Karadjoke ☃

Janko Suvar wrote:Tito vas je proterivao al vas nije proterivao dovoljno

Sedimo ispred oficirske kantine. Tek sam stigao s obuke. Vrućina je i sav sam znojav. Cevčim kiselu vodu. Pitam ostale zašto stoje ispred, šta se dešava u kantini. Kažu mi da je kod Tate došla neka delegacija.
— Princ — kaže Sale.
— Kakav princ? — pitam.
— Pravi princ. Karađorđević. Tomislav — objašnjava mi Mikica koji je ispuzao iz centra veze, odmah pored kantine.
— Jeeel? — kažem, naginjem ostatak kisele vode i podrigujem glasno. — Pa je l’ ima njih još živih? — ostali me gledaju.
— Mislim, je l’ ih nisu povešali, postreljali? — slabo sam pratio tu kraljevsku scenu i njihovo putešestvije.
Više sam znao o Savi Kovačeviću, Žarku Zrenjaninu i ostalim junacima partizanskih priča. Za kralja i njegove nisam se baš mnogo ni interesovao, niti sam to i imao gde da čujem. Kad sam išao u školu, učilo se o svim ofanzivama i o tome kako su kralj i njegovi zapalili iz zemlje i pre nego što je kraljevska vojska kapitulirala.
O tome kako su tokom čitavog rata glumili engleske pudlice i da su na kraju rata zajebali svog isturenog đenerala Mihailovića, koga su Savini i Žarkovi ortaci posle rata streljali više kao kolateralnu štetu nego nekog ko je nešto zlo činio tokom rata.
Tako da i nisam bio baš nešto impresioniran gostima koji su se nalazili unutra.
Kako sam imao obaveza, otišao sam u sobu da se istuširam i sredim za sledeću obuku koja je počinjala. Taman sam pustio tuš kad sam začuo lupnjavu na vratima. Nikad mira.
— Ko je?! — derem se ispod tuša.
— Dežurni, traži vas Komandant da mu se odmah javite! — viče neko s druge strane vrata.
Pa naravno, a šta bi drugo moglo da bude. Eto, da sam posedeo još malo i raspravljao o princu, saznao bih iz prve ruke o čemu se radi. Ovako...
Dolazim ispred kantine i tamo vidim grupu civila. Odmah sam provalio ko je od njih princ. Arkan me je video kako prilazim i mahnuo rukom da požurim.
— Evo, to je momak o kome sam vam pričao, Vaša visosti — kaže i pokazuje na mene.
Prilazim i pozdravljam vojnički. Sve mora da izgleda kako treba. Ovi oko Arkana me gledaju, sledi predstavljanje i upoznavanje. Hteo sam da napravim nešto kao naklon dok sam se rukovao sa princom, ali sam odustao, provalili bi da ih zajebavam.

Nikada mi nije bila jasna sva ta histerija oko kraljevske porodice. Kad je stigao onaj drugi princ, valjda Aleksandar, pa Milorad Ulemek ono ljubljenje zemlje na aerodromu i sva ta pompa. Ljudi su stvarno mentoli, kao da su zaboravili da je ta ista kraljevska porodica pobegla iz zemlje ostavivši narod na milost i nemilost Švabama i ostaloj gamadi koji su harali Srbijom u onom ratu.
Dobro, generacija pre njih se pokazala u Prvom ratu, ali šta je bilo posle? Plava krv, jeste plava krv, moj đoka!
Mislim da ne treba biti mnogo pametan pa se vratiti unazad i videti kako su nastali i ti Karađorđeviđi i oni Obrenovići. Svinjari su bili i jedni i drugi. Malo se napunili prodajući svinjčad, malo izmuvali svoje pristalice i op, odjednom oni vladari, pa još i kraljevi.
Mada je tako u suštini i sa svim kraljevskim porodicama širom sveta. U početku su na primer bili uspešni piljari, a onda su u jednom trenutku postali kraljevi, kraljice puni sebe i svoje plave krvi. Povraćalo mi se od te demagogije. Po mom mišljenju, svi ti kraljevi su bili zapravo preteča
tajkuna. To je kao kad bi se neki današnji tajkun punišić proglasio za kralja. Danas je istina drugačije uređenje, ali u ono vreme to je tako funkcionisalo, ko je imao više para, taj je mogao da bude i kralj, šta god je hteo. A narod stoka, veruje u laže.
Ne mogu da verujem da je tako i danas.

beatakeshi wrote:Počeo si kao Šuvar, moramo da odgonetavano i zapitkujemo.

fikret selimbašić wrote:

