Home
by disident Sun Aug 09, 2020 10:31 pmJel ima igde slika iz teksta i dal se pera jos uvek u mukama raspada od raka?
Treća Jugoslavija
- Posts : 15028
Join date : 2016-03-28
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Posts : 3382
Join date : 2019-11-03
Age : 41
Location : Bordeaux, FR
Ako je izašlo u okviru odeljka Vreme zabave, čiji je Luković bio urednik, ne verujem da je bilo fotografija. Makar se ja ne sećam da su išle fotke. To je bila jedna strana, obično na kraju ili pred sam kraj lista.
- Posts : 15028
Join date : 2016-03-28
Mislio sam zbog ovog dela foto koji ne mogu da ucitam. Steta za pokoljenja tj mene ako ih nema
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Posts : 3382
Join date : 2019-11-03
Age : 41
Location : Bordeaux, FR
ne, to su random fotografije ljudi koji su pomenuti u tekstu, piše u legendi odakle su skidane
- Posts : 3382
Join date : 2019-11-03
Age : 41
Location : Bordeaux, FR
Priličan broj osnivača i štovatelja LDP-a prisutan.
- Posts : 3382
Join date : 2019-11-03
Age : 41
Location : Bordeaux, FR
lol sad razmišljam, ne bi me čudilo da je Chaddah bio prisutan
- Posts : 15028
Join date : 2016-03-28
To je bila televizija :muscle::island: pic.twitter.com/78UKaUTvPT
— Zona sumraka (@zona_sumraka) August 19, 2020
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Guest
http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/61486b9e4cd848188a3da4586908e433.pdf
Политичка мобилизација српске опозиције у мартовским протестима 1991. године
...
Како сам, на другом месту, већ указао, новоосноване српске опозиционе странке су 1990. године спровеле политичку мобилизацију, с циљем да из-дејствују правно-политичке промене које ће, под што повољнијим усло-вима, омогућити њихову интеграцију у институционалну структуру поли-тичког поретка. Политичка мобилизација против тадашњих власти је, због потребе да се опозиционе партије консолидују и промовишу као званичне и трајне политичке организације, била искључиво формална. Из сукоба власти и опозиције проистекле су правно-политичке промене које кон-ституишу први елемент акционе основе политичке мобилизације српске опозиције у 1990. години – радикалну трансформацију институционалне структуре политичког поретка (Ribić 2013).
Исте године, у већини чланица југословенске федерације, на изборима су победиле антикомунистичке и сепаратистичке партије и коалиције, док су савезне власти слабиле и губиле политички значај. У већини европских социјалистичких земаља антикомунистичка опозиција је преузела власт, а у Совјетском Савезу и Чехословачкој је убрзано јачао етнонационалистич-ки сепаратизам, што је праћено слабљењем савезних државних органа. Тај процес јачања етнонационалистичког сепаратизма и убрзане дезинтеграције Југославије, уз успон антикомунистичких и етнонационалистичких снага у свим социјалистичким државама Европе, конституише други елемент акционе основе политичке мобилизације српске опозиције у 1990. години – радикалну трансформацију ширег политичког контекста (Ribić 2013).
На изборима за Народну скупштину Србије спроведеним у децембру 1990. године, социјалисти су освојили 46% гласова и 194 од укупно 250 посланичких места, док је, на председничким изборима, Слободан Ми-лошевић победио већ у првом кругу, добивши поверење 65,3% изашлих на бирачка места. Већ у марту 1991. године, српска опозиција је покушала да, ванпарламентарном борбом, тј. уличним демонстрацијама, угрози скупштинску и медијску (пре свега, над РТВ Београд) доминацију Мило-шевића и СПС-а. Власт је успела да се одбрани, спроводећи репресију над демонстрантима и СПО-ом, најјачом опозиционом партијом. Тај Милошевићев узвратни ударац је амортизован неформалном политичком мобилизацијом београдских студената, захваљујући којој је омогућена консолидација страначки организоване опозиције. Наиме, иако су понављали захтеве деветомартовских демонстраната, студенти су, представљајући свој протест као надстраначки и миран, омогућили власти да достојанствено одустане од репресије и пристане на одлазак неколицине уредника државне телевизије и министра унутрашњих послова. Покушај СПО-а и других опозиционих партија да, организовањем масовних уличних демонстрација, угрозе Милошевићеву и СПС-ову доминацију над Скупштином и државним медијима, успешна одбрамбена реакција власти, као и, због тога, настала потреба за неформалном политичком мобилизацијом београдских студената проистичу из првог елемента акционе основе политичке моби-лизације српске опозиције у мартовским протестима 1991. године – консолидације институционалне структуре политичког поретка, настале после децембарских избора.
У марту 1991. године ескалирала је криза у Председништву СФРЈ, изазвана његовом неспособношћу да, на предлог представника ЈНА, одлучно реагује на илегално наоружавање хрватских сепаратиста, што је резултовало оставкама тројице његових чланова. Поред тога, југословенска федерација је додатно дестабилизована оружаним инцидентима у Хрватској и даљим јачањем словеначког, хрватског и македонског сецесионизма. Све то је створило потребу за успостављањем српског националног консензуса о будућности Југославије, што је довело до раста политичког значаја Народне скупштине Србије и реафирмације српске опозиције која је, тек који месец раније, тешко поражена на изборима. То су, у свом парламентарном и ванпарламентарном деловању, највише искористили СПО и ДС, приписујући српској власти неспособност да, у контексту политичке и безбед-носне дестабилизације Југославије, заштити српске националне интересе. Напред поменуте манифестације те дестабилизације конституишу други елемент акционе основе политичке мобилизације српске опозиције у мар-товским протестима 1991. године – радикалну трансформацију ширег политичког контекста.
