Treća Jugoslavija

Na pravoslavni Božić 7. januara 1994, gospodin Stanić i ja smo radili na redakciji i sređivanju za štampu izveštaja Ekspertskog tima, kada smo od kancelarije gospodina Miloševića dobili poziv da odmah dođemo na sastanak u
Botićevoj vili na Dedinju. Ovo je vila Srbije gde se gospodin Milošević često sastaje sa saradnicima. Ovom sastanku su prisustvovali gospoda Momir Bulatović, onda predsednik Republike Crne Gore, Milo Đukanović, predsednik vlade Crne Gore, Krunislav Vukčević, potpredsednik vlade Crne Gore, Šainović, Gazivoda (NBJ) i možda Zebić, savezni ministar finansija. Gospodin Kontić nije bio prisutan. Cilj sastanka, bilo je jasno, bio je da donese konačnu odluku o prihvatanju Programa. Ovo je bio prvi sastanak sa predstavnicima Crne Gore po pitanju Programa, kome sam ja prisustvovao.

Pretreseni su sada ponovo bili glavni argumenti i ponovo ocenjeni rizici. Odlučujući moment je nastao kada je gospodin Bulatović rezimirao problem. Kako je on shvatio, sada je naš novčani opticaj bio vredan oko 60 miliona maraka i mi ga ne možemo povećati štampanjem daljih starih dinara jer cene rastu brže nego štampanje para. S druge strane, Avramović nudi rešenje kojim se ubacuje u privredu 300 miliona maraka (novi dinari u protivvrednosti devizne i zlatne rezerve od 200 miliona dolara). Jasno je da je ovo drugo rešenje bolje čak i kada ne bi bilo jedino moguće.

Program je bio prihvaćen i datum stupanja na snagu utvrđen za 24. januar 1994. Narodna banka nije mogla da bude gotova ranije sa novim novcem. 

Kasnije sam čuo, ne sećam se od koga, jednu ciničnu verziju razloga zbog koga je konačno bio usvojen Program monetarne rekonstrukcije na bazi novog konvertibilnog dinara po kursu 1 dinar jednak 1 DM. Po ovoj ciničnoj
verziji, glavni razlog je bio da više nije bilo hartije za štampanje starog dinara jer je on iziskivao ogroman broj nula, a time i prostora i hartije za veće apoene – više hartije nego što je Narodna banka imala ili mogla da pribavi. (Hartija koju smo onda upotrebljavali za izradu novčanica bila je dosta primitivna, ali je ipak bila specijalna koja se nije mogla lako duplirati za izdavanje falsifikovanog novca.) Drugim rečima, nisu to bili argumenti ekonomske logike koji su konačno doveli do odluke da se ide u novi stabilni dinar, već jednostavna činjenica da je nedostajao papir za štampanje starih para. Delimično u prilog ove cinične verzije išla je izvesna konfuzija koja je izgleda vladala u Zavodu za izradu novčanica Narodne banke polovinom januara. Prema Politici od 15. januara 1994, „na osnovu izjave koja je stigla iz Trezora Narodne banke Jugoslavije juče je postalo gotovo izvesno da program ekonomskog oporavka koji se sa nadom očekuje – neće moći da počne da se primenjuje kako je ranije zamišljeno 17. januara. Vojislav Tomić, generalni direktor ovog Trezora nedvosmisleno je, naime, rekao da su nalog za štampanje novih novčanica dobili isuviše kasno da bi tako kratak rok mogao da bude ispoštovan.“

Ja ne verujem da je ova cinična verzija bila tačna. Pretpostavljala bi da su sastanak u Botićevoj vili i višečasovna diskusija 7. januara 1994. bili inscenirani. 
...

