Danas sam dvaput gledao „Bilo jednom...“ i što se mene tiče, priča je završena s tim brojem gledanja, između 10 i 12, ne sećam se. Danas gedah u Fontani od 17:30 i u sali Džejms Din u Takvudu. Trebalo je juče da gledam u Fontani, ali – cicija i glupan, ja odlučim da iskiristim filmski dan i popust od 80 dinara u Takvudu, odem u 7, kad ono, nema: smanjili broj projekcija: već se osipa publika. Otišao sam do Kombank dinsikata, ali i tamo nema. Prve sledeće projekcije oko 22.00. I onda se rvatim, kupim pomorandže, čiju i Knjaz Miloš i nastavim da radim.
Ali, faliće mi film, želeo bih da je moguće da me u svako doba čeka mogućnost da mogu u bioskopu da pogledam „Bilo jednom...“ Suskoro će jedina mogućnost biti nekakav „ciklus“ u Kinoteci. A za to će biti mnogo povoda. Kad umre Brus Dern, a to može da se dogodi svakog časa, ciklus Brusa Derna. Pa ciklus „Film u filmu“. „Living In Oblivion“ i „Bilo jednom...“ Pa Holivud o Holivudu. Šlezingerov „Sjaj i beda Holivuda“ i „Bilo jednom“. Pa najkul drugari. „Buč Kesidi i Sandans Kid“ i „Bilo jednom...“ I tako dalje.
„Ameliju Pulen“ sam početkom 2000-ih gledao više od 220 puta. U jednom veoma teškom periodu, kada sam bio sasvim malo iznad nivoa gladi (na kom sam bio devedesetih). To je bila hipnoza, ta „Amelija...“ u teškom periodu, koji je ipak bilo malo lakši od 1990-ih. Tako me nervira kada neko kenja da je „tada bilo bolje“, kako je Sloba „barem to i to dozvoljavao...“, ne znam šta bih dao ili učinio da u Srbiji opet većina postanu ljudi s izbora 2000.-te. Evo, jeba bih se sa Sonjom Liht i Vesnom Pešić u trisomu, pa neke ide život. Odvajao sam od markice za prevoz i hrane i nekih računa za bioskop. Išao sam na besplatne tečajeve interneta u Fondu kapetana Dragana. Jednom je i on svratio u prostorije u Kosovskoj. Puvao se da zna Cobol. I „Hanibal“ Ridlija Skota sam gledao desetak puta. I ta tri filma su mi obelećila XXI vek. Mislim da se više neću paliti na neki sledeći film toliko. I možda neću skoro ni ići u bioskop. (To jest, mislim da ću u oktobru da pogledam „Džokera“. Ovaj drugi trejler je još zanimljiviji. De Niro se zbabao mnogo, izgleda starije 5 godina od krštenice, na osnovu dva trejlera sam siguran da će Finiks dobiti Oskara i opet će biti situacija da je operacija uspela a pacijent mrtav, to jest da je glumac odradio svoju metodsku transformciju, smršao 30 kila ugojio se 30 kila, naučio da skače padobranom, živeo u ludnici 2 meseca „da bi ušao u lik“, a ipak film kao film da se zaboravi posle nekoliko dana.
Danas je Fontana bila skoro prazna. Došao sam sat ranije, jer nisam bio siguran u sebe, da li ću se snaći na Novom Beorgadu, ipak je to daleko. Na stepeništi koje je (nekada) vodilo u bioskop, sede dva klošara i oni me upućuju na neku menjačnicu. Gledaju me prezrivo i da je ovo sve bio neki američki film, sigurno bi me silovali i zaklali u divljini. Ovako, ja odem do menjačnice u nekoj farbari, i tek posle nekoliko krugova oko Fontane nađem blagajnu. Tip iza šaltera neki debil. Uopšte mi ne odgovara na pitanja. Ne ume da mi kaže da li je numerisano ili nije, onda mi reče 700 dinara, pokušava da mi proda 2 karte, i blene u mene kao da vidi duha. Valjda je impresioniran mojom oclaom muškom lepotom i potisnuta homoseksualnost izbija iz njega. Krele. Potreban mi je napoj na vrućini (nemam ruksak s okrepom), pa sednem u „Kafeteriju“ na kapučino i besplatnu vodu, u kojoj pliva trulo lišće bosiljka. Da'nem dušom. Četiri Cigančice odevene kao za proslavu mature a ipak u japankama i papučama, krenu da jedna drugu jašu na krkače. One su na onom mutnom snimku kada su prelazile ulicu.
