Knjiga srama

Verterdegete wrote:Uzas koliko je ona propala kao riba. Pre nekoliko godina sam bio na nekoj tribini gde je ona gostovala, i bila je milfara i po. Vidim je sad pre nekog vremena, skroz se zbabila i nabacila stomacinu.

Verterdegete wrote:Uzas koliko je ona propala kao riba. Pre nekoliko godina sam bio na nekoj tribini gde je ona gostovala, i bila je milfara i po. Vidim je sad pre nekog vremena, skroz se zbabila i nabacila stomacinu.

Коментари

Бојан Ђурић

Три параграфа за нови устав
Неко мора да седне и напише да Србија више не треба да има непосредно изабраног председника, али да треба да има чврста економска правила и другачију организацију на локалу

Још ме боли глава од флешбека доживљеног када сам, на маргинама вести, видео снимак првог састанка нечега што се зове акциона група за писање новог устава и реформу политичког система. Флешбек из 2015. у 1988. годину. Одела су боља, свакако. Квалитет телевизијске слике такође. Сивило мале скупштинске сале, где се иначе одржавају седнице комичних скупштинских одбора, готово једнако депримирајуће као пре скоро 30 година. Схватио сам: могли су да пусте и оне старе снимке којих се сећамо  из детињства – тамо где уморни делегати усахле комунистичке партије и представници радних људи, грађана и интелигенције потпаљене Милошевићевом појавом и дисидентским аплаузима Слоби и слободи, наводно пишу устав. Србије из три дела која ће поново бити цела.
Не бих да будем груб према тим људима, окупљеним око дебелог дрвеног стола за којим се одржавају састанци акционе групе. Све их познајем, појављују се у јавности у различитим издањима, неки су пречесто склони гафовима… Приватно су пристојни људи. Углавном, и кад нису под притиском.
Ипак, то не могу да буду очеви (и мајке) оснивачи нове Србије, конституисане око новог устава, новог политичког система, нових правила игре, новог ентузијазма земље која мора да трчи да би надокнађивала изгубљене деценије, вукући на леђима терет страшних историјских промашаја, осврћући се стално лево и десно због комшија које би да саплету, избегавајући рупе на путу изазване раубовањем појма „реформе”.
Не смета ми, нека постоји скупштинска група која ће помагати око промена политичког система. У демократијама је увек згодно да се чува и слика о народним представницима који доприносе политичком животу. Пустимо за сада њих, нека се окупљају око оног поменутог стола.
Да погледамо шта треба стварно урадити.
Устав и нови политички систем – а то значи Србија способна да опстане – морају се суштински направити ван тих сала за састанке са лошом турском кафом, служеном у грозним шољицама са плавом штрафтом, једним од симбола депресивне естетике канцеларијског комунизма.
Неко мора да седне и напише да Србија више не треба да има непосредно изабраног председника. Иако то изгледа као ситница, питање је драматично важно, а не драматично досадно. Организоване, моћне и ефикасне политичке странке, избори, па ко победи прави владу и управља земљом. Сам, на сопствени ризик и сопствену славу, ако успе. До одлуке суверена – грађанки и грађана на следећим изборима. Дакле, све исто као сада, само без Томислава Николића у прикрајку, са ногом између гаса и кочнице. Мада имена уопште нису важна, не обраћајте пажњу. Кажем начелно.
Неко мора да седне и напише нови економски део устава. То значи чврста правила која ће омогућити да се слободно развија конкуренција, тржиште, такмичење, да се дугорочно стабилизује јавни дуг, мера до које политичари могу да, заједно са једном генерацијом грађана (помало себичних бирача), задуживањима оптерећују будуће генерације. У садашњем уставу су та правила на нивоу новогодишње честитке, па се сви сналазимо, а пред сваки покушај реформи се и они који би заиста да спроведу неку промену тресу од будуће одлуке и резоновања уставног и обичног судства.
Неко мора да напише шта заправо значи уобичајена политичка мантра у Србији о потреби праве децентрализације, локалне самоуправе, „одлучивања на локалном нивоу, тамо где је грађанима најближе”. Да престанемо да се лажемо. Једино што би коначно дотукло ову земљу била би одлука да локалне самоуправе, ове и овакве, са оваквим профилима, навикама и одсуством било каквог талента и одговорности, код значајног дела локалних политичких елита добију право да доносе крупније одлуке, да се озбиљно задужују, одлучују о битним порезима, управљају слободно имовином, такмиче се међусобно. Пошто се неће такмичити, опет част изузецима, у доношењу одлука које су дугорочно добре за локално становништво. Неће видети, као што не виде ни сада, даље од сопственог носа, од плота следећих избора. Зато паре, уз част изузецима, увек чешће одлазе на новогодишње концерте него на нешто смислено, што би трајало дуже од заводљивих последица куване ракије која се у таквим приликама служи окупљеним локалним пореским обвезницима.
Три теме, у три параграфа, ето некаквог почетка. За више нема места. А време иде. Судбински је важно. Ближи се 2017. година. Свако ко било шта зна о политици разуме колико ће то бити ризична година. Биће и неких избора тада. Било би добро да пре тога паметно променимо ове ствари и спасимо себе ризика да нам се деси нешто лоше. Србију разбијену у парампарчад нико после неће моћи да састави.
Директор Trust Market Research
Бојан Ђурић
објављено: 04.06.2015.

