KINO KLUB 2: Solaris (2002)

sa osvrtom na kultno delo:

Super! Još ne stigoh da uraidm domaći, javim se čim stignem!

Potrajace dok ja to ne kupim i odgledam, ali dobra tema.

A i volim Sandru Bullock.

Spoiler:

ja se temeljno pripremam. ponovo sam procitao knjigu, danas cu da odgledam rusku verziju jos jednom, a sutra nadam se i verziju iz 2002.

S tobom će biti teško raspravljati. :)

Imam link za stream (bez prevoda za američki, ruski moguće da ima engleske titlove, ko hoće nek se javi na pm).

Pogledah Soderberga. Pisaću nadugačko sutra ili prekosutra, ali samo da kažem da mi je utisak nakon gledanja vrlo slab. Prosto film uopšte nije uspeo da me uvuče. Uz to, već deluje nekako zastarelo, iako realno nije star. Vizuelno je soooo 90's, kao neki Džordž Majklov spot.

Spoiler:

Anywho, to je to kao prvi utisak. Razmisliću malo, pa se javljam sa više komentara.

Moram da primetim i da me je kraj malo iznenadio, ali ni sam nisam siguran da li u pozitivnom ili negativnom smislu.

William Murderface wrote:Vizuelno je soooo 90's.

Meni je ovo ostalo u mnogo boljem sećanju, naprosto 6. red u noćnoj projekciji na FEST-u je preporuka za gledanje ovog filma.

Na drugoj strani, jednom sam u reprizi na nekoj Sinemaniji gledao drugi deo Matriksa sa istog mesta (mnogo filmova sam gledao odatle tako da i nije baš neka slučajnost), joj brate mili. Pogled bludi po praznom sinemaskopu. Užas...

+Solaris 1972 ima ovde (mislim legitimno)
Prvi deo

Drugi deo

bravo indi, mačko. :)

odgledah upravo i soderberga, sad moram da sredim utiske.

Odgledao.
Šta znam, nekako mi je šuplje, kao da nešto fali. Niti sam skapirao kad Kluni sanja a kad ne ( verovatno ni on nije siguran), koga je poslao u svemir u onoj kapsuli ("to" , "san" ili "stvarnu suprugu"), da li ju je uopšte poslao u svemir itd.

Doduše, možda je to i zbog mog hrdjavog engleskog.

i knjiga i obe filmske verzije imaju isto mesto radnje i manje-vise iste likove i fabulu. ali to je otprilike sve sto ih povezuje. dok se knjiga bavi pre svega mestom coveka u svemiru, antropomorfizacijom svega sto u sebi zamisljamo i (ne)mogucnoscu komunikacije izmedju coveka i ne-coveka, kao i pitanjem sta je to sto coveka cini, film tarkovskog se bavi uglavnom medjuljudskim odnosima i daje odgovor "coveku je potreban covek". (ovo kaze Snaut u jednom monologu kojeg nema u romanu, kao sto nema ni kelvinovog oca ni poslednje scene gde on pada na kolena pred njim.) soderbergov film, za koji sam procitao da vernije prati roman, zapravo jos vise ignorise glavnu ideju romana i fokusira se skoro iskljucivo na unutrasnji zivot krisa kelvina i odnos njega i "reje", zbog cega se film sveo otprilike na melodramu.

ne kazem da filmovi nisu uspeli, pogotovo ruska verzija, ali apsolutno razumem frustraciju stanislava lema zbog ovih ostvarenja.

toliko za sada, vise uskoro.

