale žrtve – lutkama, razvijajući najluđe teorije zavere i svaljujući pritom krivicu na branitelje Sarajeva.
Na državnoj televiziji u Beogradu, u okviru Dnevnika emitovan je prilog u kojem se tvrdilo da pevač Indexa Davorin Popović ima javnu kuću sa maloletnim Srpkinjama. Potom mu je pripisano da je bacao srpsku decu lavovima u sarajevskom Zoološkom vrtu. To je jedna od najluđih izmišljotina pomračenih umova kojima je srpstvo udarilo u mozak. Ne bi me čudilo da je broj ljudi u Srbiji koji veruju u ovu budalaštinu i dalje prilično velik. Kada bi se svi ljudi koji su prepričavali ovu grozomornu laž kao suštu istinu dobrovoljno bacili u čeljusti lavova u beogradskom ZOO vrtu, u znak pokajanja, bojim se da bi kraljevi životinjskog carstva imali hrane za nekoliko života.
Lokalna istorija beščašća
Suštinu srpskog odnosa prema opsadi Sarajeva izrazio je Dragoš Kalajić, ugledni intelektualac kukastog tipa, srećom pokojni, još u martu 1994. godine, rekavši sledeće: “Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost”. Na istoj nekrofilnoj liniji bili su brojni srpski pisci i intelektualci. Recimo, Momo Kapor, inače rođeni Sarajlija, koji je redovno hodočastio kod svog prijatelja Radovana Karadžića, pesnika i masovnog ubice. Obilazio je srpske položaje oko Sarajeva, posmatrao svoj rodni grad zajedno sa onima koji ga ubijaju, te pratio razvoj rušilačkog pohoda. Kasnije je u jednom intervjuu za NIN izjavio: “Velika je nesreća i u isto vreme velika privilegija da kroz dvogled gledaš grad u kome si rođen, a da ne možeš u taj grad da uđeš”. Zaista nadahnuta izjava, jedna rečenica je sasvim dovoljna za počasno mesto u Opštoj istoriji beščašća. Ili za ulicu u Beogradu. Samo što je ovo potonje privremeno, a prvo ostaje zauvek.
Srpski pisci su vredno radili na falsifikovanju istine o opsadi Sarajeva, samo su za razliku od svoje novinarske sabraće koristili više stilskih figura, da bi sva ta papazjanija zaličila na književnost. Pisali su romane o opsadama sa specifičnom vizurom po kojoj su kroz istoriju jedino Srbi bili pod opsadom, kako u ranijim vekovima, tako i u poslednjem ratu u Bosni. Ili romane u kojima se na početku pomene da Srbi granatiraju Sarajevo, ali se potom to nekako zaboravi, da bi se razvijala priča o tome kako su naši uvek dobri, a oni drugi od iskona zli.
Nemirenje sa zločinom
Ipak, nisu svi pisci i intelektualci izdali svoju savest i prodali je Dobrici Ćosiću i Slobodanu Miloševiću za 30 srebrnjaka, bilo je i uvek će biti časnih izuzetaka. Jedan od njih je veliki srpski pesnik Miodrag Stanisavljević koji je prvi u Srbiji pevao o Omarskoj, o srpskim zločinima, o sramnom ratnom pohodu na susede. Evo njegove antologijske pesme “Srbi pišaju na Sarajevo” koja govori o opsadi, objavljene u “Republici” maja 1994. godine, i preštampane u zbirci “Jadi srpske duše”:
“Srbi pišaju na Sarajevo
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama granata.
Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?
Taj grad je istorijska greška
i mora biti zbrisan
– velio mi pljesnuvši po dupetu top.
I dok ponavlja ‘zemlja srpska, zemlja srpska’
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.”
Zahvaljujući ovakvoj poeziji i satiričnim kolumnama “‘Umor u glavi” Stanisavljević je praktično izbrisan iz srpske književnosti, jer u tom zakorovljenom vrtu nema mesta za izdajnike kojima je stalo do ljudskosti i istine. Nije on jedini, bilo je još mnogo ljudi koji su govorili i pisali kao on, od Radomira Konstantinovića do Bogdana Bogdanovića, od Petra Lukovića do Stojana Cerovića i mnogih, mnogih drugih. Okupljali su se na antiranim skupovima, oko Beogradskog kruga i onog što se nekad zvalo Druga Srbija. Kako je napisao Radomir Konstantinović, to je bila ona Srbija koja se ne miri sa zločinom. Međutim, nemirenje sa zločinom bilo je u teškoj manjini u to vreme, a to je ostalo i do danas. Većina je na rat gledala iz plemenske perspektive, gutajući ratnu propagandu kao redovni dnevni obrok. Dok su retki ljudi koji su sačuvali ljudsko u sebi protestovali zbog ubijanja Sarajeva i Bosne, većina je bila – kako se govorilo i tada i danas – “uz svoj narod”. Samo što je ta pozicija bila – tik uz dželata. Kao što je rekao Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu iz 1993. godine: “A Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori, gori kao buktinja, gledao je to svake večeri, gledao je kako ubijaju ljude, kako srpska artiljerija bije po deci Sarajeva. Beograd je bio negde po strani, kao da se to dešava na Mesecu, u nekom filmu, bio je u nekoj anesteziji, potpuno povučen”. Beograd na istoj poziciji stoji i danas, tapkajući u mestu zločina.
Home
by Filipenko Sat Apr 13, 2019 5:49 pmKakva ogavnost. I još ja lažem, zamenjujem teze i manipulišem, a on priča istinu
To su te istine Ive Banca i ostala sranja koja smrdljiva javnost kupi sa HTVa i Federalne TV, a ovde nam prosipa kao dokaz sopstvene prosvećenosti i erudicije. Glupost par ekselans.
Nektivni Ugnelj
simbolički. 