Дакле, показује се да постоји делимична разлика између акционе основе политичке мобилизације српске опозиције из 1990, пре првих вишепартијских парламентарних и председничких избора, и акционе основе њене политичке мобилизације у мартовским протестима 1991. године. Наиме, радикална трансформација институционалне структуре политичког поретка је замењена њеном консолидацијом. С друге стране, постоји континуитет између манифестација југословенске кризе, у марту 1991, и јачања етнонационалистичких и антикомунистичких снага у Југославији и другим европским социјалистичким државама, у 1990. години. Зато, у оба посматрана периода, радикална трансформација ширег политичког конте-кста представља други елемент акционе основе политичке мобилизације српске опозиције.
У 1990. години, пре првих вишепартијских избора у Србији, представници СПО-а и ДС-а су се експлицитно дистанцирали од југословенског самоуправног социјализма, захтевајући укидање друштвене својине и успостављање привреде засноване на приватној својини. Такође, вишепартијски систем су видели као неупитну вредност, а антикомунизам је нарочито био изражен у иступима челника СПО-а, који су се залагали за враћање држављанства и имовине породици Карађорђевић, референдум о поновном успостављању монархије и рехабилитацију генерала Михаило-вића и четника. Такви ставови СПО-а и ДС-а конституишу први елемент легитимацијске основе политичке мобилизације српске опозиције у 1990. години – идеолошки дисконтинуитет (Ribić 2014).
У контексту јачања несрпских етнонационалистичких сепаратизама и слабљења савезних државних органа, међу најзначајнијим српским политичким актерима је успостављен консензус да је српски национални интерес да се очува југословенска федерација или, у случају да то није могуће, да све територије са српском већином у сецесионистичким републикама и сви који то желе остану у заједничкој држави са Србијом. Постојала је и сагласност да се не оснивају нове територијално-политичке аутономије за националне мањине у Србији, с тим што се ДС експлицитно залагао и за укидање статуса покрајине за Косово и Метохију. Управо због постојања консензуса о српском националном интересу у контексту јачања дезинтеграционих процеса у Југославији, српска власт и њена опозиција су се међусобно оптуживали за неспособност да тај интерес заштите. Зато, иако су ставови опозиције о српском националном интересу проистекли из национализма као другог елемента легитимацијске основе њене политичке мобилизације, они су често комбиновани с антикомунизмом. То значи да је, у много случајева, немогуће аналитички одвојити елемент идеолошког дисконтинуитета од елемента национализма, у легитимацијској основи политичке мобилизације српске опозиције у 1990. години (Ribić 2014).
Одржавање вишепартијских избора и убедљива победа Милошевића и његових социјалиста на њима означили су дефинитивни нестанак комунистичког политичког монопола и самоуправног социјализма у Србији. То је, за опозицију, унеколико, ограничило сврховитост изношења програмских антикомунистичких ставова, као што је залагање за укидање друштвене својине и обнављање монархије. У мартовским протестима, антикомунизам је имао важно место у реторици говорника на демонстрацијама одржаним 9. марта, а касније, у иступањима Вука Драшковића и других представника СПО-а. Наиме, услед сукоба полиције с присталицама опо-зиционих партија (9. марта) и студентима (у ноћи између 10. и 11. марта), Милошевић и СПС су приказивани као комунистички режим који спроводи репресију над својим противницима. Истовремено, коментаришући рад Председништва СФРЈ, јачање етнонационалистичких сепаратизама и етничке сукобе у Хрватској, представници опозиције су оптуживали власт да је неспособна да заштити српске националне интересе, повезујући то с њеним комунистичким (бољшевичким) карактером. Тако је, нарочито у реторици функционера СПО-а и антимилошевићевски оријентисаних представника СПЦ-а, дошло до делимичне интеграције два елемента легитимацијске основе политичке мобилизације српске опозиције у мартовским протестима 1991. године – идеолошког дисконтинуитета и национализма.
С друге стране, због инсистирања на надстраначком карактеру, елемент идеолошког дисконтинуитета у легитимацијској основи неформалне политичке мобилизације београдских студената био је слабо развијен. Наиме, у реторици гласноговорника протеста на Теразијама, његов надстраначки карактер је поистовећиван с његовим српским и православним идентитетом, а Милошевићу и његовој партији је оспораван монопол на заступање националних интереса, чиме је конституисан преовлађујући елемент леги-тимацијске основе неформалне студентске политичке мобилизације – национализам.
Дакле, одржавање и резултат вишепартијских избора из 1990. умањили су значај и обим идеолошког и програмског супротстављања различитих партија, па је, у мартовским протестима 1991. године, у легитимацијској основи политичке мобилизације српске опозиције, елемент идеолошког дисконтинуитета конституисан, превасходно, оптуживањем власти за репресију. Интензивирање политичке кризе у СФРЈ условило је да нацио-нализам буде други елемент у легитимацијској основи политичке мобилизације српске опозиције, који је конституисан оспоравањем монопола власти у заступању националних интереса и приписивањем неспособности Милошевићу и његовим социјалистима да те националне интересе заштите. СПО је, као и 1990, ту неспособност повезивао с наводним комунистичким карактером власти, па је, због тога, дошло до делимичне интеграције поменута два елемента легитимацијске основе политичке мобилизације српске опозиције у мартовским протестима 1991. године.
