Kada kažem novine...

otto katz wrote:Ovo Pančićevo pozivanje ljevice da krene u borbu protiv uništavanja javnih resursa je ključno mjesto za razumijevanje epohalne mrzovolje među liberalima. Jer zašto on sam ne ide da se bori? Pa prvo, njemu kao liberalu ne priliči laćati se nestandardnih sredstava, drugo, nije on proklamirao borbu protiv kapitala, nego ljevica, i treće, pa eto on je u ulozi intelektualca zabrinutog za javni interes identificirao problem i uputio poziv, od njega dosta. 
Ovo je istovremeno priznanje nedovoljnosti vlastite pozicije s uvidom da je neka lijeva akcija pravi korak i potajno priželjkivanje da se i konstruirana "ljevica" pokaže istom takvom promašenom i praznom kao i ono što sam zastupa.    


Pogledajte također topike na PPP o "industrijskoj" i "craft" ljevici i onaj o radničkoj klasi. Ista nervoza, ista nesretna liberalna svijest.

Spoiler:

gagorder wrote:Jedva cekam fotku kojom ce sad Lazanski da ga dotuche!

Ivan Popovic | 05/02/2015 16:31
Ne opravdavam nasilje ako ga je bilo ali znam da su zene danas mnogo agresivnije nego sto su bile i da im je popularna holivudska fora da su "bile ili jesu zrtve nasilja".Time sebi zele da stave oreol mucenica a ustvari se samo radi o jalovom pokusaju opravdavanja sopstvenog promiskuiteta i razvrata.

William Murderface wrote:Au, štetne li tupanke ove Katarine Đorđević...

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nasilje-se-objavljuje-na-Fejsbuku-a-ne-prijavljuje-policiji.sr.html