I tek u poslednjem gledanju sam ukapirao da se u onoj šupi u II delu filma vidi – bacač plamena, naslonjen odmah pored ulaza, ono kada Klif But ulazi da uzme opasač za alat, žicu, rukavice...! Takođe, tek u pretposlednjem gledanju sam primetio da Klifu Butu – posle povratka iz restorana, pred vratima Rika Daltona – iz desnog džepa jakne viri maramče u kome treba da je koska za Brendi. Kada je kupio tu kosku? Trknuo kod kasapaina da u kasapnici kupi kosku dok je Rik imao sastanak s Švarcom/Švorcom? Nemoguće da je uneo kosku u jedan od elitnih holivudskih restorana. Ili su mu dali iz kuhinje restorana? To je sve ostalo nerazjašnjeno. Takođe – mizanscen u restoranu: ona mršava žena koja jede 'leba i namotava testeninu i pije vino roze – ta se posle snimanja ugojila 30 kila. Nakrkala se hleba i testenina. I napokon sam video plakat za film „Tora Tora Tora“ – u onoj sceni s Brusom Lijem. Načinio sam slike šapica ćerke Endi MekDauelke i napokon sam ukačio koji je ono časopis u rukama scenariste Vojceha: TV Guide neki., a zumiranjem sam i otkrio ime onog čoveka na naslovnoj strani.
Ima jedan štos: kada se Klif But (s koskom u maramčetu što viri iz džepa jakne) pozdravi s Daltonom – to već nije Bred Pit, već kaskader, koji ulazi u prljavi kabriolet i pali motor i kreće da vozi kao Fanđo. I to je trostruki štos – da kaskader menja glumca koji igra kaskadera! Očigledno je to – perika, lepša guza (Bredu Pitu se pomalo suši guza od starosti, jebi ga) – sam ose nevidi izdaleka da je to stant-dabl. Takođe – bred Pit očigledno ide kod kozmetičarke da mu šiša dlake iz nosa i iz ušiju. Kao što rekoh, Fontana je bila gotovo prazna. U V red seo je jedan sredovačan par koji je nikotisnki spržio nekoliko cigareta pred ulazom; mogu otac da im budem. I ja sam seo u V red, jer sam i dobio tu ulaznicu, i jer tu postiji razmak, pa čovek može a ispruži noge. Ali, ženski deo tog para nije zatvarala mobilni pa sam se premestio u IV red čim se završio crno-beli početak filma.
Desno od ulaza u Fontanu je pošta. U njoj – „čovek iz obezbeđenja“ sedi i pritiska dugme kojim se otvaraju i zatvaraju vrata. Kao da je reč o banci u vreme brojanja pazara. Čovek je proćelav i pormpezno rukom daje znak osobama ispred pošte da ne mogu da uđu dok im on ne dozvoli. Tako je zajebavao neku bucmastu ženu pa neku penzionerku, sikterisao ih je kao da su prodavci aprfema koji žele da uđu u baštu restorana. Mala vlast.
Pre projekcije u sali Džejms Din u Takvudu, na putu do ve-cea napravio sam fotku na kojoj ide odjavna špica s prethodnog prikazivanja.
U sali – manjoj od „Merilin Monro“ – zauzeo sam mesto u sredini 4. reda. Neka devojka u crnim helankama i majici unese električni trotinet ili tricikl. Na priemdbe cepačice karata (ona starija oštrokonđa ovog puta), devojka je dalmatinskim naglaskom rekla „meni su Beogradu ukrali dva automobila, neće sada i ovo!“ i izborila se za pravo da polusklopljenu napravu prisloni uz zid ispred I reda. Ustaškinja jedna, pička joj majčina. Negde u drugoj polovini II dela, neki bangavi tipovi u redu iza mene podigoše nožurde na naslone sedišta desno od mene. Premestio sam se u III red. (I inače sam bio sam u IV redu, ali mene uvek stigne noga sudbine.)
Šta sam još primetio za ovih 10-13 gledanja.
Kada Rik Dalton kao Kejleb ulazi u salun za drugi deo Lansera, čim on uđe, odmah izlazi ženski apr nogu, besno, u cipelama koje je u secni sa Brusom Lijem imala ona kučka akskaderska. Pretposatvljam da je to ista osoba. Neke replike su upadljivi postmodernistički ogledalski smišljene – na primer Stiv Mek Kvin kaže „I never stood a cahnce“, a Rik za onu ulogu koju je dobio Mek Kvin kaže „I never had a chance“. Klif pravi makarone sa sirom, Rik pravi viski sauer, sve što Rik kaobajagi radi na filmu, Klif stvarno radi u životu.