- Posts : 50036
Join date : 2017-11-16
Sve je to ok, alije osnovni sukob, kao i danas, bio slobodan ili ne politicki zivot. Kao i ekonomija. I ova analiza na stvar prevashodno gleda, odnosno analizira je ideoloski u uzem smislu. Odnosno na nivou instrumentarija, nek mi bude oprosteno - na nivou softvera.
- Posts : 18349
Join date : 2014-12-12
Ne bih se ja puno istrčavao dok se ne otvore policijski arhivi.
- Posts : 40078
Join date : 2012-02-12
Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?
beatakeshi wrote:Ne bih se ja puno istrčavao dok se ne otvore policijski arhivi.
А и то мани, ко зна колико су папира допринели разни доушници жељни да се покажу.
_____
I drove a škodilak before it was cool.
Морони на власти чешће мењају правила него гаће.
- Posts : 50036
Join date : 2017-11-16
beatakeshi wrote:Ne bih se ja puno istrčavao dok se ne otvore policijski arhivi.
Zanimljivo, ali u krajnjem nivou nebitno.
- Posts : 15028
Join date : 2016-03-28
U susret sutrasnjem datumu
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Posts : 40078
Join date : 2012-02-12
Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?
Институт из Приштине објављује књигу у Београду.
_____
I drove a škodilak before it was cool.
Морони на власти чешће мењају правила него гаће.
- Posts : 3503
Join date : 2018-07-03
Ja sam imao nesreću da u literaturi imam knjigu štampanu 1932. sa "Beogradskog univerziteta u Skoplju" za koju je postojala lista čekanja od 2 nedelje za pozajmicu.
Godinam nakon pozajmice sam primetio da je u to vreme knjiga postojala kao skenirana i okačena.
Zato se najdublje saosećam sa Šuvarevim poznanikom koji od studiranja može samo čir da dobije.
Godinam nakon pozajmice sam primetio da je u to vreme knjiga postojala kao skenirana i okačena.
Zato se najdublje saosećam sa Šuvarevim poznanikom koji od studiranja može samo čir da dobije.
- Posts : 3382
Join date : 2019-11-03
Age : 41
Location : Bordeaux, FR
Nešto od Miodraga Purkovića?
- Posts : 3503
Join date : 2018-07-03
Ovo znam da sam kopirao ali bilo je jos neceg izdatog bas sa Beogradskog univerziteta juzne Srbije:
_____
"Sisaj kurac, Boomere. Spletkario si i nameštao ban pa se sad izvlačiš. Radiša je format a ti si mali iskompleksirani miš. Katastrofa za Burundi čoveče.
A i deluje da te napustio drugar u odsudnom trenutku pa te spašavaju ova tovarka što vrv ni ne dismr na ribu, to joj se gadi, i ovaj južnjak koji o niškim kafanama čita na forumu. Prejaka šarža." - Monsier K.
- Posts : 15028
Join date : 2016-03-28
Prvi put sam pogledao ovo
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Posts : 15028
Join date : 2016-03-28
Milos Vasic u Vremenu pise clanak pre ovog filma
ŠTA BIVA KAD ORGAN BEZBEDNOSTI VOJSKE U OSETLJIVOJ ZONI POČNE DA RADI SVOJ POSAO SAVESNO I USPEŠNO? POSTIŽE REZULTATE, SNIMA DOKUMENTARNE FILMOVE, ŠALJE IZVEŠTAJE I UOPŠTE "NAROČITO SE ISTIČE" – SVE DOK NE POSTANE NEPRIJATAN SVEDOK. POSLE JE DOVOLJAN SAMO JEDAN TRENUTAK NEPAŽNJE, JEDAN MALI PROPUST I ONDA JE KASNO...
Ova priča počinje jednim premeštajem: poručnik V. iz Podgorice prelazi na Kosovo, Gnjilane, po sopstvenoj želji i tamo postaje načelnik organa bezbednosti Vojske; inače je iz Gnjilana, struka mu je elektroničarska, kompjuteraška i bezbednosna i želi da radi. Godina je 1998. Sve počinje, kaže poručnik V., u Gnjilanu: "Tada, 1998. i 1999. dolazi do potmulog sukoba između Vojske i MUP-a Srbije; tačnije između organa Državne bezbednosti i Uprave bezbednosti VJ. Sve češće se dešavalo da – umesto da sarađujemo – krijemo podatke jedni od drugih. Prvi jutarnji telefonski razgovor sa pretpostavljenima u Prištini počinjao je sa 'Pozdravljamo prijatelje iz DB'. Svaki ozbiljan dogovor morao je da se vodi u ličnom kontaktu; telekomunikacije su nam bile probušene. Kad smo od njih tražili pomoć u okviru redovne saradnje, da provere u evidenciji neko lice, davali bismo im po 30 imena, mada su nas zanimala samo dva, da se ne dosete ko nas zanima. Naši i njihovi izveštaji o istom prostoru i događajima razlikovali su se dijametralno. Gnjilane, na primer, to smo znali, nije imalo aktivne borce UČK; služilo je kao logistička i rekreaciona baza i bilo je mirno. Mi smo se trudili, tada, 1998, da prenesemo realnu situaciju na terenu, a oni su svoje izveštaje i analize stalno prilagođavali političkim očekivanjima i interesima grada i Republike."
