Razno razno razno

iskreno ja sam od aleksijevic citao samo cernobilsku molitvu, to mi je bilo super, a za kriterijume oko nagrada i konkurenciju koja je bila kada je ona nagradjena veze nemam.

+1
Dodao bih samo da ju je za listu Gardijana pre preporučio Nobelov komitetet, zajedno sa Išigurom, nego kvalitete proze ili inovativnost forme. Ako ovaj dvojac suptilno talasa tabuisane teme, stilizacija uzima primat kod Hilari, ostajući pristupačna nasuprot bespuća istorijske tematike.

Čekajući demanti Bele mace oko navedenog, vrlo mi je upadljivo odsustvo one Pavićeve rođake po književnom formatu: Elenor Katon sa duplum romanom Videla. Baš sam preko Gardijana jedne godine pratio groznicu kako je Buker otplovio na daleki Zeland nekom devojčetu od trideset leta...

Solus_Rex wrote:

AZ-5 wrote:pa dobro ima medju knjigama barns, erenrajh i aleksijevic, i to je to.

Ostaće samo književna misterija u kom su to univerzumu Aleksijevič, Išiguro i Mantel bolji pisci od Zebalda, koji je iste godine koje je poginuo bio viđen za Nobele a pre svih navedenih. 

Svaka čast Platou što je obnovio svoje izdanje Saturnovih prstenova pa bilo ono i u ovakvim poslastičarskim koricama.

Čovek je nesumnjivo  Benjamin romaneskne forme - bolje naslove od prstenova  i Austerlica u ovom veku nisam čitao.

Ja nisam ni pojma imao ko je Zebald (hvala na tome). Samo čovek je umro 2001., tako da teško da je šta pisao u 21. veku. Tako sam se ja pitao gde je Bernhard, kad ono sad vidim da je umro još u prošlom veku.  

Ali bezveze je da nema Sorokina, kad su rusi u pitanju.

ovo mu je bila poslednja knjiga i izisla je 2001.



kad pominjes sorokina, ajde sto je lista skandalozno nediverzifikovana nego ima malo knjiga koji mladi vole. imo je vulture prosle godine prilicno slicnu listu (i mantel i robinson, i never let me go i zebald, i rot protiv nacista, i frenzen i sejbon, i smit i ferante, fincerovi krimici, mekjuan i makarti i argonauti i pulman i hari poter i  en karson za poeziju itd.) ali bilo je i vise stvari koje vole mladi (uelbek, bolanjo, sajdel, tavada... pa cak i diaz koji je zglajznuo u medjuvremenu i judzinidis i ben lerner)

zvezda je zivot wrote:ovo mu je bila poslednja knjiga i izisla je 2001.



kad pominjes sorokina, ajde sto je lista skandalozno nediverzifikovana nego ima malo knjiga koji mladi vole. imo je vulture prosle godine prilicno slicnu listu (i mantel i robinson, i never let me go i zebald, i rot protiv nacista, i frenzen i sejbon, i smit i ferante, fincerovi krimici, mekjuan i makarti i argonauti i pulman i hari poter i  en karson za poeziju itd.) ali bilo je i vise stvari koje vole mladi (uelbek, bolanjo, sajdel, tavada... pa cak i diaz koji je zglajznuo u medjuvremenu i judzinidis i ben lerner)

Da, moja greska za Zebalda, izvinjavam se Solusu.

Dosta je nekako mimo mene prošla ta književnost u listi. Mada moguće da ja jako slabo čitam stvari iz ovog veka.

fikret selimbašić wrote:Tri knjige i sedam albuma

Od sada i najmanje jedan umetnički komad, sa najraznovrsnije liste na sajtu!
Nisam očekivao da će se Tanje bolje plasirati od Gurskog i Tacite Din (oboje su blokbaster zvezde izlagačkog sveta), možda je pomoglo što ju je Dejvid Hopkins uvrstio u drugo izdanje Oksfordovog pregleda um. posle 1945.

Feminističko humanističko nasleđe u post-jugoslovenskom filmu

U okviru tribinskog programa Jugoslavija i emancipacija, koji tokom čitave 2019. godine realizuju Centar za jugoslovenske studije (Cejus) i Dom omladine Beograd, oktobarsko predavanje dr Ivane Kronje imaće za temu nasleđe jugoslovenskog feminističkog humanizma u post-jugoslovenskom filmu. Post-jugoslovenski film, proizveden unutar kinematografija država nastalih od bivših republika SFRJ, kao deo svojih autorskih tendencija pokazuje i prisustvo feminističkog humanizma, koji je u teoriji i praksi bio deo jugoslovenske kulture, odnosno uvida u istorijske i aktuelne rodne ne/ravnopravnosti. Predavanje će razmotriti atraktivne i umetnički uspele primere srpskog, makedonskog i hrvatskog filma od 2000-ih do danas, koji preispituju pojam žene-kao-nacije, postavljaju žensku junakinju u centar priče i strategija vizuelne reprezentacije u određenom filmu, te zagovaraju ideje pacifizma i emancipacije žene i muškarca i u post-jugoslovenskim uslovima, kao što su: Jug-Jugoistok Milutina Petrovića, Kino-Lika Dalibora Matanića, aktuelni Bog postoji, ime mu je Petrunija Teone Strugar Mitevske, itd.

ne mogu da nadjem gde ste pisali o novom tarantinu?

evo desetaru kondo, dobro sise borio na tveteru

https://vasudeva.forumburundi.com/t140p700-razno-razno-razno#418514

zahvaljujem! 

za tviter ne znam o cemu pricas

slucaj "zaludne babe" 

po prvim reakcijama netflixov original the irishman opravdao je ocekivanja i nema sumnje da je rec o dogadjaj filmske sezone

gledo sam kventina i super je za nas melanholične cinične matorce koji su u fazonu smrt omladini
drži me već drugi dan što je retkost danas
zvezda je manje više bio u pravu za sve
a ovu ćerku endi mekdavel ko bude bogato omlatio od kurca biće srećan čovek, neka uđe u zapisnik kondova mudrost

William Murderface wrote:Ali ti nisi u pravu, a ona jeste, da je ubistvo Tejt zapravo znacilo kraj summer of love i pocetak reakcionarnog beklesa.

