Orvel i solfedjo

KinderLad wrote:bukvalno. ja se samo prekrstio u fazonu se iščuđavao nešto, ova - napolje! ja - wtf?

Sa tri prsta ili po ustaski?

Ointagru Unartan wrote:

KinderLad wrote:bukvalno. ja se samo prekrstio u fazonu se iščuđavao nešto, ova - napolje! ja - wtf?

Sa tri prsta ili po ustaski?

Једним прстом, средњим?

Ointagru Unartan wrote:

KinderLad wrote:bukvalno. ja se samo prekrstio u fazonu se iščuđavao nešto, ova - napolje! ja - wtf?

Sa tri prsta ili po ustaski?

ekumenski, sa tri prsta ali prvo levo pa desno

U košarci bi dobio samo tehničku, ako si pre toga imao nesportsku bila bi isključujuća.

Не сећам се да су нас нешто претерано кињили. Једина скроз неподношљива ствар у вези са Титом је била сама смрт и она масовна хистерија која ју је пратила. Живели смо, дабоме, у култу личности. Свако мало су нас изводили из школе и делили нам оне папирне заставице, да стојимо крај аутопута два сата (радости одрастања на Новаку) и машемо два минута, док поред нас пролети колона лимузина под полицијском пратњом. На писменим задацима из матерњег језика увек је била једна тема мање-више о Титу, и ту није могло да се добије мање од тројке. Међутим, не сећам се да се иједна од мојих наставница српског, које су ме све редом обожавале, икада побунила што апсолутно никада нисам писао о Титу. Нити је икад ико у школи правио било какав проблем што моји родитељи нису у партији, што се у кући слави слава и генерално гаји “реакција”. Те неке ствари су ипак остајале у сфери приватности, где дабоме и спадају.

Sto se tice odnosa vlasti i crkve, moj deda je neposredno posle rata istovremeno bio pop u jednom selu na Savi (Provo) i nesto kao predsednik opstine (Vladimirci i Koceljeva su bili jedna opstina).

У то време је мој ћале узео попа да буде књиговођа у задрузи. Фалило писмених људи, а требало пазити на заједничка добра, да не добију ноге.

kakav problem nebivanja u partiji, u celoj jugoslaviji je bilo manje clanova partije nego u svakoj kozojebini danasnjoj sto ima clanova vasljivih ovdasnjih stranaka

nisu današnji ništa novo izmislili

ficfiric wrote:Sto se tice odnosa vlasti i crkve, moj deda je neposredno posle rata istovremeno bio pop u jednom selu na Savi (Provo) i nesto kao predsednik opstine (Vladimirci i Koceljeva su bili jedna opstina).

prvi posleratni gradonacelnik novog sada do 49 je bio svestenik alimpije popovic

U Novi Sad je došao 1. januara 1919, za kapelana u Sabornoj crkvi i na toj dužnosti je, uz protu Milana Ćirića, ostao do 1931, kada je, posle smrti Velje Mirosavljevića, izabran na Mali uskrs za paroha Uspenskog hrama. Premešten je 1953. za paroha (protoprezvitera) Almaške crkve, gde je 1. septembra 1958. penzionisan. Na dan oslobođenja Novog Sada 23. oktobra 1944, kao prvi predsednik Narodno-oslobodilačkog odbora, primio je vlast iz ruku partizanskih jedinica i na dužnosti gradonačelnika ostao do 1949.

smesno je da uopste treba odgovarati na tvrdnje kojekavih novokomponovanih srba i vernika, a narocito onih nedicevaca i iskopavaca cetnickih kostiju.

