Lepo, lepse, Borko

Zaštitni zid ispred romskog naselja u Kruševcu: Štit od buke, ili geto?

LEVICA Srbije oštro osuđuje svaki pokušaj marginalizacije grupe građana ili pojedinca, a o podizanju zida u Kruševcu izvestili smo ombudsmana kao i nadležne organizacije za zaštitu ljudskih prava

KRUŠEVAC - Ispred dela romskog naselja Marko Orlović u Kruševcu podignut je zid visine dva metra, čiji je idejni projekat finansirala lokalna samouprava, a preduzeće "Putevi Srbije" objavili javnu nabavku za izvođenje radova. Iz "Puteva Srbije" tvrde da zid služi da naselje zaštiti od buke vozila, ali deo kruševačke javnosti smatra da je podignut da bi sakrio naselje i napravio geto za romske manjine.

Nadležni tvrde da je reč o zaštiti od buke, ali pojedini građani smatraju da se radi o sakrivanju naselja i getoizaciji romske manjine, jer bi uskoro na lokacijama prekoputa trebalo da se grade tržni centar i stambeni objekti, dok će se nedaleko odatle praviti i nova fabrika.

Povodom postavljanja zaštitnog zida ispred romskog naselja, oglasio se kruševački odbor Levice Srbije, koji je podsetio da pažnju privlači to što te "zvučne" prepreke jedino zatvaraju romsko naselje.

OSUDA

Levica Srbije oštro osuđuje svaki pokušaj marginalizacije grupe građana ili pojedinca, a o podizanju zida u Kruševcu izvestili smo ombudsmana kao i nadležne organizacije za zaštitu ljudskih prava - navedeno je u saopštenju kruševačke Levice.

Gargantua wrote:^^ jel ima neki transkript iz imt-a, ili snimak?

Pokidane su socijalno-ekonomske mreže podrške koje su seljacima omogućavale da na kredit nabavljaju i obnavljaju svoju tehniku. Većina seljaka nije kreditno sposobna, nema raniju podršku zadruga, na koje je kukala zbog cenovne diskrepance i neizvesnosti. Zbog male kupovne moći većina poljoprivrednika u Srbiji i danas se oslanja na stare mašine kupljene u periodu pre sankcija.

Kupovina pogonskih i priključnih mašina iz domaće proizvodnje bila je gotovo simbolična iako je, po cenovnim kriterijumima, a u velikoj meri i po kvalitetu, odgovarala potrebama poljoprivrednika, posebno za korišćenje na malom posedu koji dominira u poljoprivredi Srbije. Para za učešće nemaju, a nisu sigurni da će im godina biti rodna da mogu otplatiti ratu. Polovni traktori se nude preko interneta i prodaju na vašarima. Jedan seljak na vašaru u Rumi izjavljuje za TV Vojvodinu: "Ovo mi je treći vašar. Nema kupca za moj polovni traktor."

Oživelo je tržište, odnosno uvoz polovnih mašina iz inostranstva, a samo mali broj poljoprivrednika ima snage i mogućnosti da se kreditno zaduži i obnovi mehanizaciju kupovinom novih pogonskih i priključnih mašina iz uvoza. Domaći proizvodni sistemi su ekonomski uništeni pa je otvoreno tržište za strane proizvođače poljoprivredne mehanizacije.

Poljoprivredne analize iz Makedonije govore istu stvar.

...
Ekonomsko (cenovno) iznurivanje poljoprivrede u periodu sankcija i građanskih ratova onemogućili su obnavljanje poljomehanizacije u većini gazdinstava. U odnosu na 2001. godinu, broj traktora u 2012. niži je za 22 odsto.

