У реаговању на текст „Међуправославни сукоби из наше перспективе“, названом „Прилог о карактерологији српске теологије“, изнесене су неке тврдње и оцјене, које бих, јавности ради, желио да прокоментаришем. Прије свега, иако ме је аутор Прилога упозорио да се између Грка, Срба, Руса и, како каже, „некакве Цркве“ не смије стављати знак једнакости, што је начелно тачно, ипак ћу користити ове називе јер претпостављам да је јасно да се говори о представницима јерархије, а не о фудбалским тимовима или представницима привредних комора.
Сам аутор Прилога је на почетку свога текста признао да је у основи проблема политика. Међутим, његово неслагање са мојим текстом иде даље и другим правцем, те звучи отприлике овако: Море је састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима.
Прије свега, на моју жалост, сâм Прилог је писан тешким и неразумљивим језиком, без фабуле и јасне идеје. И поред неколико читања још увијек не могу да схватим шта је писац хтио да каже, нити видим било каквог смисла, сем чињенице да је испровоциран малициозним текстом, спином, интерпретацијом, митоманијом и национализмом. Посебно ми је нејасан увод и почетних неколико пасуса, који, можда, неупућенима могу да изгледају импресивно и научно, док мени лично изгледају потпуно бесмислено. Осим тога, Прилог је предугачак јер углавном не побија идеје текста, него ситничаво коментарише готово сваку реченицу текста. Због тога писање овог одговора представља велико искушење и захтјева велику самоконтролу да се не упадне у исти проблем. Дакле, како ми поента првог дијела није јасна, прескочићу субјективне коментаре и опаске аутора Прилога, и усресредити се на пар аргумената који су окарактерисани као нетачни.
Примјера ради, аутору Прилога смета навод да су „патријарси на Босфору подржавали Султана у ратовима против Руса“. Основна идеја пасуса из које је ова реченица истргнута јесте да су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. При тој тврдњи нисам заузео ни једну страну, нити пак тврдио да су Руси зли а Грци добри, или обрнуто, и не видим никаквог разлога да се то окарактерише као „малициозна опаска која са лакоћом своди на апсурд комплексан однос Османске империје и Православне цркве“. Осим што је читаоце просвјетлио да је тај однос комплексан (ваљда претпостављa да већина мисли да је био једноставан), аутор ме упозорава да Султан у једнини није исто што и Османско царство. Вриједи напоменути да се могућност разумијевања пренесеног значења текста, препознавања симбола мора да развије још у предшколско доба, те да буквалност нема мјеста у академској расправи – то би аутор Прилога требало да зна, и да не понижава читаоце претпоставком да су инфантилни. Но, без обзира на горе наведене ситнице, податак о трвењима Грка и Руса у то доба је просто историјска чињеница, која се налази у многим књигама и постоји прегршт примјера.
Дакле, иако нема никакве везе са темом, ни претходном, ни овом сада, одговора ради, морам да наведем следеће пријмере, како неупућени не би помислили да су односи заиста били добри, или да примједба аутора Прилога има било каквог смисла и тежине. Тако, Амвросије Погодин у свом дјелу „О пријему неправославних у Православну цркву“ цитира бројне примјере о томе како су Грци мрзили Русе, бацали иконе које су добијали од руских царева, спаљивали словенске књиге, избацивали Русе са Свете Горе, са непоштовањем третирали све негрке итд, те наводећи бројне коментаре ондашњих путника и писаца, Погодин сумира да су Грци током читавог 17, 18. и 19. вијека фрустрацију због губитка империје надомјестили шовинизмом према неправославнима и према православним народима који нису Грци. Погодин, такође, наводи како игуман једног манастира из Молдавије након посјете Палестини пише цару 1650. да Грци називају псима све који долазе из Кијева и Москве. Примјери се низају један за другим, све до записа Порфирија Успенског како се патријарх Мелетије 1854. појавио пред султаном Абдул Меџидом, пред саму битку око Севастопоља, са ријечима: „дај ми комадић руског меса, исјећићу га на комаде“ и завршавајући посјету са ријечима: „Ниње отпушчајеши раба твоего Владико.“
Претпостављао сам да при писању чланка, који има веома лимитиран простор, не могу се наводити сви примјери, како би маловјерни и неповјерљиви били увјерени. Међутим, ако је аутор Прилога већ имао сазнања да овај податак није тачан, морао је прво да провјери, а потом и да га оповргне противним подацима и чињеницама, а не доцилно и лаконски саопшти – то је компликовано – гдје је, при томе, он апсолутно у криву! Иначе, овакав приступ се назива спиновање, за које је он оптужио мене.