i patrijarh je bio db, pa šta to dokazuje

negiranjem jednoumlja koje je postojalo na različitim nivoima valjda nešto dokazujete, a šta, jebem li ga

bilo je dovoljno slučajeva kada su drugovi članovi imali prednost, bilo je mnogo stagniranja u karijeri zato što neko nije bio član, bilo je mnogo neizdavanja kojekakvih dozvola za obavljanje delatnosti zato što neko nije član i sve je to zavisilo od specifičnh okolnosti, pa je neko super prošao, a neko drugi najebao u slučnim situacijama

da li je po tom pitanju bilo bolje tada nego sada, ne znam, nemam način da izmerim, jedino mogu da tvrdim da je bašibozuk uvek našao način da jebe sve po spisku onim glupim, dobrim i naivnim ljudima među nama i da to shvatam kao jedinu konstantu sveta u kome živim, jebali vas popovi

Сасвим тако, госн. Месечино.

diktotar wrote:u celoj jugoslaviji je bilo manje clanova partije nego u svakoj kozojebini danasnjoj sto ima clanova vasljivih ovdasnjih stranaka

Ti baš voliš da lupetaš bez ikakvog obaziranja na činjenice.

Savez komunista Jugoslavije krajem 1981. imao je 2.117.083 člana, tako da je njegovo članstvo činilo 9,5 odsto ukupnog stanovništva zemlje. Savez komunista Bosne i Hercegovine imao je 391.244 člana (9,5 odsto ukupnog stanovništva republike), SK Crne Gore 73.139 (12,5 odsto), SK Hrvatske 348.054 (7,6 odsto), SK Makedonije 149.620 (7,8 odsto), SK Slovenije 125.206 (6,6 odsto), SK Srbije 907.672, tj. 9,8 odsto ukupnog stanovništva Republike (bez pokrajina 592.741 ili 10,5 odsto, Kosova 91.381 ili 5,8 odsto i Vojvodine 203.350 ili 11 odsto).

http://komunist.free.fr/arhiva/dec2003/clanstvo.html

Blic, jul 2016:

Srpska napredna stranka, prema poslednjim informacijama, ima više od 600.000 članova

http://www.blic.rs/vesti/politika/preleti-u-najjacu-stranku-za-tri-godine-se-u-sns-sjatilo-250000-clanova/1y0hmh7

hehe to je naravno samo sns, po podacima preko 15% stanovnistva srbije je u strankama. kako u partiji koja je silovala da moras unutra bilo manje procenata stanovnistva nego danas u strankama kad kao niko ne tera, vec slobodna volja i svako se uclani ako mu se svidja program

Ко је и где рекао да је учлањивање у Партију било под претњом силе?

Spominje se i pre WWII.



https://books.google.rs/books?id=XUsdAQAAIAAJ&q=%22%D1%81%D0%BE%D0%BB%D1%87%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B5%22

The plot thickens...

​Snimio neki lik s Karićeve akademije čak i dokumentarac.
 

FILM STEFANA KRASIĆA “SOLČENCE ZAHAJA” NAGRAĐEN NA XXIX FILMSKOM FESTIVALU “ZLATNI VITEZ 2020.“ U MOSKVI

Dokumentarac „Solčence zahaja“, čiju režiju i scenario potpisuje naš Stefan, je priča u kojoj protagonista filma Ana Hofman, kreće u potragu za poreklom najpoznatije slovenačke narodne pesme “Solčence zahaja”, onog trenutka kada spoznaje da to uopšte nije slovenačka, a pogotovo ne narodna pesma.

https://akademijaumetnosti.edu.rs/film-stefana-krasica-solcence-zahaja-nagraden-na-xxix-filmskom-festivalu-zlatni-vitez-2020-u-moskvi/
​

Tragajući za odgovorom na pitanje kako je moguće da pesmu Solčence zahaja, koja je u Srbiji jedna od najpoznatijih slovenačkih narodnih pesama, u Sloveniji niko nije čuo, Nišlijka Ana Hofman, etnomuzikološkinja koja radi u Ljubljani, pokušava da sazna i kakav odnos ljudi danas imaju prema socijalističkoj prošlosti, a njeno istraživanje biće ekranizovano u dokumentarcu.