Znate kad ono atletičari sede pred start trke iza startnog bloka i gledaju u svoju stazu? To je kao neki fazon projekcije, zamišljanje sopstvene trke, koncetracija, kurac-palac. Sranje, da mene pitate. Ja izađem i istrčim najbrže što mogu kad čujem pucanj.
Uglavnom, ovaj sedi, a tad je već bio političar, kurčevit, deo jake stranke, stariji od svih nas i na zalasku karijere, konjina od tridesetak godina... jedan klinac, tada junior, znači 16-17 godina isprobava svoj startni blok u svojoj stazi, ali se nazad ka startu vraćao tako da je par puta zgazio i u njegovu stazu, susednu, i upao mu u "kadar" (to je nešto sasvim normalno kad se vraćaš, paziš na nečiju stazu samo ako vidiš da ovaj u tom trenutku proba start). Ovaj ustaje i lupa mu šamare bez neke prethodne pretnje, samo ga drži šamara nekoliko puta i viče šta mu je ovaj strašno uradio i to "baš njemu". Cela ona postava ljudi iz organizacije okolo ga ne dira, jer je on, jelte, u politici. Gledam iz svoje staze i ne verujem, zatečen, tek nas par mu je viknulo "ej, alo", pa je stao. Ono, gadan i ružan trip.