Мухарем Баздуљ

Мрамор, камен и жељезо
У скоро две деценије колико је прошло од потписивања Дејтонског мировног споразума, тешко да је око иједног питања у Босни и Херцеговини постојао толики консензус између политичких елита сва три конститутивна народа и оба ентитета попут оног који се последњих месеци створио око питања Суторине. Подсетимо, после Карловачког мира (1699. године), Дубровачка република захтева да се њена територија не граничи са венецијанским поседима, односно, са Млетачком републиком, те Османском царству, као својеврсну тампон зону, уступа два дела Јадранске обале, један северно, а други јужно од самог Дубровника: Неум и Суторину. Кад је 1878. године, по одлуци Берлинског конгреса, Аустроугарска најпре окупирала, а после тридесет година и анектирала Босну и Херцеговину, преузела је и Неум и Суторину као делове босанскохерцеговачке територије. Одлукама ЗАВНОБИХ-а и АВНОЈ-а, границе СР БиХ биле су идентичне границама из времена Берлинског конгреса.
Некад после ослобођења, међутим, у првим месецима и годинама социјалистичке Југославије, Блажо Јовановић је, по легенди, „превеслао” наивног Ђуру Пуцара и добио комад јадранске обале одричући се заузврат три заселка у некаквој зеленгорској вукојебини. Пуцар је, по свој прилици, више и страственије веровао у слогане и вредности тог времена. У мају 1945, наиме, Јосип Броз Тито је одржао онај свој чувени говор где је истицао да Ријека није само хрватска него је југословенска, да Трст није само словеначки него је југословенски, нагласивши како „не сме бити питања хоће ли ово или оно село припасти овој или оној федералној јединици, јер оно припада читавој Југославији”. У поређењу које је тих година било често понављано, потенцирано је како границе између република нису ту да би раздвајале него да би спајале, односно, да су оне налик на линије (жилице) на мермеру које тај камен заправо чине чвршћим.
Кад се испоставило да „мрамор, камен и жељезо” ипак могу бити сломљени, границе између република су изједначене са државним те су проглашене недодирљивим. Ипак, и четврт века након што се распала СФРЈ, чини се да и не постоји некадашња међурепубличка граница која није проблематична. Сукоб око Пиранског залива између Хрватске и Словеније, Хрватску је засигурно коштао бржег приступа Европској унији. Без овог спора, Хрватска би у ЕУ ушла вероватно неколико година раније. Спор још увек није решен него је препуштен међународној арбитражи. Са Босном и Херцеговином, Хрватска се спори на простору Костајнице где је дилема да ли граница иде уз речицу Унчицу или средином тока Уне односно да ли оток на Уни са старим градом Зринских припада БиХ (и Републици Српској) или Хрватској. Ту је и питање врха полуотока Клек те оточића Велик и Мали Шкој код Неума. Хрватска и Србија пак имају проблем Шаренградске аде на Дунаву. И тако даље, и тако даље.
Доскоро је изгледало да су Црна Гора и Босна и Херцеговина изузетак пошто није било говора око било каквих територијалних несугласица. Онда је актуелизован случај Суторине. Испрва су у идеји повратка Суторине Босни и Херцеговини најгласнији били поједини бошњачки политички, интелектуални и академски кругови. Подршка је затим дошла од владике Григорија. Пошто се Суторина „наслања” на општину Требиње која припада Републици Српској, ускоро је и Милорад Додик изјавио како би се радовао да територија овог ентитета „додирне море”. И председник Српске демократске странке Младен Босић имао је неколико иступа на трагу идеје да се Суторина врати БиХ. Лидери хрватских странака нису се изјашњавали, но, ако је судити по текстовима са неких популарних портала са седиштем у западној Херцеговини, и међу БХ Хрватима се са симпатијом гледа на могућност да Неум у будућности не буде једини излаз Босне и Херцеговине на море.
Црна Гора је целу ствар дочекала са неуобичајеном нервозом, па је чак пролонгиран и долазак новог црногорског амбасадора у Сарајево. Нејасни су разлози за нервозу, јер је објективно готово немогуће да дође до корекције граница без сагласности обе стране, а Црна Гора се, наравно, неће сагласити. Прича је, међутим, барем поучна. Они који су у време стварања социјалистичке Југославије веровали да су републичке границе тек жилице на мермеру испали су наивни. У том смислу, зар ико може поверовати да ће европска перспектива границе заувек учинити неважним? Зар и они који су сведочили распаду СФРЈ могу заиста да верују да је ЕУ вечна као „мрамор, камен и жељезо”?
*Новинар и писац
Мухарем Баздуљ
објављено: 06.02.2015

Кад полицајцу украду личну карту
Пре скоро десет година непознати преварант направио је лажну исправу на име Зорана Вељковића, којом од тада оснива фирме по Србији и вара грађане