Film ima veliki problem u nemogućnosti da nađe odgovarajuću poetiku kojom bi mogao da dosegne Lemov roman. Pritom ne mislim na roman sam po sebi, već na ono što se u filmu dešava .- malo je fazon ovako: (Vaskrsli Isus se pojavljuje pred apostolima) Sveti Petar: Isuse, otkud sad ti ovde? Isus: Nemam pojma. Sveti Petar: Čekaj, jel' znaš na kojoj smo adresi? Kojim prevoznim sredstvom si došao? Jesmo li bili ti i ja nekada u Durmitoru, itd... Scenario je dakle ubitačno tanak i koliko god glumačka podela dobro izgledala, naročito Natasha McElhone, film ne može da se iščupa iz nekog limba između uspostavljanja iluzije i njenog odsustva.
Nemam ništa protiv da neko od ovog romana snima ljubavni film, čak mi se to negde i dopada zbog određene nepretencioznosti. Mnogo problematičnije je to što film jednostavno nema tajnu, sve je previše objašnjeno - ne mislim na SF aspekte, već na ono što se dešava između likova. Meni se čini da je Solaris tajna i da je u tome draž, a ovde imamo stalne pokušaje da nam se crta šta se dešava. Osim možda na samom kraju, ali kraj je smešan, blago rečeno. Eternal Sunshine of the Spotless Mind je bog i zakon za ovaj Soderbergov uradak, kad je reč o odbijanju da se ubije ljubav u sebi.
Nekoliko puta mi je palo na pamet da bi Solaris danas mogao da bude neka vrsta SF horora i da bi tako mogla da se uspostavi nova filmska poetika pogodna za ovaj predložak, ona koja bi odgovarala ovom vremenu i našem odnosu prema sopstvenoj prošlosti, prema onome što smo nekad bili i onome šta smo nekad radili. Ako smem da pustim mašti na volju.

Anđe'o wrote: Eternal Sunshine of the Spotless Mind je bog i zakon za ovaj Soderbergov uradak

+1000

A slažem se i sa ostatkom posta. Ja sam Solaris iz 1972 gledao prvi put kao klinac, i većina stvari mi nije bila jasna, ali me je film potpuno fascinirao, a mnoge scene su mi se trajno urezale u pamćenje (skidanje haljine, ispijanje tečnog kiseonika, itd.). Ovaj mi je bio toliko neupečatljiv da je to strašno.

Takođe se slažem da je poetika potpuno promašena, kao i ton koji je autor izabrao.

Ukoliko budeš imao priliku, poslušaj me i pogledaj ga iz šestog reda SC-a u večernjem terminu FEST-a, biće ti osetno upečatljiviji...

Prvom prilikom!

Ja bih da gledam Murnauovog Nosferatua 1922. godine, ako može.

edit - može i SC, što da ne.

Anđe'o wrote:Nemam ništa protiv da neko od ovog romana snima ljubavni film, čak mi se to negde i dopada zbog određene nepretencioznosti.

to je u stvari ponajbolji deo filma, ta hemija izmedju krisa i reje, pocetak i kraj njihove veze. to me jeste dirnulo.

Mnogo problematičnije je to što film jednostavno nema tajnu, sve je previše objašnjeno - ne mislim na SF aspekte, već na ono što se dešava između likova. Meni se čini da je Solaris tajna i da je u tome draž, a ovde imamo stalne pokušaje da nam se crta šta se dešava.

ne mogu vise da se slozim. kljucni problem filma.

ne samo to, vec i dijalozi koji pretenduju da budu duboki su beskonacno banalni, pogotovo u odnosu na knjigu, a bogami i na film tarkovskog. (ono kad za stolom diskutuju o postojanju boga, kao da slusas ricarda dokinsa i nekog nju ejdzera kako se raspravljaju).

mnogo me je iritirao odabir glumaca kod soderberga. snaut vise lici na nekog dzankija koji ne moze da sastavi dve prosto prosirene recenice nego na cinicnog i nacitanog drkadziju kakvog sam ocekivao. sporedni glumci nista nisu pokazali. gluma je daleko bolja kod tarkovskog, dijalozi su daleko bolji. da ne pricamo o scenografiji. meni se kod tarkovskog najvise svidja kako je predstavljen okean i sve sto ima veze s njim u filmu - zvuk koji proizvodi, pokreti, talasanja. mislim da je nemoguce bolje to prikazati.

