Na kraju prve sezone nam se otkriva da ona nije samo osoba uhvaćena u nekakvom arrested development, nego da je zapravo opterećen ozbiljnom krivicom zbog smrti prijateljice. To je ono što ona nikome ne može da prizna i zbog toga ne može ni da prevaziđe.
I u ovoj sezoni mi vidimo da ona to ne može da prizna - ni pred psihoterapeutkinjom, ni u ispovedaonici, niti bilo gde drugde. U tom smislu mi optimizam, pa čak i uslovni hepiend sezone (she doesn't get the guy, ali je očigledno da je uspela da prevaziđe svoje probleme i da je sada spremna da nastavi sa svojim životom, što je stara
bugarska reč
), izgleda unearned. Njeni problemi su bili previše ozbiljni da bi se razrešili ovako lako.
Zaplet sa sveštenikom je zanimljiva, ali propuštena prilika. Meni se činilo, a to joj otprilike kaže i terapeutkinja - da je ono što ona vidi kao zaljubljenost, zapravo izmeštena želja za priznanjem, odnosno ispovešću. Scena u ispovedaonici nas takođe vodi u tom smeru - ona od njega ne želi seks, nego oproštaj, ali pre svega priliku da kaže ono što nikome nije rekla - da se oseća krivom zbog drugaricine smrti (i to sa dobrim razlogom). Do kraja sam očekivao da ona to, u poslednjem preokretu, konačno shvati. Ali to se ne dešava.
Štaviše, sama spremnost da se sa upusti u još jednu vezu koja može nekome da napravi haos od života (to se na kraju ne dešava, ali je moglo da se desi - čovek je sveštenik ffs), pokazuje da ona nije baš shvatila potencijalno pogubne posledice svojih činova.