Kolumnistička i ostala lupetanja

William Murderface wrote:Jel mozemo molim vas da ne vrtimo hiljaditi krug o Slobi? Radonjicev txt je bzvz izmedju ostalog i zato sto nije u stanju da cita sadasnji politicki trenutak ikako drugacije nego kroz analogiju sa devedesetim (a i tu promasuje).

autor: Miloslav Samardžić / “Sloboda“, glasilo SNO u Čikagu, 10. decembar 2017

William Murderface wrote:

“Skupljači perja“ su, prema teoretičaru filma Bogdanu Zlatiću, “u podsvest Evropljana urezali pokretne slike koje su sugerisale da je ovaj prostor margina humaniteta, odnosno deponija Evrope na kojoj se odigravaju anticivilizacijski procesi“. Drugim rečima, filmovi crnog talasa slali su Evropljanima poruku da je Srbija mesto koje, na kraju krajeva, nije greh ni bombardovati.

Hehehe, Bogdan Zlatic na dva topika u istom danu!

Edit: a ok, nije koincidencija

Генетика нација
Мирољуб Јевтић

---

У последњих неколико година запљуснути смо анализама које коришћењем ДНК доказују припадност нацијама. Идеја је да се докаже да су рецимо Енглези Енглези зато што имају исто биолошко порекло. Та методологија доказивања припадности неких људи некој нацији је сасвим погрешна. Да кажемо и математички, та је метода сто одсто нетачна.

Нација и генетика немају буквално никакве везе. Нација је друштвена и политичка категорија и са генетиком нема додира. Некада је мој покојни пријатељ Богдан Остојић написао афоризам који је гласио „Марксизам је доказ како наука може да тријумфује над здравим разумом.” Овај афоризам нам помаже управо то, да видимо колико инсистирање на генетици као основи нације није у вези са здравим разумом.

Погледајмо на следећем примеру како то изгледа. Ко неће да се сложи да су Арапи нација? Анализирајмо затим Арапе. Видећемо да су Арапи Башар ал Асад, председник Сирије, и Омар ал Башир, недавно свргнути председник Судана. И шта видимо – председник Сирије је белац док је Суданац црнац. Каква вам анализа треба да се види да су они припадници различитих раса, а исте етничке нације, пазите етничке, не само политичке нације. Већ ту се види да припадати једној нацији значи имати свест и осећај да тој нацији припадате и да је прихватате као своју, а да биолошко порекло нема никакве везе са тим.

Још је значајнији податак да су народи сасвим мењали расну структуру. Дакле, потпуно су у току историје „испрали” своју претходну расну припадност и претворили се у сасвим другу расу, али су остајали припадници истог народа, односно нације.
Погледајмо нпр. турске серије. Видећемо да масу Турака чине изразити белци. Сетимо се министра иностраних послова те земље Исмаила Џема. Или премијерке Тансу Чилер. Белци су колико и Макрон. С друге стране, нема никакве дилеме да су њихови преци били монголоиди. Фигуративно речено, били су сличнији Кинезима и Јапанцима него садашњим Турцима.

О томе нам један од најзначајнијих историчара Арапа Филип Хити каже: „Монголоидни Турци, нови расни елеменат, преузели (су) барјак вере Мухамедове”. Погледајмо данашње Турке. Поред великог броја типичних белаца, постоји већина која је мало тамније пути. А нема ниједног монголода, барем их ја нисам срео, иако сам био много пута у Турској и видео безброј турских филмова. Дакле ти монголоиди су сасвим променили своју расну структуру, али су Турци без остатка.

Коме пада на памет шта је било у садашњој Турској до 1071, до битке код Манцикерта на крајњем истоку данашње Турске, кад је селџучки султан Алп Арслан победио војску византијског цара Романа Диогена. Византија је тада представљала компактну, претежно грчку земљу са седам, осам милиона становника. Процењује се да је после те битке око 200.000–300.000 Туркофона продрло и освојило Византију. После пада Цариграда 1453. Грци су били здробљени. Земља је постала туркофонска. Где је нестало тих седам, осам милиона хришћана, махом Грка? Они су исламизовани и турцизирани. И то је данашња основа Турака из Турске. Како то изгледа видећемо из следећих података. Султан Мурат из Косовског боја био је син грчке принцезе Јелене, његовог сина Бајазита родила је Гркиња Ђулчичек Хатун. И докле да идемо? Двеста година касније султане рађају Украјинка Хурем и Италијанка Нурбану. Где је ту Турска генетика?

Енглески историчар Гибонс то овако представља: „Пошто су једноставно променили име и религију, византијски Грци су се представили пред историју као нова раса и нација која је прихватила нове задатке и тако осигурала дуговечност Византије под исламским рухом.”

За нас је важно да знамо да ми биолошки чисте Турке никада нисмо срели. Војска са којом смо се сукобили на Косову била је, нажалост, претежно етнички грчка преображена у туркофоне. Порекло није играло никакву улогу. Свест је та која их је одређивала.

Уосталом, зашто ићи толико у прошлост. Погледајте у Пријепољу испред музеја споменик подигнут на основу фотографије из 1919. На њему је мајка Ружица Пејовић са два сина – Луком Пејовићем и Алијом Потурком. Данас Алијини потомци говоре да су Бошњаци и да говоре босански, а фигуративно речено, иду на задушнице својој баби Српкињи.

По попису извршеном у „хрватском” Дубровнику из 1890, кад Србија није смела ни да помисли да врши неку пропаганду, више од 90 одсто становника у кући говори српски. Али много је важније да у „хрватском Дубровнику” буквално нико не говори хрватски. Данас велики број праунука тих Срба желе да Срби нестану, не само у у Хрватској него и у Прокупљу.