film iz 1972 je sjajan i zapravo ga ne treba posmatrati kao ekranizaciju knjige, nego kao samostalno umetnicko delo, ali je to tesko izvodljivo. ko nije citao, neka to uradi obavezno jer spada u najbolja dela koja je SF ikad dao. ma sta SF, knjizevnost u najsirem smislu.

okean je u knjizi najveca tajna, u smislu sta su njegovi motivi. da li zeli samo da komunicira tako sto stvara kopije secanja, nesto sto primalac poruke moze da razume, da li zeli da se odbrani od zraka koje istrazivacka stanica salje ili nema nikakav motiv? sta moze da oseca ("oseca" je sasvim neadekvatna rec) jedan ogromni, svesni okean? to je najlepsi deo cele price.

podsetilo me je na ovo:

"If a lion could speak, we wouldn't be able to understand what he said."



da li je misljenje uslovljeno jezikom i postojanjem drugih bica sa kojima mozemo da komuniciramo?

onda, zanimljivo je i to kako se snaut i sartorijus (odnosno ona crna doktorka kod soderberga) odnose prema posetiocima. zasto im je toliko bitna rec "ljudsko bice" i odakle im takva moralna sigurnost da ih ubijaju kao da su bubasvabe? sta je to sto ljudsko bice ima, a posetioci nemaju? jedina razlika je to sto im je telo sastavljeno od neutrina, a nase od atoma, ali kakva je to razlika? sustinska sigurno nije.

jos jedno pitanje koje je vezano za ovu pricu: postojanje "filozofskih zombija".

wiki wrote:A philosophical zombie or p-zombie in the philosophy of mind and perception is a hypothetical being that is indistinguishable from a normal human being except in that it lacks conscious experience, qualia, or sentience. For example, a philosophical zombie could be poked with a sharp object, and not feel any pain sensation, but yet, behave exactly as if it does feel pain (it may say "ouch" and recoil from the stimulus, or tell us that it is in intense pain)

kako mozemo da znamo da kopije koje pravi solaris imaju svest, odnosno da nisu isprogramirani androidi koji nemaju unutrasnja iskustva? odgovor je: ne mozemo nikako. ali ne mozemo dokazati ni suprotno.

Lepa paralela sa Vitgenštajnom, i ja sam tako razumeo Lemov roman.

Santino wrote:onda, zanimljivo je i to kako se snaut i sartorijus (odnosno ona crna doktorka kod soderberga) odnose prema posetiocima. zasto im je toliko bitna rec "ljudsko bice" i odakle im takva moralna sigurnost da ih ubijaju kao da su bubasvabe? sta je to sto ljudsko bice ima, a posetioci nemaju? jedina razlika je to sto im je telo sastavljeno od neutrina, a nase od atoma, ali kakva je to razlika? sustinska sigurno nije.

jos jedno pitanje koje je vezano za ovu pricu: postojanje "filozofskih zombija".

wiki wrote:A philosophical zombie or p-zombie in the philosophy of mind and perception is a hypothetical being that is indistinguishable from a normal human being except in that it lacks conscious experience, qualia, or sentience.

kako mozemo da znamo da kopije koje pravi solaris imaju svest, odnosno da nisu isprogramirani androidi koji nemaju unutrasnja iskustva? odgovor je: ne mozemo nikako. ali ne mozemo dokazati ni suprotno.

Mene je to insistiranje podsetilo na jedan mnogo bolji film na tu temu - Blejd Raner. Ovde je potpuno višak.

insistiranje na cemu?

Na neljudskosti "kopija".

jedino se kris vezuje za zenu i zaista oseca ljubav prema njoj i bol kad ona odluci da ode, nakon sto shvati da i ona ima unutrasnji zivot. on je prihvata kao novu osobu, ne kao staru hari.

setio sam se jos neceg. ima jedan deo u knjizi kad gibarijan posecuje kelvina, i to je najmisteriozniji deo, steta sto nije obradjen ni u prvom ni u drugom filmu. ali necu da spojlerujem onima koji tek treba da procitaju.