Jedno vreme sam razvijao ideju da je Rik možda peder. Njegov način oblačenja je može se reći metroseksualan. Boje su mu „kaki“, roze, grimizno, nakit (gej prsten i medaljon) i uopšte njegov aseksualani život. Mislio sam da mu je Klif ljubavnik. Kožna kaki jakna je godinama bila tajni simbol gej populacije. Ipak, kažu da je Tarantino Bredu Pitu i Dikapriju pre snimanja dao debele knjige u kojima je opisao živote i psihologiju njihovih likova. Tarantino je rekao i to da je najpre htreo da napiše roman ali nije uspeo, pa se preorijentisao na scenario. Ko zna šta piše u tim „knjigama“. Ta dva lika su ipak stilizovana, bez obzira što su inspiriana Bertom Rejnoldsom i njegovim kaskaderom, ali toga se niko ne bi setio da sam Tarantino to nije „objasnio“.
Južnjački akcenti Dikaprija i (malo manje) Breda Pita nisu ni prineti odličnim južnjačkim akcentima Alana Rikmana i Eme Tompson iz „Judinog poljupca“ ili Čarsla Dansa u „Mesecu od porculana“.
Ona klinka što glumi Trudi Trejsi, Džulija Baters, ima još 8 godina do punoletstva. A tada će dopasti šaka nekom reditelju da je skine golu kao Kataronu Žutić u Vizantijskom plavom.
Rekoh li da sam snimio šapice Margaret Kvali?
I posle svega, za rastanak od filma, jedina kritika koja mi se sviđa je – moja. Ni Biki nije ukapirala ništa. Stidim se, ali bacio sam pogled na Radišin QQQ sajt kao i na Vox92. Na Voxu Jojogi lupa šamare Kiniku. Njihovi moderatori su entuzijasti kao komunalni policajci, Kinik je već popio ban ili dva i brišu mi postove kao poslednjem dripcu. Pre mesec-dva je on natrljao nos nekoj Pletilji i podučio je kakva je hrana u Moskvi 1970-ih, a posle je opisao kako je s Father-om išao na pecanje i spremao mu ribu. A Jojogi zavodi red. Dočim QQQ – šta sam ja tamo uopšte radio? Nikodije kaže da mu film ne valja ič. Bradilko, iako je partizanovac, mrzi Mila i razotkrio se kao četnik na Crnoj Gori. Harper – iako stric mogu da mu budem – kao Simo Gajin u ulozi sportskog reportera. I peder Tičer se aktivirao. Šta sam ja tamo tražio? U politici jedina dva liberala su Anduril i Kauboj, a ostalo izgrebani „samoporicatelji“ s 92ojke koji su posle bombardovanja otkrili časni krst. Index.hr – dao sam im najbolje godina svog života, ali dve godine i više nisam tamo kročio. Ovaj forum mi je sve, neće biti sledećeg. Ovde sam došao da umrem.
U povratku iz Takvuda, kao sa sahrane stare ljubavi (kao u Balu na vodi Jovana Aćina), pešice, dobro da u bioskopu nisam zaboravio kesu s milihbrotom i kraljevskim kolačem iz pekare u Kosovskoj. Neki tip je išao Kosovskom i nenormalno urlao nešto o zlatnoj medalji. Ljudi su bežali od njega i prelazili na drugu stranu ulice. Nosim taj milhbrot, a onda na uglu rešim da kupim sendvič – za rano jutro. Ali neki čovek stoji na pultu i nema lovu, pa kaže prodavačici da sačeka i trči do taksiste. Ja merka sendviče, kad neka pola devojka pola žena s dve zapakovane pice stane pre mene na šalter: hoće neki tiramisu. Prodavačica, besna mišica, kaže joj da sačeka. Ja izvisio sa strane, ali ne svađam se. Dođe čika, doneo pare i uzme svoju robu i ode. Ni ona devojka ne može da nađe lovu, pa na kraju plati karticom. Prodavačica se iznervirala. Onda ja počnem da zapitkujem za cen sendviča, jer ih ima više, sa ćabatom, u kifli a ima i minisendviča u malim bavarskim kiflama. Prodavačica pizdi, pitanja je nerviraju i vikne mi „ja vas ništa ne čujem“. Izaberem ja, a ona besno uzme sendvič mašicama i ugira ga u kesu – ja sam platio ceh za ona dva sporaća pre mene. Priča mog života. Uvek neko pre mene mora da zateže, a posle mene da požuruje i unervozi se. Zbogom „Bilo jednom...“, nikada se više nećemo videti. Sada opet moram da radim kampanjski u naredna dva meseca. Dosta je bilo zezanja.