"JEDINA BUDALA": Poručnik kaže da su policajci i radnici Državne bezbednosti u Gnjilanu "reketirali bogate Albance, naročito u naselju Gavran; pisali smo o tome izveštaje i upozoravali: policajci i debejci sede u kafićima i piju viski besplatno, a za susednim stolovima mirno se ugovaraju poslovi sa drogom i ostali šverc. Prvi veći, otvoreni sukob imao sam sa policijskim pukovnikom Gavranićem (došao iz Zrenjanina na privremeni rad) i načelnikom Centra RDB-a Božidarom Trajkovićem (sada u Nišu, zajedno sa pomoćnikom načelnika DB-a u Gnjilanu Draganom Cvetkovićem), a oko onog povlačenja misije OEBS. Misija je imala dva centra u Gnjilanu, a ja sam se tada našao u Klini, pred sam rat. Moj pretpostavljeni starešina puk. Vukojica Vuisić, naredio mi je da obezbedim da se objekti i imovina misije OEBS-a popišu, da se to ne razvlači okolo i da ne uzmu ovi iz MUP-a. To smo i uradili preko noći, jer je ta misija zaista otišla na brzinu, a šef mi se kasnije uzbunio jer su iz MUP-a digli frku. Znali smo da sledi rat, pa sam ja otišao u SUP Gnjilane i dao im ključeve od tih objekata, a oni lepo pokupe sve te moderne kompjutere, štampače i opremu i sve, pa su posle delili okolo – onako. To se dešavalo svuda po Kosovu, uostalom."
Počeo je i rat. Poručnik V. priča da je u Gnjilanu bilo mirno: "Albanske strukture imale su zaštitu MUP-a; naselje Gavran bilo je uvek bogato. Naša procena je da su platili ovima iz MUP-a između pet i sedam miliona maraka za to vreme, samo da ih se ne dira. Na primer: Vladica Milićević, načelnik SUP-a u Gnjilanu, a živeo je u Nišu, čuvao je u svojoj kući izvesnog Bezija, koga je policija reketirala i koji ih je zadužio velikim parama. Posle su se raskvitali: ti meni pare od reketa, a ja tebi stan..."
Posle rata poručnik V. prekomandovan je u Preševo; tamo ga je poslao puk. Momir Stojanović, budući načelnik Uprave bezbednosti i rekao mi: "Potreban si nam tamo". "Tamo opet isto: mi opet pišemo izveštaje o naoružavanju Albanaca, a MUP suprotno. Načelnik OUP-a Preševo bio je Stojan Filipović, častan čovek; ali ostali... Nije ništa mogao. Tako mi šaljemo izveštaje o naoružavanju i švercu, a MUP suprotno. U decembru 1999. uhvatimo ilegalnog prelaznika (granice), nekog Albanca iz Miratovca i on meni u informativnom razgovoru ispriča o naoružavanju u Miratovcu: ko šta ima i sve. Izvestio sam pretpostavljene starešine, pa smo iskoristili još neke izvore informacija i snimili film o svemu tome. Otišao sam na TV Leskovac, tamo diskretno smontirao film od našin operativnih snimaka, ispalo je jedno 12-13 minuta konačne verzije i to sam dao generalima Lazareviću i Pavkoviću, da oni to predaju predsedniku Slobodanu Miloševiću, da vidi šta se radi iza leđa: kako se Albanci naoružavaju dok MUP izveštava da nema ničega. Dali smo i hronologiju događaja i analizu, analogiju sa Kosovom odranije iz koje jasno izlazi šta se događa i na šta će sve to izaći. Posle jedno sedam dana počele su reakcije.
Počelo je sa telefonskim pretnjama, i to strašnim, mojoj ženi u Preševu. Prijavio sam to pretpostavljenima, a onda smo se preselili u Vranje. Pre toga je moja žena imala spontani pobačaj od nerviranja i pretnji. Ja sam i dalje radio kako sam navikao; moje statistike šverca i izveštaji postoje, ali sam na kraju ispao 'jedina budala koja ne prima pare' (citat jedne moje saradničke veze snimljen video-kamerom). Sa lokalnim stanovništvom, davno naviklim na šverc kao način života, imao sam problema; pre svega sa Srbima, da budem iskren. Smanjio sam šverc za 60-70 odsto na mom sektoru. Albanca iz filma angažovao sam kao saradničku vezu, kad me zovu iz MUP-a: hoće Državna bezbednost da priča sa mnom. Odem, kad tamo taj moj Albanac sedi s njima; kažu oni da je to problem, da je čovek 'mentalno zaostao', kao ne zna šta priča. Moj pretpostavljeni puk. Stevan Đurović, častan čovek, i ja dignemo frku: kako 'mentalno zaostao', čovek pametan i razuman, i to se smiri, a prisustvo MUP-a i Vojske na tom terenu bilo je kasnije pojačano."
ŠTA JE BILO S FILMOM: Poručnik V. objašnjava dalje da su tu bila dva važna kontrolna punkta prema Kosovu i Metohiji: Končulj i Cerevajka; tuda su, po našim pouzdanim informacijama – a o tome je i celo Vranje pričalo – prolazili šleperi i šleperi robe iz Srbije, robe na koju je postojala zabrana, ulje, šećer, cement itd. Reč je o hiljadama šlepera; za svaki prolazak podmićivane su policija i carina, a Albanci po Kosovu plaćali su onoliko. Sve bi to za državu i javnost ostao običan šverc da poručnik V. i njegovi ljudi nisu počeli da ulaze u detalje.