Исток Павловић

Како се блогери користе за манипулацију масама
Постоји једна заједничка особина свих ових блогерских акција које су постале популарне: изазивање беса у народу
Блогови и блогери. На први поглед, рекло би се да нам је тај изум донео врхунску слободу медија и неограничене могућности у борби против цензуре. Донекле, то јесте тачно. У последњих неколико година били смо сведоци да су блогови и друштвене мреже покренули приче о лажним докторатима, тајним страначким диловима, или о пропустима великих компанија.
Ипак, овај независни имиџ блогера истовремено је одлична платформа за врхунску манипулацију и спиновање јавности, која је већини људи потпуно невидљива. Механизам за ово је врло једноставан, а своди се на то да ће читаоци најлакше поверовати у причу уколико је дошла од неког малог и небитног блогера, човека из народа.
Најбољи ефекат постиже се када мали човек „раскринкава” неког великог. Људи ће такве блогове масовно постављати и ширити по друштвеним мрежама. У старту се претпоставља да велики и моћан човек држи званичне медије под својом цензуром, и људи осећају моралну одговорност да помогну да се истина чује. Иза тог малог блогера може се такође крити неко велики, али то ће ретко ко посумњати. Огромна мржња према моћним владарима људима потпуно заслепи ум и аутоматски верују да је истина све што је објавио блогер из народа, „један од нас”.
Блогери су често свесни шта раде, и за то буду добро плаћени. Овде, у Србији. Неки од њих су ми то отворено признали у приватним разговорима. У другим ситуацијама, блогери су изманипулисани од трећег лица, и ни сами нису свесни да учествују у преношењу неистина. О овоме говори чувена књига „Веруј ми кад те лажем” од америчког блогера и маркетиншког стручњака Рајана Холидеја, који се професионално бавио управо оваквим манипулацијама јавности.
Један од примера који Рајан наводи у својим исповестима је креирање лажне кампање против контроверзног филма „Надам се да служе пиво у паклу”, за који је био ангажован. Током ноћи, Рајан је ижврљао низ билборда за овај филм, стављајући на њих унапред смишљене поруке које су позивале на бојкот и забрану филма. Затим је фотографисао те билборде телефоном као „случајни пролазник”. Након тога послао је слике неким популарним блогерима, уз поруку: „Хеј, случајно сам пролазио и видео да су билборди ижврљани, ево ти ексклузивна вест и слике”. Мамац је упалио. Након што су вест објавили блогери, прича се пренела и на класичне медије, и кроз неколико дана цела Америка је живела у уверењу да се грађани масовно буне против овог филма. Крајњи резултат био је то што су многи из радозналости отишли да га погледају.
То је пример једног фабрикованог спина у којем блогери помажу ширењу неистина, а да нису ни свесни тога. Користи се неколико полуга – блогерска сујета и похлепа пре свега. Њима је јако важно да буду први који су нешто објавили, јер им то доноси славу и новац. Из тих разлога, често неће превише дубоко проверавати аутентичност прича које су им „дојављене”.
Са друге стране ту су блогери и писци који су свесно ангажовани да обмањују јавност. У Србији имамо веома занимљиву појаву: када се каже „ботови” (људи плаћени да пишу хвалоспеве на интернету), увек се мисли на ботове владајуће странке. Нико не примећује друге врсте – оне који раде за неке друге. А поуздано знам да их и те како има.
Још једна варијација на тему су такозване дигиталне уцене, које су сада и код нас све чешће. Оне се дешавају када уцењивач циљано креира лажни видео-снимак или текст који наноси штету некој компанији, а затим тражи од те фирме новац. На пример – неко ће окачити на „Јутјуб” снимак у којем приказује како је пронашао зарђалу кашику или мртвог миша у тетрапаку са млеком. Затим ће снимак почети да се шири по друштвеним мрежама, а уцењивач ће тражити новац од млекаре да га скине са интернета. Већина компанија пристаје на ову уцену, јер се тешко може доказати да ли је миш заиста био у млеку или је накнадно убачен, а сваки додатни сат који тај снимак проведе на интернету прави компанији огромну штету.
Постоји једна заједничка особина свих ових блогерских акција које су постале популарне: изазивање беса у народу. Уколико је та компонента присутна, велике су шансе да ће се прича ширити брзином светлости, без обзира на то да ли је истинита или лажна. То је нешто што проф. др Новица Милић назива „провокација као комуникација”. У сиромашним државама као што је наша, бес се најлакше изазива спиновањем прича у којима је неко стекао новац или моћ на нелегалан начин. У развијенијим друштвима, брига о људима и мањинама је много важнија, тако да се бес ту најлакше изазива причама у којима је неко представљан као расиста, сексиста, или је исказао непоштовање људских права на било који други начин.
Нажалост, све ово доводи нас до закључка да се не може увек веровати ни блогерима. Једино што можемо јесте да размишљамо својом главом, и да се не поводимо тек тако за масом када крене следећи линч неке особе због текста „независног” блогера. 
Исток Павловић
објављено: 06.06.2015.