E, još nešto sam primetio tek u ova dva poslednja gledanja. NA Spanovom ranču ima i muških članova, ali oni su bili volšebno odsutni dok je Klif mlatio onog bušača guma. Kada se Klif upoznaje sa Džipsi – iza njega se vide dvojica bradonja, koji liče na sinovce ZZ top posle boravka u Aušvicu. A kada Klif izrazi želju da vidi Džordža Spana, iz neke prikolice izlazi Željko Bebek, bunovan i s „O“ nogama i muči se da prikopča kaiš na čakširama. I gde su oni kada je Klif krenuo da mlati onu budalu?
Dalje, producent Švarc manipuliše Rikom. Način na koji mu prinosi stolicu i tapše po ramenu može da bude indikacija homoseksualnosti, Riku je pomalo neugodno. Zatim sledi izazivanje straha kod klijenta – Švarc najpre isprepada glumca da bi ga nagovorio da prihvati rad u B italijanskim filmovima. Švarcova teorija o tome da drugi producenti zloupotrebljavaju Rika za uloge negativaca da bi promovisali svoje mlade pastuve – ubedljiva je na prvi pogled, ali može se tome i kontrirati.
Kakav je odnos Rika i Klifa? Rik je mozak a Klif klade valja. Klif priznaje da nije toliko pametan kao njegov glumac, a mislim i da mu se uvlači u dupe, stalno povlađuje, on je zapravo batler i zadovoljava se mrvicama.
Onaj film „C.C. and the Company“ koji Šeron Tejt gleda u bioskop u“Bruin“ nosi godinu 1970 i nije mogao da bude prikazivan 1969, ali to nije bitno: Tarantino je postupio kao Baz Lurman u „Mulen ružu“ – pomešao je vremenske ravni, ose, vektore.
I opet: Frančeska Kapuči: onaj kostim koji nosi na aerodromu: da li je providan?! Ima li ona nešto ispod? Osim toga tu je i paralelizam s Romanom Polanskim. Dalje, tek u 7.-om ili 8.-om gledanju sam uočio da ona Mensonova devojka koja je dala ideju da treba da ubiju glumce „koji su ih naučili da ubijaju“ – u stvari nije ni znala ko je Dalton (Kejhil) dok joj ona riđa niej to objasnila. Pa prema tome nije on mogao da je „nauči da ubija“. Ostaje još mogućnost je u njenom načinu razmišljanja Rik Dalton sinegdoha za glumca u nasilnim serijama/filmovima, ali to njeno razmišljanje je izazvano lsd-om i osim toga, mnogo je brzo ukapirala ko je Rik. Time tarantino pokazuje da misli da je ta žvaka o nasilju – veliko sranje. Osim toga, ni Rik i Klif nisu ništa bolji od hipika po pitanju patriotizma: ako hipici izbegavaju da idu u vojsku i kritikuju rat, šta arde Rik i Klif? Jedino ih brinu uloge i karijera, nema kod njih nikakvog patriotizma.
Takođe treba analizirati dupe navodno ubijene Klifove žene. Dupe bi se dalo uporediti s dupetom Joko Ono. Zatim simbolika tekstova pesama. Zatim pominjanje Edija O' Brajena (dvaput). Pa spominjanje Endrjua Meklagena, reditelja vesterna kao što su „Šenandoa“ i „Čizam“.
Titlovi: zapravo su prilično dobri. Kao i kod „Amelije Pulen“ (a taj pevod je uradila doajenka filmskog prevođenja s francuskog), ima dva šašava propusta (koji nisu mnogo teški), ali i mnogo više dobrih rešenja. U „Bilo jednom...“ jedino ono „nema poente“ nije kako treba, ali nema štete jer se vidi o čemu se radi. Takođe „skotina“ 2x i „bedak“ nisu najopravdaniji, a umesto „meksikanski krotitelj konja“, moglo je i „pasuljarski“ (ako am dobro čuo „beaner“, ali to je i inače oznaka za Meksikance, pa dođe na isto). Ali ima i dobrih rešenja „pijan kao letva“ i „nisam te zaboravio“ (I remember you!) i može se reći da su titlovi po kvalitetu prikladni filmu.
I još nešto: tek u poslednjim gledanjima uočih: u onoj sceni između Klifa i Džodrća Spana, Span ispusti vazduh a Klif okrene glavu s gađenjem. Kao da Spanu smrdi iz usta. To nije posle „ispraćeno“ drugim kadrovima (mada bi po zapuštenosti cele kuće i samog matorca to bilo „za očekivati“), pa ostaje mogućnost da je to Bredu Petu smrdeo raspadnuti kolega Dern.
Dakota Faning ima nožurde kao naši bangavi košarkaši četnici.
Home
by Guest Mon Aug 26, 2019 1:46 pm
Летећи Полип