Фалсификат личне карте и оригинални документ
Полицајцу Зорану Вељковићу из полицијске бригаде у Београду недавно је претила особа, којој је наводно дужан 280.000 динара за испоручене ауто-гуме. Пошто је пре око десет година непозната особа на његово име отворила фирму којом је варала грађане, Вељковић је схватио да је и даље жртва крађе идентитета.
Ово је јуче објавио Полицијски синдикат Србије (ПСС) тражећи заштиту за свог колегу, откривање и хапшење починиоца.
„Пре скоро десет година непознати преварант је направио лажну личну карту на име Зорана Вељковића, којом оснива фирме по Србији и вара грађане. Пре неколико дана Вељковића је звала њему непозната особа и рекла да изађе испред куће где га чека, како би се „разјаснили”. У присуству његове породице та особа је почела да прети и виче: „Мени нико није остао дужан, наплатићу до задњег динара”. Њему је преварант, користећи Вељковићеву фалсификовану личну карту узео робу у вредности од 280.000 динара, коју никада није платио”, наводе у ПСС-у.
Да је жртва преваранта Вељковић је открио када је пре око десет година био позван на информативни разговор у полицијску станицу Чукарица, код инспектора за привредни криминал. Тада му је предочено да има регистровану фирму „Расина инвест” на Бежанијској коси у Београду и да се бави преварама. Испоставило се да му је лична карта фалсификована, а да је преварант на име фирме узимао кредите од банака и наводно продавао гвожђе, мобилне телефоне.
„Вељковић је више од 30 пута био на саслушању по целој Србији, у полицији, Пореској управи, на суђењима, како би објаснио да он није власник фирми, које дугују новац. Графолошким испитивањем у Трговинском суду у Београду непобитно је утврђено да потписи на оснивању фирми са Вељковићевим именом нису његови, што је утврдио вештак.
Како наводе у синдикату, фирма „Расина инвест” је угашена, али је преварант очигледно наставио са отварањем других фирми.
„Иако су случајеви преваре забележени по целој Србији, још нико није ухапшен. Процењује се да је преварант зарадио готово милион евра”, каже Вељко Мијаиловић, председник ПСС-а.
За један у низу последњих случајева крађе идентитета, јавност је сазнала прошле године. Подсетимо, у новембру 2014. године полиција је утврдила крађу идентитета Андреја Вучића, брата премијера Александра Вучића. Небојша Стефановић, министар унутрашњих послова изјавио је тада да је „непобитно утврђено” да је било фалсификовања личне карте Андреја Вучића, али да се не зна ко су починиоци овог кривичног дела.
Он је навео да је лажним личним документом брата премијера Србије основано предузеће „Асомакум”. Министар је објаснио да су графолози утврдили да је фалсификован Вучићев потпис, али и да постоји разлика у слици и серијским бројевима на личној карти.
Случај је, ради подсећања, започет прошле недеље у парламенту када је посланик НС Зоран Живковић оптужио премијера Србије Александра Вучића да је његов брат Андреј власник фантомске фирме. Спорно предузеће је основано 2010, а као оснивач и власник водио се Андреј Вучић. Потом је 2011. рачун ове фирме блокиран због дуга од 20 милиона динара.
Жртва превараната на овај начин био је и незапослен бравар из Смедерева Јован Николић. Са његовом фалсификованом личном картом уписан је као директор и власник предузећа „Траншпед логистик” и као директор фирме „Новолајн”. Николић је открио да је жртва преваре кад му је на кућну адресу стигла пресуда суда у Зрењанину да је обавезан да плати казну од 10.000 динара због царинског прекршаја, као и тужба предузећа „Железнице Србије” у износу од 668.000 динара, због неплаћања закупа два магацина и монтажног објекта на железничкој станици у Београду. Касније се испоставило да је за Николићем расписана и међународна потерница Интерпола зато што је у његово име неко узео 48 тона алуминијума у Немачкој и никада није платио.
Крађа идентитета у Србији није дефинисана као кривично дело, иако све чешће чујемо за случајеве особа којима су украдена документа или на неки други начин злоупотребљени лични подаци.
Данијела Вукосављевић
објављено: 07.02.2015.

РЕЧ ГЛАВНЕ УРЕДНИЦЕ

Носталгија за деведесетим
О најбољим америчким временима и најгорим српским временима

