šta čitate?

to je zato što si podložan inerciji, Njutnovom prvom zakonu.

Нњут конза!

Заврших синоћ Крлежине "Заставе". Око 1800 страна.

Пита ме госпоја што нисам раније читао Крлежу. Па ишло ми је на јаја сво то писање имена (западних, дакако) у оригиналу, то убацивање текста час на немачком час на француском... А сад сам укапирао да све те језике знам довољно, чак и латински и тај мађарски, да бих могао да пратим. А да су његови ликови заиста тако говорили у рлу, то верујем (на основу неких екранизација самог Крлеже, вероватно), а да је то њихово инсистовање^РЖ да им се имена пишу мађаризовано или понемчено (ма и италијански и латински, свега има) управо међу старијим облицима аутошовинизма.

Крлежина техника је овде, хм, сулуда. Он једнако равно пише о свему, и мада ово није роман тока свести, има таквих излета, флешбекова, депутација^РЖ - он напросто уочи слику на зиду, па другу, трећу и онда се задржи на четвртој и распреде причу о лику на њој, или кад је то снимљено, са све називљем одевних предмета, чинова, јединица/установа где је ко од мушких глава био постављен. Преко догађаја важних за ток радње он претрчи, онако мање више фактографски, колико да читалац стекне утисак на шта је то личило, ма као да је био тамо, и прати ко је коме шта рекао и како се обукао за сахрану, какве су породичне реликвије биле на столу, ма лута свуда а реченица му, као и увек, обилна и густа. А онда у наредној књизи, онако скоро узгред, се испостави да онај догађај баш и није протекао како га се главни јунак сећа, јесте она пала с коња и убила се, али није то било тек тако, то је коњ подивљао зато што је она почела да се грчи, јер је прегризла ампулу цијанкалија. Техника гоблена, кад оцртава прво делове који иду овим концем, па кад пређе на онај конац, враћа се на прескочене делове и допуњава слику.

Игром случаја, бар половина радње се догађа све по неким местима које знам. Оно није баш да сам ручавао у истим кафанама као ликови му, али сам пролазио истим улицама, чекао по истим (таквим) станицама, једино што ми озбиљно фали из те географије је што у Београду никад нисам седео у "Москви". И описи Београда (турски назив "Дар-ул-џихад", без зајебанције) од пре 100 година се тачно допуњују са оним документарцима што је неко качио недавно.

Језички је јако занимљиво, нпр нигде нисам нашао реч "тисућа" - увек и искључиво хиљада. Такође, пише штакавски а не штокавски, кад му се поткрало "што је то", то изговара Београђанин . Одлично је реконструисао стари кајкавски, који истина разумем поприлично, можда мало боље од латинског, тачно чујем како се изговара. Ал' подједнако добро је реконструисао и тадашњи српски, са све поштапалицама, узречицама, пословицама... ма свачег има. Изгледа да Крлежа није знао мађарски; одатле су само бројни називи установа, места, чинова, понегде стихови, али нико од ликова не проговара мађарски.

Него... ово је објављено 1962, дакле скоро десет година пре оне емисије.

Predvideti, jaukati,
pretiti, a život, jakako, prolazi, i eto kad je čovek dogurao do
toga da posmatra stvari kostobolan i krezub, iznemogo, bedan,
na kraju puta, kome može da koristi, nikome, a tako i valja;
kad nije umeo da umre mlad. Kod nas prebijaju starkeljama
kosti na lapotu samo zato, jer starci neće više da oblaguju ni
sebe ni druge, a i ja sam, brate, sazreo da me neko ašovom lupi
po lobanji pak da legnem, dosadila mi zapravo sve.

Ако је лапот легенда за коју се није знало до тог истраживања... одакле онда Крлежи то?

Само још 1 накнадна примедба. Био сам дошао до закључка да Крлежа није знао мађарски, јер колико год да "Заставе" врве деловима реченица, некад и читавим пасусима, на немачком, кајкавском, понекад француском, италијанском или чак латинском, на мађарском има јако мало, понеки назив или два-три стиха који се чују у сцени. Међутим скоро сви називи пештанских листова (који су некако и битни за радњу) су дати у преводу, и нико не изговара ни пола реченице на мађарском.

Елем, јок, Крлежа се школовао у Мађарској неколико година. Да ли је то избегавање мађарског уступак читаоцу, од кога се можда још и очекује да зна штогод од ових осталих језика ама мађарски не, или одраз саме радње, где се доста тога врти око тога да је све до 1918 Хрватска била де факто мађарска колонија, ко ће то знати.

Hmm ovo zvuci poznato

Tek sad cujem za ovo 

Da
Doduse ukrao u smutno vreme nije precizno, on je navodno godinama iznosio delove dokumentacije i skladistio ih u kuci i daci, i cekao povoljnu priliku. Na kraju se sssr raspao pa se prilika ukazala sama od sebe

Preporucujem drugu Polipu.

Jel to neka analiza?

Pa onako, popularno je pisano, nije akademski rad, ali jeste akademski utemeljeno i super je zabavno! Malo je zastarelo naravno.

Bonus: kad citas shvatis da su Gilmore Girls bukvalno slikovnica klasnih tipova iz knjige.

Sad mi se opet gleda

Ne radi se o nekoj naučnoj knjizi koja se bavi klasama i klasnim odnosima kao takvim, već kao neki field guide za prepoznavanje klase u svakodnevnom životu. U načelu, ona i dalje stoji, to jest osnovni principi su i dalje tu, ali su konkretni primeri dosta arhaični. Na primer, knjiga kaže - piti pivo uz večeru je navika isključivo nižih slojeva. Sada svi piju pivo, samo je marka različita.

I razlicita je hrana uz koju ga piju.

Taj primer za pivo mi je zanimljiv. Pivo je pre WW2 bilo, kod nas, dosta skupo piće jer je bilo nezgodno za transport usled kratkog roka trajanja, za razliku od vina i rakije. Da ne govorim da je proizvodnja piva tehnološki prilično zahtevna, nisi mogao da tek tako napraviš kod svoje kuće pivo za svakodnevnu konzumaciju, za razliku od vina koje se masovno pravilo, a da ne govorim o rakiji.

Vaso, ima dva odlična članka o istorijatu Bajlonijeve i Vajfertove pivare... sad ću da ih nađem pa okačim na odgovarajući topik

Jel? Hvala!

to što kažeš jeste tačno ali je već u međuratnom periodu industrijska proizvodnja piva kod nas bila dosta jaka. Vajfert, Bajloni, Apel u Nišu i Jagodiska pivara su bili prilično jaki proizvođači. zanimljivo je da su pivare baš puno zarađivale i od proizvodnje i prodaje leda

Jeste, naravno. Ja sam razumeo da je pivo bilo piće građanske klase - gospodin doktor uz svoje kobasice najradije popije kriglu hladnog Vajferta - a da je bindžovanje zidarca počelo tek posle Drugog svetskog rata.