KOMISIJA ZA POPIS I OTPIS: Raspad ranije države i međunarodna izolacija presudno su uticali na obim proizvodnje i prodaje poljoprivredne mehanizacije kod svih proizvođača, što ih je dovelo u izuzetne ekonomske teškoće. Privatizacija je potom potpuno ugasila proizvodnju u većini fabrika poljoprivrednih mašina (Zmaj, Lifam, Metalogradnja…) ili je ta proizvodnja minimizirana (IMT, IMR, Majevica, Morava, Poljostroj…)

Nastao je, doduše, veći broj manjih proizvođača ili montažera poljoprivrednih, naročito priključnih mašina (Berko – Mol, Gitarić – Smederevska Palanka, Gumaplast Rau – Vojka i drugi), ali to je daleko od ranijih industrija.



http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1319858

Xexoxical Endarchy wrote:penzos koji je od 1956 radio u IMT-u je poceo da rantuje protiv borka i njegovog angazmana u DS-u 

Every 10^th tractor in the world is from Belarus

U njoj je, kako se konstatuje u jednoj studiji Instituta za mehanizaciju poljoprivrede, godine 1949. prvi traktor proizveden u Srbiji, u duhu vremena nazvan "zadrugar".

Veletin wrote:@паметњаковић

Погледај снимак и послушај проблеме са којима су се суочили радници ИМТ-а 2014-2016., па ће ти ваљда бити јасније о каквом профилу фирми и о чему говорим.
Боље то него да другоме солиш памет.

diktotar wrote:

Veletin wrote:@паметњаковић

Погледај снимак и послушај проблеме са којима су се суочили радници ИМТ-а 2014-2016., па ће ти ваљда бити јасније о каквом профилу фирми и о чему говорим.
Боље то него да другоме солиш памет.

potpuno je besmisleno pricati o susretanju sa problemima 2014 godine, to je ono tipa imas rak celog organizma pa te 2014. uhvatila manja prehlada. glavni problemi i smrtonosna bolest za ovakvu vrstu kombinata su poceli jos krajem 80ih godina. samo je pitanje ko je izdrzao svega par godina a ko se koprcao malo duze.

Gargantua wrote:zanimljivo, mada na zvaničnoj stranici mtz-belarusa u odeljku istorija ne piše baš ništa o ikakvoj saradnji sa jugoslavijom, pogotovo tako rano (40ih).

sovjeti su svakako imali niz gotovih rešenja i osvojenu proizvodnju i pre rata, pa mi deluje malo kontraintuitivno da su po nacrtima odavde to radili. mada s obzirom na veze sa sovjetima 45-48. to svakako nije isključeno.

IMR je prvi traktor napravio 1949 (bar po onom linku gore):

U njoj je, kako se konstatuje u jednoj studiji Instituta za mehanizaciju poljoprivrede, godine 1949. prvi traktor proizveden u Srbiji, u duhu vremena nazvan "zadrugar".

ako imaš neki link, baci, baš me zanima da vidim štogod o tome.

Sanjao sam da radim

"Sanjao sam da radim", rekao je radnik (nisam na kraju stigla da ga za ime i prezime pitam).

Piše: Borka Pavićević

I rekao je "Ja sam IMT podizao i prisustvovao njegovoj propasti." To su mojih četrdeset godina", i godišnje četrdeset hiljada traktora, trinaest hiljada ljudi.

Tribinu je organizovala Levica Srbije, održana 7. novembra (CZKD). Bila je "pokušaj spasa u poslednjem trenutku", istovremeno i čitava sudbina jednog od najvećih jugoslovenskih proizvođača, IMT, mesta rada. Proizvođača traktora.

I svojevrsna drama u kojoj se saželo čitavo iskustvo takozvane tranzicije, posle ratova.

Ako je "Trepča" politički i simbolički toponim u kome se očituju istorijat i stvarnost, onda je IMT politički i simbolički "spomenik" uništenja i kada ne postoji pravdanje nacionalnim sukobom. "Istorijski gigant u proizvodnji traktora, gigant"... Poslednjih je godina poslat u svetu ponosnu istoriju, dok su preostali radnici prepušteni samima sebi da se "snalaze kao znaju i umeju. " Od juna 2016. IMT je obustavio proizvodnju, a poslednjih 370 radnika je otpušteno. Radnicima je zabranjeno da uđu u fabriku u kojoj se trenutno nalazi samo stečajni upravnik. Preduzeće koje poseduje kapacitet za proizvodnju 40.000 traktora godišnje, usred neodgovornosti države, devastirano je, danas ne proizvodi nijedan jedini traktor iako stručnjaci tvrde da IMT može poslovati sa dobitkom. To dokazuje interesovanje "Tefea" za strateško partnerstvo. Talas privatizacije i deindustrlijalizacije Srbije dokrajčuje i ovu žrtvu.