Даље, осим што има проблема са црквеном историјом, текст Прилога слабо познаје и црквену садашњост, па се тако опет везујући за једну реченицу, а не за главну идеју изјашњава – „да епархијско устројство Цркве не допушта да поп са парохијом напусти јурисдикцију“. Не постоји ни један православни теолог који не зна да парохије на Западу имају статус корпорација (trust), или да су неријетко регистроване на име свештеника, или чак на име лаика, као приватне фирме. Не само да поп може са цијелом парохијом да напусти једну Цркву, него се то, нажалост, веома често и дешава. Таква пракса не дешава се само у Америци и Канади, него и у Европи, и то у свим помјесним православним црквама.
Затим, аутор Прилога ми пребације кривицу што сумњам у чистоту намјера одлуке Васељенске патријаршије да допусти други брак свештеницима. Молио бих само да се подсјетимо да је тај приједлог одбијен на Критском сабору 2016, на коме су управо Цариграђани апсолутно доминирали и изгурали све идеје које су им биле блиске. Две године касније ти исти Цариграђани доносе управо такву одлуку. Колико човјек мора бити наиван и неупућен да би тако нешто сматрао случајним?!
Такође ме је изненадило да аутор Прилога не познаје догађаје и динамику на састанцима који су се одвијали пред Критски сабор, а сâм наводи да је присуствовао једној предсаборској конференцији. Ако је присуство већ некакав аргумент, онда могу да подијелим лично шестогодишње искуство живота са фанариотима, присуствовања конференцијама, догађајима, не само унутарправославним него и нпр. Дијалогу са дохалкидонцима, а посебно сједницама и скупштинама у оквиру Свјетског савјета цркава у Женеви. Свако ко је и једном био на таквом скупу могао је да види да се Православље дијели на јелинофонске Цркве, с једне стране, и њихове сателите, попут Албаније, којој је на челу такође Грк, те све друге Цркве, које могу имати различита, или пак иста мишљења са Фанаром. У том смислу, аутор Прилога изненађује питањем: Ко су Грци у овоме сукобу? Ако би погледао записнике са састанака и гласања о одлукама, видио би један заједнички именитељ и образац. Сви Грци, без обзира којој јурисдикцији старих патријаршија припадају, увијек и гласају и говоре, као једно тијело, уз пар изузетака који само потврђују правило. Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол?
У вези са овим, морам да се осврнем на аргумент у Прилогу, на недавно издвојено мишљење Јерусалимске Патријаршије (у односу на остале Грке) о ситуацији у Украјини, које се може разумјети једино у свјетлу чињенице да јој преко 90% вјерника чине руски имигранти у Израелу, те да би стварање паралелне руске јерархије у на њеној територији значило не само њен потпун финансијски колапс, него и њен крај. Приватно мишљење – изјава патријарха Теофила је услиједила тек након отворене руске пријетње да ће правити паралелну јерархију у традиционалним грчким областима. Аутор Прилога би требало да зна да је Јерусалимска патријаршија, такође, сама још прије неколико година направила паралелну цркву на територији Антиохијске патријаршије, без да је и поцрвенела и поред свих протеста из Дамаска па све до коначног прекида општења.
Трактат и идеје о неповезаности губитка аутокефалије са исламизацијом српског становништва, или да је исламизација била углавном у Босни и Херцеговини, нећу ни коментарисати, јер осим историје, аутора ту оповргава и здрава логика. Ради знатижељних, навешћу само податак да је у Сарајеву, почетком 19. вијека паша имао годишњу плату 500 гроша, а да је фанариотски митополит сарајевски од Срба отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Претпостављам да је одговор и на овај податак – то је компликовано за објаснити.
Овде ћу се зауставити на доказивању очитих ствари, које су јасне чак и неупућенима јер би непотребно продужило текст, а не би доказало ништа што се већ не зна.
Међутим, како не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјер покаже свој траг, све горенаведено су тривијалности, а то је, надам се, јасно и аутору Прилога, а које прикривају прави разлог писања текста. Иако ми није јасно зашто је аутор лично испровоциран, из конфузног текста провејава љутња због написаног да је досадашња српска теологија на теме јединства и саборности Цркве била утопија и дјечије бунцање. Прилог вјероватно имао намјеру да докаже супротно, не мени него јавности, међутим, мени лично, а вјероватно и многим другима, данас је више него икад јасно, да је бунцање преслаба ријеч. Овакву теологију не само да је демантовала реалност у последње вријеме, него је и сам текст Прилога најбољи доказ мога описа. Ипак, морам одмах да се оградим да се не ради о цјелокупној српској теологији, нити о цијелом Православном богословском факулетету у Београду, него о малобројном, али бучнијем дијелу појединих карабурмских предавача.
