Kada kažem novine...

Djamolidine Abdoujaparov wrote:Miši Đurkoviću se digla piša na Orbana, višegradsku grupu, Kurca (no pun intended), i na preokretanje Roe v. Wade koje će uskoro da stigne. znači Miša proglasio Roe v. Wade odluku za protivustavnu i očigledno protivnu volji Amerikanaca (što naravno nema veze sa životom).
smučio mi se život čitajući ono likovanje nad pobedama desnice. retko gadan koktel je ta srpska+ruska nacionalistička pozicija začinjena argumentima evropskih fašista i američkih evangelističkih zilota. 

Готово нестварно делују подаци из упоредне анализе која се бави политичким судбинама Зорана Ђинђића и Александра Вучића. Сличне критике, исте оптужбе, готово исти људи обављали су свој прљави посао у време Ђинђићеве владавине (од 2001. до 2003. године) али и од 2014. када је њихова мета постао Александар Вучић.

Најтеже је, и најопасније, у Србији покушати да будеш реформатор. Да мењаш лоше навике у друштву, економији, култури, да помогнеш да се у Србији живи боље.

Ова истина присутна је на нашим просторима већ скоро два века – од тренутка постепеног ослобађања од турске власти до данас – и само је мењала своје „одело”. Реформатори, о визионарима да и не говоримо, лоше су пролазили. Сваки покушај промена ударао је у зид одбијања на којем би била исписана универзална порука – не таласај. Они срећнији били су поштеђени, али приморани да посматрају крах својих реформаторских потеза, неки су главом платили свој визионарски посао.

С таквим понашањем грађани Србије закорачили су и у 21. век. Први демократски изабран премијер Зоран Ђинђић мучки је убијен у тренуцима кад је наговестио драматичне промене у земљи, која заправо никада није успела да се ослободи своје паланачке судбине. Петнаест године касније Ђинђићевом „стазом трња” сада корача један други човек, политичар који је такође после успеха на изборима добио мандат народа да прво седне у премијерску а затим и председничку фотељу.

Готово нестварно делују подаци из упоредне анализе која се бави политичким судбинама Зорана Ђинђића и Александра Вучића. Сличне критике, исте оптужбе, готово исти људи обављали су свој прљави посао у време Ђинђићеве владавине (од 2001. до 2003. године) али и од 2014. када је њихова мета постао Александар Вучић.

Двојица политички и временски потпуно различитих српских премијера повели су Србију стазом реформи и то је била њихова највећа грешка. Отпор променама ујединио је почетком века најразличитије политичке и верске екстремисте, животне губитнике и припаднике претходних пропалих режима са само једним циљем – зауставити Ђинђића по сваку цену. Уз несебичну помоћ дела медија организована је права, готово животињска хајка на премијера која је окончана убиством Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године.

После уклањања овог трагичног српског реформатора наступило је затишје. На политичкој сцени у Србији главне улоге преузели су „необавештени” људи сенке, уштиркани празноглавци, „балкански шармери”, уображени лепотани у скупим оделима, који су нанели много штете овој земљи. Неки због тога што се нису мешали у свој посао а други, опаснији – националне штеточине – довели су Србију на руб пропасти. И све то заклињући се да су на Ђинђићевом, реформаторском путу. Каква иронија.

Од тренутка када је Александар Вучић, 2014. године, дошао на власт ова „успавана” аждаја се пробудила. Уплашена најавама реформи открила је новог непријатеља и прионула на посао. Из архива су извучене старе формуле за напад на власт – само су промењени датуми.

Спектар критика био је веома широк: на почетку, као некада Ђинђић, Александар Вучић је проглашаван за криминалца, вођу мафијашке Србије. Нешто касније добио је и другу „етикету” – издајник. Уследиле су затим оптужбе за цензуру (контролу и притиске на медије), диктатуру (гушење опозиције, спречавање протеста), повезаност најближих сарадника и родбине с криминалном и привилегијама, нестручност и некомпетентност правосуђа, погубну економску политику, изборне крађе... све то зачињено општим нихилизмом.

Занимљиво је погледати како изгледа једна од традиционалних метода рушења реформатора као што је, на пример, већ поменути нихилизам. У критикама и нападима на реформске потезе и Зорана Ђинђића и Александра Вучића најчешће се примењивао образац приказивања стања у земљи најгорим у светским оквирима. Општи наслов за те нападе могао би да гласи „Србија на дну” са свим могућим варијацијама: „Премијер треба да обиђе сиромашну Србију”, „Беда у Србији узрок све већег броја убистава”, „Беда и сиромаштво су оковали Србију”, „Посисали су нам крв, Србијом бауљају хорде депресивних зомбија”...

Напори да се на сваки начин осујете покушаји реформских влада, с времена на време и у зависности од прилива новца, добијају на снази и претварају се у велике кампање засноване на неистинама, подметањима, неаргументованим оптужбама, сплеткама, интригама најразличитијих врста. Извођаче радова за ове прљаве послове није тешко пронаћи. Пропали политичари, групице грађана организованих у полуприватна удружења и организације, алкохолисана шкрабала у медијима чији су тиражи статистичка грешка, појединци који би да искоче из својих професија и мало грицну политички „колач”.

Сви они заклињу се да је критика против власти она прва, да је њихова истина једина велика истина, урлају да су неистомишљеници продане душе, незналице и слуге власти. И да је једини спас за Србију да промене буду заустављене. За почетак било би довољно да се реформатор склони. Милом или силом.