"Znajući da se nijedan šleper koji ulazi na Kosovo ne kontroliše, zbog podmićivanja policije i carine, operativnim radom došli smo do podataka da se na Kosovo švercuje oružje, a sa Kosova – što se još manje kontrolisalo – idu droga i ljudi, ilegalni emigranti. I tu je, naravno, Veliki Trnovac bio neizbežan", kaže poručnik V. "Prikupljali smo svedoke, snimali smo polako ovoga puta, sve u saradnji sa MUP-om. Na kontrolnom punktu Lučani, pre Končulja ka Kosovu, postavili smo skrivenu kameru i snimali kako vozači daju koverte policajcima i idu dalje bez kontrole. Računali smo ovako: dnevno prođe 200 kamiona; ako svaki drugi plati 300 maraka, to je 30.000 maraka dnevno, realna računica. Svi su se ugrađivali, bez brige. Kad smo dovoljno toga snimili, odneli smo taj i onaj moj prethodni materijal u Beograd na montažu. Nismo smeli to da montiramo ni u RTS-u ni u službenim prostorijama, nego smo iznajmili ENG montažu od prijatelja novinara iz jedne TV produkcije. Montirani film puk. Đurović odneo je pravo Nebojši Pavkoviću, preskočivši komandne strukture, jer je tada već bilo došlo do sukoba organa bezbednosti Prištinskog korpusa i III armije sa Upravom bezbednosti Generalštaba. To je, dakle, maj–juni 2000. godine; Pavković je trebalo da taj film preda Slobodanu Miloševiću, jer smo bili skupili i druge dokaze, pa da se intervencijom s vrha sve to već jednom spreči pošto je korupcija bila toliko raširena. Ništa od toga svega nije ispalo."
Zašto? Poručnik V. kaže da su on i njegovi ljudi tada, u paralelnom operativnom radu, došli do podataka o korupciji u tadašnjem Vojnom sudu u Nišu. "Došli smo do podataka da neki ljudi uzimaju pare od porodica optuženih Albanaca, a posredstvom advokata. Tako se stalno događalo da ljudi za krivično delo terorizma budu osuđeni na onoliko koliko su sedeli u pritvoru do tada: na tri, pet, sedam meseci za terorizam! Pokojni pukovnik Antić potegao je to pitanje na jednom sastanku sa vojnim tužiocem u Nišu i izneo podatke do kojih su organi bezbednosti došli; tražio je da se to istraži i da se podignu optužnice za primanje mita, ali od toga ništa nije ispalo. Zbog primanja mita prijavili smo više vojnika po ugovoru koji su čuvali vojne pritvore, uključujući i sestrića predsednika Vojnog suda u Nišu, ali su dobili po nekoliko meseci zatvora, što je kasnije Vrhovni vojni sud oborio..."
"Pošto je taj naš film i ostali dokazni materijal stigao do Pavkovića, u junu 2000, pa valjda i do Miloševića, nadali smo se, za to doznaju MUP Vranje i Državna bezbednost. Tada me je zvao načelnik SUP-a Vranje, Šuka Stojmirović da se dogovorimo: treba neko njihov da ukrade kamion od NATO-a na Kosovu i da ga preveze ovamo, a mi da obezbedimo prolaz. Ja mu kažem da mu je to ispričao taj i taj iz Preševa, a on se iznenadi da odakle to znam; i stalno tako."
DVA SVETLA: Tada dolazi do događaja koji će poručnikov život promeniti zauvek. Graničari hvataju dvoje ljudi u pokušaju ilegalnog prelaska u Makedoniju: našeg državljanina i rumunsku državljanku. Kao obaveštajni oficir graničnog sektora, gde je prekomandovan iz organa bezbednosti, poručnik V. obavlja s njima uobičajeni informativni razgovor pre nego što ih preda policiji. Naš državljanin, Dragan Đorđević iz Petrovca na Mlavi, čini mu se sumnjiv: naime, u to vreme naši ljudi sve češće za novac prebacuju rumunske državljane u Makedoniju, pa u Grčku. Pošto žuri na sastanak sa pretpostavljenima, on pritvorenika ostavlja straži sa sugestijom da ga još malo saslušaju i – ako treba – pritisnu: sam kaže da im je rekao da "mu opale koji šamar", ako im se učini da bi vredelo. Ispalo je da se okupilo dvanaestak vojnika, da su Đorđevića vezali lisicama i počeli da ga biju palicom, čizmama i kundakom puške; uskoro je Đorđeviću pozlilo, pružena mu je pomoć, ali je preminuo u vranjskoj bolnici.
Poručnik i tri vojnika (od barem njih deset koji su tukli Đorđevića) optuženi su i u prvom stepenu osuđeni u Vojnom sudu u Nišu. Poručnik je dobio 18 meseci za iznuđivanje iskaza u podstrekavanju, po komandnoj odgovornosti. Vrhovni vojni sud vratio je presudu na ponovno suđenje, pa je ovoga puta poručnik dobio tri godine, a onoj trojici je kazna smanjena. Izgleda da poručnik nije shvatio poruku, pa se žalio opet i dobio sada četiri godine, dok je vojnicima kazna opet smanjena. Pritom je reč o istom utvrđenom činjeničnom stanju u sva tri suđenja; nije bilo novih činjenica; nisu prihvaćeni značajni svedoci odbrane.