Sedimo ispred oficirske kantine. Tek sam stigao s obuke. Vrućina je i sav sam znojav. Cevčim kiselu vodu. Pitam ostale zašto stoje ispred, šta se dešava u kantini. Kažu mi da je kod Tate došla neka delegacija.
— Princ — kaže Sale.
— Kakav princ? — pitam.
— Pravi princ. Karađorđević. Tomislav — objašnjava mi Mikica koji je ispuzao iz centra veze, odmah pored kantine.
— Jeeel? — kažem, naginjem ostatak kisele vode i podrigujem glasno. — Pa je l’ ima njih još živih? — ostali me gledaju.
— Mislim, je l’ ih nisu povešali, postreljali? — slabo sam pratio tu kraljevsku scenu i njihovo putešestvije.
Više sam znao o Savi Kovačeviću, Žarku Zrenjaninu i ostalim junacima partizanskih priča. Za kralja i njegove nisam se baš mnogo ni interesovao, niti sam to i imao gde da čujem. Kad sam išao u školu, učilo se o svim ofanzivama i o tome kako su kralj i njegovi zapalili iz zemlje i pre nego što je kraljevska vojska kapitulirala.
O tome kako su tokom čitavog rata glumili engleske pudlice i da su na kraju rata zajebali svog isturenog đenerala Mihailovića, koga su Savini i Žarkovi ortaci posle rata streljali više kao kolateralnu štetu nego nekog ko je nešto zlo činio tokom rata.
Tako da i nisam bio baš nešto impresioniran gostima koji su se nalazili unutra.
Kako sam imao obaveza, otišao sam u sobu da se istuširam i sredim za sledeću obuku koja je počinjala. Taman sam pustio tuš kad sam začuo lupnjavu na vratima. Nikad mira.
— Ko je?! — derem se ispod tuša.
— Dežurni, traži vas Komandant da mu se odmah javite! — viče neko s druge strane vrata.
Pa naravno, a šta bi drugo moglo da bude. Eto, da sam posedeo još malo i raspravljao o princu, saznao bih iz prve ruke o čemu se radi. Ovako...
Dolazim ispred kantine i tamo vidim grupu civila. Odmah sam provalio ko je od njih princ. Arkan me je video kako prilazim i mahnuo rukom da požurim.
— Evo, to je momak o kome sam vam pričao, Vaša visosti — kaže i pokazuje na mene.
Prilazim i pozdravljam vojnički. Sve mora da izgleda kako treba. Ovi oko Arkana me gledaju, sledi predstavljanje i upoznavanje. Hteo sam da napravim nešto kao naklon dok sam se rukovao sa princom, ali sam odustao, provalili bi da ih zajebavam.

Nikada mi nije bila jasna sva ta histerija oko kraljevske porodice. Kad je stigao onaj drugi princ, valjda Aleksandar, pa Milorad Ulemek ono ljubljenje zemlje na aerodromu i sva ta pompa. Ljudi su stvarno mentoli, kao da su zaboravili da je ta ista kraljevska porodica pobegla iz zemlje ostavivši narod na milost i nemilost Švabama i ostaloj gamadi koji su harali Srbijom u onom ratu.
Dobro, generacija pre njih se pokazala u Prvom ratu, ali šta je bilo posle? Plava krv, jeste plava krv, moj đoka!
Mislim da ne treba biti mnogo pametan pa se vratiti unazad i videti kako su nastali i ti Karađorđeviđi i oni Obrenovići. Svinjari su bili i jedni i drugi. Malo se napunili prodajući svinjčad, malo izmuvali svoje pristalice i op, odjednom oni vladari, pa još i kraljevi.
Mada je tako u suštini i sa svim kraljevskim porodicama širom sveta. U početku su na primer bili uspešni piljari, a onda su u jednom trenutku postali kraljevi, kraljice puni sebe i svoje plave krvi. Povraćalo mi se od te demagogije. Po mom mišljenju, svi ti kraljevi su bili zapravo preteča
tajkuna. To je kao kad bi se neki današnji tajkun punišić proglasio za kralja. Danas je istina drugačije uređenje, ali u ono vreme to je tako funkcionisalo, ko je imao više para, taj je mogao da bude i kralj, šta god je hteo. A narod stoka, veruje u laže.
Ne mogu da verujem da je tako i danas.

Filipenko wrote:A pazi ovo - Goli otoci jova ka'picica su tamare nikcevic

disident wrote:Ghost writing na stranu, posto nisam citao knjige gospodina Legije, ovi delovi zvuce zestoko nepismeno, sad zamisljam koliko se neki profesionalni pisac namucio da se prebaci u taj mod 
Mada mozda je i on pisao, dve decenije samnice nisu uopste blagotvorne za psihicko zdravlje i pisanje o sebi u trecem licu

Filipenko wrote:A pazi ovo - Goli otoci jova ka'picica su tamare nikcevic

Њихова Краљевска Височанства Наследник Принц Филип и Принцеза Даница са задовољством објављују рођење своје ћерке принцезе Марије у недељу, 05. новембра 2023. године у 12:31 ч. Беба је тешка 4,060 кг и дугачка је 55 цм.

Мама и беба се осећају добро.

Принцеза Марија је… pic.twitter.com/0iIUe6sXWN

— Филип Карађорђевић (@PrincFilip1) November 5, 2023