Govorili su: Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, LJubomir Stevanović, (nekada) direktor IMT-a, Srećko Mihailović, rukovodilac Centra za razvoj sindikalizma, Svetlana Panđić, liderka radnika u protestu, Borko Stefanović, predsednik Levice Srbije, moderatorka Isidora Petrović.

Nije reč samo o onima koji su na ovoj tribini bili, već i o svima koji nisu bili. Očigledno je da pitanja "tranzicije" ne mogu dobiti odgovor dok se ne rezimira istorijski tok događaja, te time i pitanja odgovornosti i odgovornih. Tačnije, kao što se rat morao imenovati, da bi bilo mira, tako se i "tranzicija" mora imenovati da bi bilo budućnosti. Ukoliko je budućnost cilj političkih vlasti.

Hronika sloma našeg Fergusona analiza je Milana Miloševića u "Vremenu" (13. avgust 2015), i nije jedina. I deluje kao apokrif.

Međutim, ono što se reklo na tribini "Kako revitalizovati IMT i druge industrijske gigante?" živo je da življe ne može biti, baš kao što su samo na brzinu prekrivene žrtve rata i etničkog čišćenja među nama, a budućnost zavisi od toga koliko ih vidimo i čemu nas one uče.

I eto nas u devedesetima, ne zato što bi to neko hteo, već zato što je to priroda stvari, kauzalitet, pa prema tome i rezultat. Jeste, bavili smo se nacionalizmom, bavili smo se protestom protiv rata i ubijanja, ali da li smo tada, i jedni i drugi i treći, i akademci i radnici, bili svesni da je to samo prvi čin devastacije. Do razvlašćivanja stanovništva nad sopstvenom zemljom, i onim što je uprkos ratu u njoj preostalo i razvlašćivanja nad svojom budućnošću.

Po ko zna koji put slušam mudrog Srećka Mihailovića sa tezom - Kako smeniti kapitalizam.(Gde je akademska zajednica.) Borko Stefanović ima tezu o državnom intervencionizmu u slučaju strateških preduzeća i zaštite proizvodnje, LJubomir Stevanović tvrdi da IMT može da proizvodi.

Čini mi se da je bilo teško uvideti razmere uništavanja zato što je ono toliko da predstavlja samouništenje.

Tribina o apsurdu. Podjednako su bili prisutni i nada i očaj, i aktivizam i odustajanje, i "ništa se ne može učiniti", jer ko je taj ko će okupiti dve stotine hiljada ljudi, i svest da to može učiniti samo onaj ko postavlja to pitanje. Svi opisi bezumlja vlasti i koristi od tog bezumlja za vlast čine se poznatim. Ali to uvek nisu, bahatosti, ignorancija i nestručnost, uništava svaku mogućnost, nije u pitanju samo ekonomski sistem ("kapitalistički"), već i njegova zloupotreba. Pameti je teško da prihvati toliku bezočnost. Već je ratom sopstvena zemlja postala ratni plen, a "svoje" stanovništvo postalo stanovništvo ratnog plena.

Kakva je korist od uništavanja. Zašto se zemlja pretvara u zemljište. I zašto je dobro ili korisno da svi izbegnu iz zemlje i napuste zemljište, da na njoj ostanu samo "investitori" i jeftina radna snaga, bez budućnosti. Zašto poljoprivredi koja ne postoji nisu potrebni traktori IMT-a da bi postojala.

I šta ako samo članovi partije na vlasti, SNS-a, imaju šta da jedu (Borko Stefanović), i šta ako i ubuduće samo oni u što većem broju (750.000 članova) imaju šta da jedu. Hoće li biti dovoljno hrane, ko će je obezbediti, ko će je proizvesti. Oni koji će otići?

Traktor stoji između prošlosti i budućnosti. Traktor koji stoji. Onaj isti traktor na kome su došli Srbi "Olujom". Srbija je zemlja u koju se oduvek dolazilo, danas se iz nje odlazi.