Ovaj slučaj, osim što ponovo podseća na i dalje nerasvetljene okolnosti i događaje na jugu Srbije (šverc oružja, droge i ostalog; policijsku korupciju, podsticanje oružane pobune Albanaca itd.), baca svetlo i na čuveni fenomen komandne odgovornosti. Poručnik V. nije bio nadređeni starešina toj dvanaestorici nadobudnih graničara, odgovornih za pritvorenika; ali, on nije smeo da im sugeriše da "opale koji šamar". Čovek njegovog iskustva (a on je imao informativne razgovore sa nekih 800 ilegalnih prelaznika granice, o ostalima i da ne govorimo) morao je da zna kakve opasnosti postoje po pritvorenike u vladajućem sistemu vrednosti u vojsci ili policiji... S druge strane, bio je svestan i da ga vrebaju; da neko čeka da on pogreši, jer je ušao u osetljiva pitanja, snimao filmove, slao drugačije izveštaje, upozoravao na korupciju itd. U takvoj situaciji čovek, na primer, ne ispušta pritvorenika iz vida sve dok policija ne dođe po njega... Ali, desilo se to što se desilo i poručnik je toga svestan: oseća grižu savesti, kaje se, žao mu je čoveka i nikada sebi neće oprostiti taj greh; mogao je to da spreči.
VOJSKA, POLICIJA I ŠVERCERI >
Slučaj poručnika V.
m. v.ŠTA BIVA KAD ORGAN BEZBEDNOSTI VOJSKE U OSETLJIVOJ ZONI POČNE DA RADI SVOJ POSAO SAVESNO I USPEŠNO? POSTIŽE REZULTATE, SNIMA DOKUMENTARNE FILMOVE, ŠALJE IZVEŠTAJE I UOPŠTE "NAROČITO SE ISTIČE" – SVE DOK NE POSTANE NEPRIJATAN SVEDOK. POSLE JE DOVOLJAN SAMO JEDAN TRENUTAK NEPAŽNJE, JEDAN MALI PROPUST I ONDA JE KASNO...
Ova priča počinje jednim premeštajem: poručnik V. iz Podgorice prelazi na Kosovo, Gnjilane, po sopstvenoj želji i tamo postaje načelnik organa bezbednosti Vojske; inače je iz Gnjilana, struka mu je elektroničarska, kompjuteraška i bezbednosna i želi da radi. Godina je 1998. Sve počinje, kaže poručnik V., u Gnjilanu: "Tada, 1998. i 1999. dolazi do potmulog sukoba između Vojske i MUP-a Srbije; tačnije između organa Državne bezbednosti i Uprave bezbednosti VJ. Sve češće se dešavalo da – umesto da sarađujemo – krijemo podatke jedni od drugih. Prvi jutarnji telefonski razgovor sa pretpostavljenima u Prištini počinjao je sa 'Pozdravljamo prijatelje iz DB'. Svaki ozbiljan dogovor morao je da se vodi u ličnom kontaktu; telekomunikacije su nam bile probušene. Kad smo od njih tražili pomoć u okviru redovne saradnje, da provere u evidenciji neko lice, davali bismo im po 30 imena, mada su nas zanimala samo dva, da se ne dosete ko nas zanima. Naši i njihovi izveštaji o istom prostoru i događajima razlikovali su se dijametralno. Gnjilane, na primer, to smo znali, nije imalo aktivne borce UČK; služilo je kao logistička i rekreaciona baza i bilo je mirno. Mi smo se trudili, tada, 1998, da prenesemo realnu situaciju na terenu, a oni su svoje izveštaje i analize stalno prilagođavali političkim očekivanjima i interesima grada i Republike."
"JEDINA BUDALA": Poručnik kaže da su policajci i radnici Državne bezbednosti u Gnjilanu "reketirali bogate Albance, naročito u naselju Gavran; pisali smo o tome izveštaje i upozoravali: policajci i debejci sede u kafićima i piju viski besplatno, a za susednim stolovima mirno se ugovaraju poslovi sa drogom i ostali šverc. Prvi veći, otvoreni sukob imao sam sa policijskim pukovnikom Gavranićem (došao iz Zrenjanina na privremeni rad) i načelnikom Centra RDB-a Božidarom Trajkovićem (sada u Nišu, zajedno sa pomoćnikom načelnika DB-a u Gnjilanu Draganom Cvetkovićem), a oko onog povlačenja misije OEBS. Misija je imala dva centra u Gnjilanu, a ja sam se tada našao u Klini, pred sam rat. Moj pretpostavljeni starešina puk. Vukojica Vuisić, naredio mi je da obezbedim da se objekti i imovina misije OEBS-a popišu, da se to ne razvlači okolo i da ne uzmu ovi iz MUP-a. To smo i uradili preko noći, jer je ta misija zaista otišla na brzinu, a šef mi se kasnije uzbunio jer su iz MUP-a digli frku. Znali smo da sledi rat, pa sam ja otišao u SUP Gnjilane i dao im ključeve od tih objekata, a oni lepo pokupe sve te moderne kompjutere, štampače i opremu i sve, pa su posle delili okolo – onako. To se dešavalo svuda po Kosovu, uostalom."
Počeo je i rat. Poručnik V. priča da je u Gnjilanu bilo mirno: "Albanske strukture imale su zaštitu MUP-a; naselje Gavran bilo je uvek bogato. Naša procena je da su platili ovima iz MUP-a između pet i sedam miliona maraka za to vreme, samo da ih se ne dira. Na primer: Vladica Milićević, načelnik SUP-a u Gnjilanu, a živeo je u Nišu, čuvao je u svojoj kući izvesnog Bezija, koga je policija reketirala i koji ih je zadužio velikim parama. Posle su se raskvitali: ti meni pare od reketa, a ja tebi stan..."