Читам ових дана у америчким новинама да су деведесете биле изванредне године, најбоља декада у историји САД. Верујем да јесте: америчка привреда је годишње расла по стопи од четири одсто, да би 1999. незапосленост пала на четири одсто, што је у пракси једнако стоодстотној запослености.
Стопа убистава је у истом периоду пала за 41 одсто, док се вредност деоница на берзи учетворостручила. Поређења ради, просечни доходак америчке породице деведесетих је порастао за десет одсто, да би од 2000. забележио  пад од девет одсто.
Ако томе додамо да се у последњој деценији 20. века распао Совјетски Савез, да се руски председник презивао Јељцин и да је Америка тих година несметано владала светом – милина.
Али ме чуди носталгија за деведесетим у Србији, какву у последње време исказују активисти мањег броја невладиних организација и Независно удружење новинара Србије који дају предност деведесетим кад их пореде с данашњим тренутком.
Разумем да појединци памте деведесете као време своје неустрашиве борбе против зла које је на крају савладала најмоћнија армада коју је свет икада видео, НАТО. Али, ако Србију и Америку читамо у Дикенсовом кључу (Била су то најбоља времена, била су то најгора времена), тешко да може бити сумње да су најбоља америчка времена истовремено била и најгора српска времена.
Носталгију за деведесетим приметила сам ове седмице и код чувеног британског интелектуалца Тимотија Гартона Еша, једног из плејаде оних који су врхунац каријере досегли тумачећи Србима зашто је добро да је њихов национализам поражен, док су словеначки, хрватски, албански и муслимански националисти тријумфовали.
Гартон Еш грми ових дана у „Гардијану” да је Владимир Путин „Слободан Милошевић Совјетског Савеза – само већи и још више зао” од српског претходника.
Е то су, за мене, деведесете. Та потреба да све буде црно-бело, да непријатељ буде црњи од самог ђавола, да му одузмемо сваку човечност, да непрестано инфантилизујемо јавност, да се стално врти једна те иста матрица, да се догађаји увек читају у истом кључу, тај есенцијализам по ком смо „ми” стално у праву а „они” заувек остају кривци: то је оно што нас заиста све враћа у деведесете.
То помислим и када ових дана читам како „коалиција невладиних организација за приступ правди и против дискриминације” (читај Фонд за хуманитарно право, НУНС и НДНВ, Санџачки одбор за људска права, Лабрис...) тражи од власти у Србији да „престану да нападају организације цивилног друштва” и да, уместо тога, хитно ставе под истрагу начелника Генералштаба Војске Србије, управо као што им је Наташа Кандић рекла.
Ако сам добро разумела, они заправо кажу да се НВО не смеју критиковати. Као што се онда, по тој истој логици, не сме критиковати ни БИРН, који је критику свог мањкавог текста унапред прогласио „нападом” на БИРН (или, у преводу са сајта, БИРН „под ватром”).
И не кажу то само они, у томе им даје за право и Америка, коју је овде прошле седмице представљао високи функционер Стејт департмента Томас Мелија. Нисмо ни знали да нам је у гостима док се у корист „нападаних” организација БИРН, ФХП и омбудсмана Саше Јанковића није огласио посредством агенције Фонет, и то изгледа тек по одласку из Београда.
Ни њему се, као ни „коалицији” НВО, није допала локална критика овдашњих америчких фаворита („независних центара”, како их је назвао). Остало је нејасно да ли се састао с њиховим представницима или су му локални службеници амбасаде рекли да се тим „независним центрима” приговара да нису „довољно патриотски”.
Ко год да му је то рекао, добро се сетио и лепо би се уклопило у причу о повратку у деведесете. Невоља је, међутим, да БИРН – барем у „Политици” – није критикован што није довољно патриотски, већ што извештава у кључу деведесетих – изостављајући важне чињенице које му се не уклапају у тезу.
Ни ФХП није критикован због одсуства патриотизма, већ због изношења тешких оптужби без доказа, као ономад против Томислава Николића и његових наводних злочина у хрватском селу Антин (које је и хрватска држава негирала). Ни Саша Јанковић није критикован због патриотизма, већ што је тврдио да закон брани оно што закон не брани.
Добро је што је Томас Мелија поновио корисну напомену о потреби да се постављају тешка и непријатна питања, али је штета што није објаснио зашто је добро да незгодна питања поставља Наташа Кандић, а није добро ако се незгодна питања постављају Наташи Кандић и другим америчким фаворитима у Београду? На крају крајева, и власт Александра Вучића је  и те какав амерички фаворит или нас у то барем редовно уверава господин Кирби.