Uvek kada mislim na ljude na traktorima, 1995, "Oluja", setim se dečaka koji smiruje paniku i organizuje bližnje, i starca koji kaže "Sram bilo ove pismene".

"Rastao i propao sa IMT-om." "Nagrade koje smo osvojili svojim radom."

"Samo nemojte da se ovo završi molbom da nas primi Premijer."

"Socijalni programi nisu nikakvo rešenje, već deo problema."

Samo žrtvom nikad biti. Niti jedna ispovest, ni govor nije imao žalidbeni ton. Nije vladalo osećanje žrtve. Naprotiv. Razgovor je bio suočenje sa stvarnošću i istovremeno sa opisom slike, tragične slike IMT-a, rasla je i samosvest. U osnovi te samosvesti bio je ponos -, ponos zbog svega onoga što je IMT proizveo, ostvario. Ponos na besprekornu prošlost. Radnu prošlost. Legitimitet. Nisu izostale konstatacije o porazima socijaldemokratije u evropskom kontekstu i nesumnjivoj slabosti socijaldemokrata na vlasti. I poziv na saučestvovanje u štrajku (Svetlana Panžić, i ostali), dok imamo gde, i dok ima ko.

Bilo je kao da smo vozili traktor, IMT. Koji nije nužno "poslat u svetlu i ponosnu istoriju".

Lev Abalkin wrote:Problem je što se ova takozvana levica bavi pogrešnim problemima. Koja je svrha pitanje položaja radnika u firmama koje praktično ne postoje i koje nemaju nikakve šanse da bilo kada stanu na svoje noge i pokrenu proizvodnju koja samu sebe izdržava? Ne postoji drugo rešenje osim gašenja ovakvih firmi, propuštene su sve prilike da se nešto uradi na njihovom stabilizovanju. Sa druge strane, potrebno je definisati položaj svih zaposlenih koji rade u firmama koje realno postoje i raditi na njihovom položaju i na ostvarivanju njihovih prava, a spisak onog što je potrebno uraditi je predugačak. Pored toga, moraju da stave aktivno u svoju agendu podužu listu diskriminacija koje aktivno žive u našem društvu i koje žive u njemu podrazumevano. U tome delu je potpuno brisan prostor i tu može da nađe svoje mesto prava levica. Moraju da organizuju tim za pravnu i finansijsku pomoć ugroženima. Moraju da krenu aktivno da se bave problemima žena u poslu. Moraju da pokreću pitanja kao što je primanje dela zarade "na ruke" što sakati buduće (?) penzije, moraju da se pozabave i raznim ugovorima koji u sebi sadrže razne protiv zakonite odredbe i korak po korak da rade na demontiranju situacije u kojoj prava zaposlenih ne postoje.

Lev Abalkin wrote:Problem je što se ova takozvana levica bavi pogrešnim problemima. Koja je svrha pitanje položaja radnika u firmama koje praktično ne postoje i koje nemaju nikakve šanse da bilo kada stanu na svoje noge i pokrenu proizvodnju koja samu sebe izdržava? Ne postoji drugo rešenje osim gašenja ovakvih firmi, propuštene su sve prilike da se nešto uradi na njihovom stabilizovanju. Sa druge strane, potrebno je definisati položaj svih zaposlenih koji rade u firmama koje realno postoje i raditi na njihovom položaju i na ostvarivanju njihovih prava, a spisak onog što je potrebno uraditi je predugačak. Pored toga, moraju da stave aktivno u svoju agendu podužu listu diskriminacija koje aktivno žive u našem društvu i koje žive u njemu podrazumevano. U tome delu je potpuno brisan prostor i tu može da nađe svoje mesto prava levica. Moraju da organizuju tim za pravnu i finansijsku pomoć ugroženima. Moraju da krenu aktivno da se bave problemima žena u poslu. Moraju da pokreću pitanja kao što je primanje dela zarade "na ruke" što sakati buduće (?) penzije, moraju da se pozabave i raznim ugovorima koji u sebi sadrže razne protiv zakonite odredbe i korak po korak da rade na demontiranju situacije u kojoj prava zaposlenih ne postoje.