И какве везе има генетика са чињеницом да они сада хоће да буду Хрвати и Бошњаци? Србин је само онај ко то жели, без обзира на порекло.

Професор универзитета и оснивач научне дисциплине Политикологија религије
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

bruno sulak wrote:sta autor zeli?

Kulturni rat u SAD

Miloš Ković

„Jeste li hrišćanin?”- upita me kelnerica, pre nekoliko sedmica, u jednom restoranu u Šarlotu, u američkoj Severnoj Karolini. Zatečen pitanjem, koje bi u Evropi bilo isuviše lično, dok bi ga neko možda protumačio i kao udar na privatnost, okrenuh se i pažljivije je pogledah. Simpatična sredovečna gospođa, četvrtaste, tipično američke građe, bezazlenog lika. Zašto me je to pitala? Odakle joj takvo pitanje?

Čula je da se za našim stolom razgovara na srpskom jeziku. Iz naše potonje konverzacije bilo je jasno da o pravoslavlju i Srbima nije znala gotovo ništa. Ipak je, dok je čekala da naručimo ručak, nizom novih pitanja, nastojala da tačno razabere u šta to veruju pravoslavni hrišćani. To nije bila puka radoznalost.

Ruku punih čaša i tanjira, nije ni mogla ni htela da nas preobraćuje u svoju veru. Nije imala ni trunku od one tipične nasrtljivosti američkih propovednika.

Nalazili smo se, istina, u „biblijskom pojasu” južnih američkih država, u kojima Sveto pismo, crkva i vera nisu tek obične reči. Šarlot se i danas, odmilja, naziva „gradom crkava”. Pa ipak, pitanje je bilo neočekivano, možda ponajviše zbog mesta i trenutka u kom je postavljeno.

Od početka mi se činilo, i taj utisak se vremenom u meni samo pojačava, da ovim pitanjem nije toliko htela da sazna ko smo mi, koliko da nama kaže ko je ona. Bilo je to kao da je nosila majicu ili bedž sa natpisom: „Ja sam hrišćanka”. Govorila mi je kasnije, radosno i otvoreno, o svojoj anabaptističkoj veri i o svom pastoru. Ali zašto je htela da se na ovaj način predstavi pred strancima?

Osnovni utisak koji nosim sa tog dugog putovanja kroz petnaest država SAD jeste – gotovo opipljiva napetost. Osetite je čim otvorite novine ili uključite televizor. SAD nisu od juče podeljene na protestantsku, belu, konzervativnu unutrašnjost i na multikulturne, multirasne, liberalne gradove. Linije podele nikada nisu bile jednostavne i jednosmerne. Ponekad krivudaju kroz ista sela i gradove, pa čak i kroz iste porodice. U SAD je, međutim, danas u toku doskora nezamisliv kulturni rat. Gospođa iz restorana u Šarlotu htela je, uprkos ko zna kome, da objavi čijem svetu pripada. I da objavi da je spremna da stane u njegov stroj.

Ratne sekire iskopane su onog časa kada se za predsednika SAD kandidovao Donald Tramp. Američki narod, ili njegova konzervativna većina, uprkos medijskoj hajci, pošteno ga je izabrao. Oni koji su do juče bili na vlasti, u eri dinastija Klinton i Buš, poznati pod različitim imenima - liberalne elite, neokonzervativci, duboka država, vojno-industrijski kompleks – od tada pokušavaju da ponište volju naroda i sruše Donalda Trampa. Američki predsednik je pre nekoliko dana na svom tviter nalogu citirao izjavu jednog od vodećih anabaptističkih pastora u zemlji Roberta Džefrisa koji kaže da bi Trampov opoziv mogao da izazove drugi građanski rat u SAD, sličan onom vođenom od 1861. do 1865. godine.

Ovakve bojazni dolaze i iz kulture velikih gradova. Jedan od onih koji ih iznose jeste i uticajni istoričar Najal Ferguson. On je još prošle godine upozorio na to da će u vreme predsedničkih izbora 2020. godine SAD biti „posebno ranjive na nasilna previranja”. Uočio je nepomirljiv rečnik i dela Trampovih levičarskih protivnika. Nije zaboravio ni na neprijatnu sličnost sa 1860. godinom, kada je deo zemlje krenuo u građanski rat i secesiju, zbog toga što je odbio da prihvati rezultate izbora na kojima je pobedio Abraham Linkoln. Štaviše, Ferguson nije propustio da pomene da je za ovu analogiju prvi put čuo od predsednikovog glavnog ideologa, Stivena Benona.

Čitaoci „Politike” setiće se da je u građanskom ratu između Unije i Konfederacije stradalo preko 600.000 Amerikanaca, više nego u oba svetska rata uzeta zajedno. Moderne SAD rođene su u građanskom ratu. To je bila čak i Američka revolucija, u kojoj su opljačkani i proterani svi lojalisti, verni britanskoj kruni, po nekim izvorima cela trećina stanovnika tadašnjih kolonija. Američka kultura i danas opsesivno pokušava da reši dva najsloženija pitanja američke istorije, uništenje starosedelaca i porobljavanje Afrikanaca. Konfliktni potencijal američkog društva je ogroman. Na ulicama Detroita i Los Anđelesa on je golim okom vidljiv.

Zapadna antisrpska medijska propaganda iz devedesetih prošlog veka, u prvoj deceniji 21. veka usmerena je protiv Rusa, da bi se danas vratila kući i okrenula protiv ubedljive većine sopstvenih građana. Trampove glasače i one koji su podržali britanski bregzit ona gotovo svakodnevno doslovno dehumanizuje.

Kako će se to završiti, ostaje da se vidi. Sve ukazuje na to da čekanje i jačanje moraju da budu ključ naše ukupne spoljne politike.