Pritom, u filmu je i Tejt prikazana kao nesumnjivo hipi figura - muzika, grljenje, pajtanje sa stoperkama. Ona je, a ne Menson, prava kontrakultura, ili pravi diskontinuitet sa istorijom nasilja - on je zapravo kontinuitet: outlaw, ranc, pistolj i onaj jedan shootout koji resava sve. 

Ja bih se složio s ovim, a uopšte se ne bih složio sa nekakvim Armondima, Mitama i Gulovima (dobro, njega i inače ne shvatam iole ozbiljno, mada u stvari ni Whitea). Pa ni sa zvezdom, koga najozbiljnije shvatam od svih pomenutih.   Meni generalno nije jasno prvo - jel' Tarantino konzervativac kao reditelj, ili su u pitanju njegova politička uverenja? I ako je ovo drugo, zašto bismo se time bavili?
Što se mene tiče Tarantino je inovator, naročito u smislu da je novo, u stvari, samo dobro zaboravljeno staro. Ali i mimo toga, niko nije ostavio veći trag u filmskom dijalogu u poslednjih tries' i kusur godina.
Zatim, Tarantino već u x filmova uspešno odvaljuje od batina ženske likove, bili ti likovi nešto krivi ili nevini (Kill Bill, Death Proof, itd.), pa opet nije ljudima do sada padalo napamet da kroz to traže nekakvu politiku. Jer, generalno, ljudi ne obraćaju pažnju na neke, očigledne stvari - Tarantino ovde ( a i u Inglorious Basterds) dekonstruiše Oskarovsko politikantsku opsesiju "filma po istinitom događaju", vraćajući loptu tamo gde joj je i mesto - film je fikcija i samo to može da bude, ma koliko bio "snimljen po istinitom događaju". I tu nastupa sveti miris mraka bioskopske sale.

ne znam da li si video sliku sa njegovog vencanja/svadbe prosle godine

Ta slika bi trebalo da mi kaže nešto o filmu?

edit - evo sad sam guglao, ali nisam uspeo da nađem ništa interesantno. Šta bi trebalo da vidim?

William Murderface wrote:Samo sto to naravno, i nije argument. Argument je da ne pravi konzervativnu fantaziju jer je ono sto "spasava" upravo kontrakultura, sezdesete kao diskontinuitet. I sam kraj je diskontinuitet, buddy movie koji se zavrsava rastankom sa starim prijateljem, i novim prijateljstvom (zagrljajem sa Tejt).

И растанак и састанак су из материјалних разлога.
Жели да упозна Поланске због каријере, а пријатеља оставља јер му паре требају за нову жену. 

de si uskoce! si cuo da se suska o nastavku tvin piksa? ako mene pitas, misim da su zavrsili i da ne bi trebalo da nastavljaju.

btw, rozenbam pogledo jos jednom tarantina

I actually bothered to see this film a second time to try to figure out what I might have missed. The answer: even more dullness, more emptiness than my first look at it. Maybe because in August 1969 I was preparing to move from New York to Paris and the Manson murders, however awful, had no mythical or historical or sociological significance for me, unlike (say) Woodstock. I still find them devoid of much interest, especially for someone like QT who has no curiosity about them. Ergo, I’m inclined to think that those who assume otherwise, like those who keep harping reductively on 9/11, are simply looking deperately for ways to substitute sound-bites for thought,  or cheap journalism for life. This time, Tarantino wants to arouse our reverence and nostalgia for musical and cinematic crap along with journalistic crap—in short, all forms of media crap, mysteriously reconfigured as Our Sistine Chapel—and, like Trump, accept him as something other than a redneck in spite of all his redneck tastes and values, the same way that Sharon Tate accepts Dalton. The eagerness of the public to embrace this abject plea for affection and respect continues to baffle me.

mobilizacija u weirdosferi zbog filma Joker. kažu da je film "first incel biopic", nimalo laskav u tom smislu, i navodno se već oštre rambo noževi i naručuju AR-15.

Mita kaze da je potpuno remek-delo, 'sve to je izuzetno kompleksno, subverzivno, jako i opasno'

sad nas verovatno ocekuje talas incel-superheroja. ja vam savetujem da ne idete u bioskop. sanse da se neko sranje desi u domacim bioskopima su minimalne ali nema gluplje smrti nego gledajuci dzokera.

nije da incelima treba neki realni povod da nekoga izrešetaju

Jel smemo Taksistu bez bojazni da gledamo?

ja preživela.

i nisam upucala nikog.

još uvek.

beat, taksista ti je americki film

salu na stranu, uspeh dzokera i glasine da je marvel kupio prava na mausa govore da ulazimo u uzbudljivu i pomalo opasnu eru za film. sa setom cemo se secati vremena kad si s porodicom iso u bioskop.