Posle rata poručnik V. prekomandovan je u Preševo; tamo ga je poslao puk. Momir Stojanović, budući načelnik Uprave bezbednosti i rekao mi: "Potreban si nam tamo". "Tamo opet isto: mi opet pišemo izveštaje o naoružavanju Albanaca, a MUP suprotno. Načelnik OUP-a Preševo bio je Stojan Filipović, častan čovek; ali ostali... Nije ništa mogao. Tako mi šaljemo izveštaje o naoružavanju i švercu, a MUP suprotno. U decembru 1999. uhvatimo ilegalnog prelaznika (granice), nekog Albanca iz Miratovca i on meni u informativnom razgovoru ispriča o naoružavanju u Miratovcu: ko šta ima i sve. Izvestio sam pretpostavljene starešine, pa smo iskoristili još neke izvore informacija i snimili film o svemu tome. Otišao sam na TV Leskovac, tamo diskretno smontirao film od našin operativnih snimaka, ispalo je jedno 12-13 minuta konačne verzije i to sam dao generalima Lazareviću i Pavkoviću, da oni to predaju predsedniku Slobodanu Miloševiću, da vidi šta se radi iza leđa: kako se Albanci naoružavaju dok MUP izveštava da nema ničega. Dali smo i hronologiju događaja i analizu, analogiju sa Kosovom odranije iz koje jasno izlazi šta se događa i na šta će sve to izaći. Posle jedno sedam dana počele su reakcije.
Počelo je sa telefonskim pretnjama, i to strašnim, mojoj ženi u Preševu. Prijavio sam to pretpostavljenima, a onda smo se preselili u Vranje. Pre toga je moja žena imala spontani pobačaj od nerviranja i pretnji. Ja sam i dalje radio kako sam navikao; moje statistike šverca i izveštaji postoje, ali sam na kraju ispao 'jedina budala koja ne prima pare' (citat jedne moje saradničke veze snimljen video-kamerom). Sa lokalnim stanovništvom, davno naviklim na šverc kao način života, imao sam problema; pre svega sa Srbima, da budem iskren. Smanjio sam šverc za 60-70 odsto na mom sektoru. Albanca iz filma angažovao sam kao saradničku vezu, kad me zovu iz MUP-a: hoće Državna bezbednost da priča sa mnom. Odem, kad tamo taj moj Albanac sedi s njima; kažu oni da je to problem, da je čovek 'mentalno zaostao', kao ne zna šta priča. Moj pretpostavljeni puk. Stevan Đurović, častan čovek, i ja dignemo frku: kako 'mentalno zaostao', čovek pametan i razuman, i to se smiri, a prisustvo MUP-a i Vojske na tom terenu bilo je kasnije pojačano."
ŠTA JE BILO S FILMOM: Poručnik V. objašnjava dalje da su tu bila dva važna kontrolna punkta prema Kosovu i Metohiji: Končulj i Cerevajka; tuda su, po našim pouzdanim informacijama – a o tome je i celo Vranje pričalo – prolazili šleperi i šleperi robe iz Srbije, robe na koju je postojala zabrana, ulje, šećer, cement itd. Reč je o hiljadama šlepera; za svaki prolazak podmićivane su policija i carina, a Albanci po Kosovu plaćali su onoliko. Sve bi to za državu i javnost ostao običan šverc da poručnik V. i njegovi ljudi nisu počeli da ulaze u detalje.
"Znajući da se nijedan šleper koji ulazi na Kosovo ne kontroliše, zbog podmićivanja policije i carine, operativnim radom došli smo do podataka da se na Kosovo švercuje oružje, a sa Kosova – što se još manje kontrolisalo – idu droga i ljudi, ilegalni emigranti. I tu je, naravno, Veliki Trnovac bio neizbežan", kaže poručnik V. "Prikupljali smo svedoke, snimali smo polako ovoga puta, sve u saradnji sa MUP-om. Na kontrolnom punktu Lučani, pre Končulja ka Kosovu, postavili smo skrivenu kameru i snimali kako vozači daju koverte policajcima i idu dalje bez kontrole. Računali smo ovako: dnevno prođe 200 kamiona; ako svaki drugi plati 300 maraka, to je 30.000 maraka dnevno, realna računica. Svi su se ugrađivali, bez brige. Kad smo dovoljno toga snimili, odneli smo taj i onaj moj prethodni materijal u Beograd na montažu. Nismo smeli to da montiramo ni u RTS-u ni u službenim prostorijama, nego smo iznajmili ENG montažu od prijatelja novinara iz jedne TV produkcije. Montirani film puk. Đurović odneo je pravo Nebojši Pavkoviću, preskočivši komandne strukture, jer je tada već bilo došlo do sukoba organa bezbednosti Prištinskog korpusa i III armije sa Upravom bezbednosti Generalštaba. To je, dakle, maj–juni 2000. godine; Pavković je trebalo da taj film preda Slobodanu Miloševiću, jer smo bili skupili i druge dokaze, pa da se intervencijom s vrha sve to već jednom spreči pošto je korupcija bila toliko raširena. Ništa od toga svega nije ispalo."