Savezna vlada je usvojila Program 16. januara. Niko od Savezne vlade nije hteo da se pojavi pred brojnim novinarima i dâ formalno saopštenje u Palati Federacije te noći. Potpredsednik gospodin Zebić je samo kratko pri izlazu iz konferencijske sale rekao da više nema nesuglasica i da Program oficijelno stupa na snagu 24. januara. I najviši funkcioneri NBJ, gospoda Gazivoda i Trbojević, su nestali. Ostalo je vice guverneru za monetarna pitanja, gospodinu Banoviću, da objašnjava kako i kada će Narodna banka primenjivati Program. Meni je palo u dužnost, iako nisam imao nikakvo zvanično svojstvo osim predsedavajućeg Ekspertskog tima, da kažem da je Savezna vlada zvanično prihvatila program na svojoj sednici te večeri.

Od podnošenja Programa monetarne rekonstrukcije 5. decembra 1993. do njegove primene 24. januara 1994. prošlo je pedeset dana. Za sve potrebno razmatranje, odluke i tehničke pripreme verovatno nije trebalo više od dvadeset dana, s obzirom na ogromni prioritet slamanja inflacije u to vreme. Ogromna šteta je bila naneta našoj privredi, i, još važnije, ogromno stradanje je bilo naneto našem narodu ovim ekstra mesecom odlaganja, pod hiper inflacijom sa glađu i zimom.
...

Prvi deo Programa, 24. januar 1994. bio je obeležen konfuzijom. Bilo je vrlo malo novih dinara na šalterima banaka i drugih finansijskih ustanova koje rade sa publikom. Ili je aparat Narodne banke Jugoslavije, uprkos odlaganju početka Programa od 17. na 24. januar na njihov zahtev, bio nesposoban da dopremi novac na vreme bankama i drugim platežnim ustanovama, ili ove poslednje nisu bile spremne da novi novac prime. Čak i otkup ponuđene strane valute nije funkcionisao. Ispit za Program bio je de facto odložen bar za 24 sata.

Prvi znaci uspeha Programa bili su primećeni 25. januara 1994: publika je primala novi dinar kao da je stvarni ekvivalent strane valute.
...

Tokom prva dva dana primene Programa vrednost novog dinara na tržištu bila je niža od vrednosti nemačke marke; trećeg dana došlo je do preokreta i njegova vrednost je premašila vrednost marke. Tada sam znao da je naša zemlja dobila prvu odlučnu bitku protiv inflacije na početku Programa.
...

Dva glavna cilja Programa – zaustavljanje inflacije i oživljavanje proizvodnje – ostvarena su skoro istovremeno pomoću dva instrumenta:

1. Štampanje starog novca (starih dinara) potpuno je obustavljeno nekoliko dana pre 24. januara 1994. Računalo se da će se time postići de facto zamrzavanje cena u starim dinarima.
2. 24. januara 1994. pušten je u opticaj novi delimično konvertibilan dinar sa pokrićem u devizama i zlatu u Narodnoj banci Jugoslavije.

Očekivalo se da će novi dinar, pošto je bio konvertibilan, obezbediti stabilnost cena u novim dinarima; a pošto je to bio zdrav novac, on je odmah povećao realnu kupovnu snagu u zemlji. Očekivalo se da ćemo na ovaj način izvući zemlju iz deflacije uz istovremeno zaustavljanje inflacije. Novi dinar je uveden sa vrednošću od 1 novog dinara za 1 nemačku
marku. To je bilo urađeno zbog činjenice da je nemačka marka bila široko korišćena u domaćoj privredi ne samo kao bazni indeks za poslovne transakcije, već i kao stvarni novac za plaćanje u sve većem broju transakcija. Vezivanje novog dinara za nemačku marku olakšavalo je prelazak na novu stabilnu domaću valutu; mi smo samostalno usvojili nemačku marku i u izvoznom smislu smo je transformisali u nacionalni novac kao najjednostavniji način za  sprovođenje stabilizacije. Bila su i tri dopunska instrumenta za odbranu deviznog kursa dinara, opisana u sledećem odeljku. Program kao celina vodio je brzoj stabilizaciji cena, poremećaju proizvodnje i dohotka, i oporavljanju javnih finansija.
...


http://www.ecpd.org.rs/pdf/2015/books/2007/2007_rekonstrukcija_monetarnog_sistema.pdf