Није реч само о томе зашто једино НВО смеју да износе оптужбе без доказа. С дужним поштовањем, господин Мелија је могао да посаветује НВО да се не рогуше када их неко пита за донације. На сајтовима не крију имена донатора већ износе донација, с маштовитим изговорима типа „у јавности је створена неповољна слика о нашем раду”, „бранимо се од манипулација”.
Испада да сва „везана лица” увек треба навести, једино за њихове кумове не треба никад питати.
За мене је ту највећи шампион извесни Андреј Носов, који се 2005, у својству извршног директора Иницијативе младих за људска права, прославио постављањем билборда о Сребреници по Београду и другим градовима Србије.
На питање ко га финансира, одговорио је: „Кад држава каже колико ју је коштао геноцид у Сребреници, рећи ћу и ја ко је и колико платио билборде”. Додуше, јавне симпатије амбасадора САД за рад његове групе нису оставиле много простора за сумњу у том погледу.
Слично је пре неколико година одговорио и добитник награде Америчке амбасаде и НУНС-а за „истраживачко новинарство”, упитан где су му докази да је чувени уметник Емир Кустурица био курир ДБ-а и преносио спискове за одстрел професионалном убици. Зоран Јанић је рекао да би засигурно нашао доказе, када би само прво могао да демонтира српске службе безбедности.
А шта се, за време док је Том Мелија био у Београду, дешавало у Сједињеним Државама, из којих смо увезли концепт НВО? За ким тамо звоне звона? Неколико утицајних института и НВО предложило је да Америка и НАТО хитно наоружају кијевску владу како би могла да се одупре „руској агресији” јер, како им терцира британски независни интелектуалац Гартон Еш, клин се клином избија а „оружје се оружјем зауставља”.
За такво избијање клина изјаснили су се шефови угледних установа попут Брукингз института и Атлантског савеза, Флечерове школе за право и дипломатију, чикашког Савета за глобална питања и Центра за нову америчку безбедност...
Сви одреда припадају оном што се у Америци назива „војноиндустријски комплекс”: први је Иво Далдер, бивши амбасадор САД у НАТО, други је бивши подсекретар у Пентагону, трећи је био амбасадор САД у Украјини, четврти предлагач наоружавања је био помоћник подсекретара одбране, пети бивши врховни командант НАТО-а за Европу, а шести подсекретар у Министарству спољних послова...
Где је њихова Наташа Кандић? Је ли на челу америчког пандана Фонду за хуманитарно право можда неки борац да се званичници који су дозволили мучење затвореника противно Женевској конвенцији кривично гоне, или да се процесуирају званичници који су незаконито прислушкивали милионе људи?
Далеко од тога. У ствари, када би у Америци постојао Фонд за хуманитарно право на његово чело би вероватно дошао неки амерички пандан Љубише Диковића.
Зато предлажем да не кренемо одмах са самобичевањем. Не бих да одмах скидамо команданта који је ратовао против НАТО-а само зато што је Наташа Кандић у њега упрла прстом. Није први на кога је упрла прстом без иједног доказа. И за то организовала конференцију за новинаре, тражећи од Војске да сама нађе доказе против Диковића. А сигурна сам да Диковић неће бити ни последњи коме ће се то десити. 
Надам се да се Весна Пешић прерачунала у свом тријумфализму на сајту „Пешчаника” што је у одбрану ФХП-а, БИРН-а и омбудсмана стао „Томас Мејли, заменик помоћника америчког државног секретара”. Госпођа Пешић још додаје да је срећа у несрећи што су „патриоти” пословични глупи, „што је раније већ више пута доказано”.
Ако смо ми патриоте толико глупи колико госпођа Пешић тврди, како то да нисмо толико глупи да Тома Мелију називамо Мејлијем, како то чини бивша амбасадорка?
Деведесетих, када сам ја била „издајник”, ми смо знали како се изговарају имена, не само помоћника заменика саветника већ и личних изасланика америчких председника, јер смо се рутински састајали с њима кад год би дошли у Београд. Тако смо сазнавали шта се дешава унутар режима, односно Милошевићевог „затвореног града”.
Сама сам, додуше, и у оно време била патриота. Критиковала сам америчку политику, како у новинама за које сам писала, тако и на састанцима с америчким дипломатама.
Нисам сигурна да сам тиме постала „пословично глупа”. А понекад ми се знало учинити да и Американци умеју то да цене. 
Љиљана Смајловић
објављено: 08/02/2015