Santino wrote:

Anđe'o wrote:Nemam ništa protiv da neko od ovog romana snima ljubavni film, čak mi se to negde i dopada zbog određene nepretencioznosti.

to je u stvari ponajbolji deo filma, ta hemija izmedju krisa i reje, pocetak i kraj njihove veze. to me jeste dirnulo.

Mnogo problematičnije je to što film jednostavno nema tajnu, sve je previše objašnjeno - ne mislim na SF aspekte, već na ono što se dešava između likova. Meni se čini da je Solaris tajna i da je u tome draž, a ovde imamo stalne pokušaje da nam se crta šta se dešava.

ne mogu vise da se slozim. kljucni problem filma.

ne samo to, vec i dijalozi koji pretenduju da budu duboki su beskonacno banalni, pogotovo u odnosu na knjigu, a bogami i na film tarkovskog. (ono kad za stolom diskutuju o postojanju boga, kao da slusas ricarda dokinsa i nekog nju ejdzera kako se raspravljaju).

mnogo me je iritirao odabir glumaca kod soderberga. snaut vise lici na nekog dzankija koji ne moze da sastavi dve prosto prosirene recenice nego na cinicnog i nacitanog drkadziju kakvog sam ocekivao. sporedni glumci nista nisu pokazali. gluma je daleko bolja kod tarkovskog, dijalozi su daleko bolji. da ne pricamo o scenografiji. meni se kod tarkovskog najvise svidja kako je predstavljen okean i sve sto ima veze s njim u filmu - zvuk koji proizvodi, pokreti, talasanja. mislim da je nemoguce bolje to prikazati.

film iz 1972 je sjajan i zapravo ga ne treba posmatrati kao ekranizaciju knjige, nego kao samostalno umetnicko delo, ali je to tesko izvodljivo. ko nije citao, neka to uradi obavezno jer spada u najbolja dela koja je SF ikad dao. ma sta SF, knjizevnost u najsirem smislu.

Meni je to sa Snautom moguće jedna od boljih izmišljotina u filmu. Shvatio sam (možda sam se istripovao) da je Snaut bivši narkoman. Kopija Snauta, koja ubija samog Snauta = Snaut koji može da zaboravi. Nije ni bitno ko je koga ubio, zaborav je obezbeđen.To mi se učinilo još i interesantno. Inače imam i privatni momenat kad gledam Jeremy Davisa, jer mnogo podseća na jednog mog druga, likom, a i po načinu na koji glumi ovde. :)
Natasha McElhone mi se čini kao idealan kasting za ovu ulogu, zbog izgleda i harizme, verujem da bi, ma kako to jeretički zvučalo, bila poboljšanje čak i kod Tarkovskog.

Inače, nekako nemam inspiraciju da se bavim poređenjem ovog filma i filma Tarkovskog. Ne samo zato što je to užasno nepravedno prema Soderbergovom filmu, već i zato što ne mogu da se odlučim da li ovo može da se nazove rimejkom ili su prosto u pitanju dva različita filma rađena po motivima iste knjige, što ih čini veoma udaljenim.
Lemov roman sam čitao dosta pošto sam prvi put gledao film Tarkovskog, pa mi je zbog toga valjda sam roman izgledao nedovoljno širok, a i nisam neki preterani konzument SF literature, da bih mogao u tom kontekstu da kažem koju o njemu, ali mi je bio zanimljiv. Znam da je Lem bio nezadovoljan Tarkovskim, što je potpuno razumljivo, tim pre što ovaj nije ni imao nameru da snima SF. Isto čini mi se da Lem čak nije ni hteo da gleda Soderberga, valjda se smorio čovek od filmadžija. :)