Zašto? Poručnik V. kaže da su on i njegovi ljudi tada, u paralelnom operativnom radu, došli do podataka o korupciji u tadašnjem Vojnom sudu u Nišu. "Došli smo do podataka da neki ljudi uzimaju pare od porodica optuženih Albanaca, a posredstvom advokata. Tako se stalno događalo da ljudi za krivično delo terorizma budu osuđeni na onoliko koliko su sedeli u pritvoru do tada: na tri, pet, sedam meseci za terorizam! Pokojni pukovnik Antić potegao je to pitanje na jednom sastanku sa vojnim tužiocem u Nišu i izneo podatke do kojih su organi bezbednosti došli; tražio je da se to istraži i da se podignu optužnice za primanje mita, ali od toga ništa nije ispalo. Zbog primanja mita prijavili smo više vojnika po ugovoru koji su čuvali vojne pritvore, uključujući i sestrića predsednika Vojnog suda u Nišu, ali su dobili po nekoliko meseci zatvora, što je kasnije Vrhovni vojni sud oborio..."
"Pošto je taj naš film i ostali dokazni materijal stigao do Pavkovića, u junu 2000, pa valjda i do Miloševića, nadali smo se, za to doznaju MUP Vranje i Državna bezbednost. Tada me je zvao načelnik SUP-a Vranje, Šuka Stojmirović da se dogovorimo: treba neko njihov da ukrade kamion od NATO-a na Kosovu i da ga preveze ovamo, a mi da obezbedimo prolaz. Ja mu kažem da mu je to ispričao taj i taj iz Preševa, a on se iznenadi da odakle to znam; i stalno tako."
DVA SVETLA: Tada dolazi do događaja koji će poručnikov život promeniti zauvek. Graničari hvataju dvoje ljudi u pokušaju ilegalnog prelaska u Makedoniju: našeg državljanina i rumunsku državljanku. Kao obaveštajni oficir graničnog sektora, gde je prekomandovan iz organa bezbednosti, poručnik V. obavlja s njima uobičajeni informativni razgovor pre nego što ih preda policiji. Naš državljanin, Dragan Đorđević iz Petrovca na Mlavi, čini mu se sumnjiv: naime, u to vreme naši ljudi sve češće za novac prebacuju rumunske državljane u Makedoniju, pa u Grčku. Pošto žuri na sastanak sa pretpostavljenima, on pritvorenika ostavlja straži sa sugestijom da ga još malo saslušaju i – ako treba – pritisnu: sam kaže da im je rekao da "mu opale koji šamar", ako im se učini da bi vredelo. Ispalo je da se okupilo dvanaestak vojnika, da su Đorđevića vezali lisicama i počeli da ga biju palicom, čizmama i kundakom puške; uskoro je Đorđeviću pozlilo, pružena mu je pomoć, ali je preminuo u vranjskoj bolnici.
Poručnik i tri vojnika (od barem njih deset koji su tukli Đorđevića) optuženi su i u prvom stepenu osuđeni u Vojnom sudu u Nišu. Poručnik je dobio 18 meseci za iznuđivanje iskaza u podstrekavanju, po komandnoj odgovornosti. Vrhovni vojni sud vratio je presudu na ponovno suđenje, pa je ovoga puta poručnik dobio tri godine, a onoj trojici je kazna smanjena. Izgleda da poručnik nije shvatio poruku, pa se žalio opet i dobio sada četiri godine, dok je vojnicima kazna opet smanjena. Pritom je reč o istom utvrđenom činjeničnom stanju u sva tri suđenja; nije bilo novih činjenica; nisu prihvaćeni značajni svedoci odbrane.
Ovaj slučaj, osim što ponovo podseća na i dalje nerasvetljene okolnosti i događaje na jugu Srbije (šverc oružja, droge i ostalog; policijsku korupciju, podsticanje oružane pobune Albanaca itd.), baca svetlo i na čuveni fenomen komandne odgovornosti. Poručnik V. nije bio nadređeni starešina toj dvanaestorici nadobudnih graničara, odgovornih za pritvorenika; ali, on nije smeo da im sugeriše da "opale koji šamar". Čovek njegovog iskustva (a on je imao informativne razgovore sa nekih 800 ilegalnih prelaznika granice, o ostalima i da ne govorimo) morao je da zna kakve opasnosti postoje po pritvorenike u vladajućem sistemu vrednosti u vojsci ili policiji... S druge strane, bio je svestan i da ga vrebaju; da neko čeka da on pogreši, jer je ušao u osetljiva pitanja, snimao filmove, slao drugačije izveštaje, upozoravao na korupciju itd. U takvoj situaciji čovek, na primer, ne ispušta pritvorenika iz vida sve dok policija ne dođe po njega... Ali, desilo se to što se desilo i poručnik je toga svestan: oseća grižu savesti, kaje se, žao mu je čoveka i nikada sebi neće oprostiti taj greh; mogao je to da spreči.
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Guest
паће wrote:Институт из Приштине објављује књигу у Београду.
A lociran je zapravo u Leposaviću.
- Posts : 40078
Join date : 2012-02-12
Location : имам пуну полицу књига, која ми је главна?
buffalo bill wrote:паће wrote:Институт из Приштине објављује књигу у Београду.
A lociran je zapravo u Leposaviću.
А књигу је у ствари објавио у Овчи?
_____
I drove a škodilak before it was cool.
Морони на власти чешће мењају правила него гаће.
- Posts : 18349
Join date : 2014-12-12
Novinar koji je to radio je Slaven Kranjc, danas počivši, moj dragi prijatelj.
- Posts : 34124
Join date : 2012-02-10
Blic pise da je umro Milan Panic
_____
★
Uprava napolje!
- Posts : 7704
Join date : 2019-06-06
to je onaj kao neki italijanski novinar hoax,kao to je smijesno.
|
|
|