Према мом мишљењу и утиску, које не мора бити апсолутно тачно, чини ми се да теолошку мисао тих пар појединаца карактерише готово све што се пројавило у Прилогу о карактерологији српске теологије – изузетно досадан, напоран и неразумљив језик, готово социолект, који служи само за комуникацију мале и привилеговане групе изабраних и њихових обожаватеља. Тако, док се говори о потреби унутарцрквеног дијалога и дијалога са друштвом, истовремено није остварена функционална комнуникација, нити са другим професорима, студентима, теолозима, а камоли са друштвом и свијетом. Лично сам имао благослов Божији да слушам предавања најеминентнијих имена православне икумене те за разлику неких текстова појединих београдских професора, био сам у стању све да пратим и разумијем. Можда зато што су предавачи били сигурни у оно што говоре, или пак добро познавали материју? Насупрот томе, код неких теолога читаве реченице немају никаквог смисла, идеје немају циљ, а циља ни нема.
Таква теологија је довољна сама себи, њој не треба Црква. Она је заправо антиклерикална, антимонашка, арогантна и судилачки расположена, по много чему преписивачка, а посебно слијепа на чињенице и реалност. Како уосталом да схвaтимо чињеницу да је овај Прилог објављен након што је митрополит Амфилохије дао изјаву у коме потврђује све моје наводе и тезе, или након интервјуа владике Иринеја бачког у коме каже да „СПЦ брине чињеница што Фанар самостално комуницира са расколницима у Скопју, те да је о томе наша Црква обавјештена из медија“? Да ли се тврдње о политиканстким емоцијама и паушалним судовима, о гушењу Цркве, ширењу страха и панике, односе и на њих двојицу или само на писца ових редова? Или ли je то још једно у низу уобичајених игнорисања ставова наше јерархије, или је непоправљиво слијепило на опажање стварног живота и проблема Цркве?
Према мом искуству, поједини професори и предавачи Православног богословског факултета у Београду, усудио бих се рећи, са презиром гледају на Цркву, посебно на јерархију која би требало да се повинује њиховој неприкосновеној псевдобогињи Теологији, односно њима, као њеним акредитованим представницима на земљи. Тај факултет, иако је по многим карактеристикама елитан, несумњиво има велики проблем јер није у стању да духовно формира студенте теологије, нити да развије љубав према Цркви, као првенствено богослужбеној заједници и клерикалној институцији. За разлику од других богословских школа у свијету, због горе наведеног свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу. Какве то посљедице има на црквену кадровску политику, не треба посебно образлагати.
Нажалост, поједини професори проповиједају једну теологију која је самопрокламовано наднационална, надемоционална, надцрквена, надјерархијска, надмонашка и у свему је изнад. Они сматрају да је то чиста наука, што можда и јесте, али посљедицу има аутизам теологије и аутистично понашање оних који то слиједе. Иако је аутор Прилога најпристојнији и најмање агресиван експонент ове мале интересне клике на Карабурми, и о коме сам увијек чуо све најбоље, чак и он са невиђеном лакоћом игнорише ставове митрополита Амфилохија и владике Иринеја, или пак критикује Патријархово писмо Фанару „да је непотребно оптерећено националним идејама“. У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово. Зато аутор тврди нпр. да поп не може да преведе парохију у другу јурисдискцију, иако реалност говори другачије. Аутор Прилога свакако зна за мноштво таквих случајева и примјера, сигурно и више од мене, међутим, он их не усваја у процесу мишљења јер те чињенице не одговарају његовом теолошком погледу на свијет и Цркву. Зато се он једнако чуди како могу да тврдим да данас нема Пентархије из Јустинијановог доба, а при томе игнорише реалност да у 2018. години имамо најмање 14 аутокефалних православних цркава, и да је Црква у другом миленијуму сасвим успјешно функционисала на потпуно другим основама.
Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом. То је основна разлика између уваженог аутора Прилога и мене у процесу теолошког промишљања. Овде морам да примијетим да обрнут процес теолошког промишљања који заговара писац овог Прилога о карактерологији српске теологије је карактеристичан за фундаменталисте из Исламске Државе. Исламисти имају прецијењене теолошке идеје, које потом намећу цијелој заједници, силом, без обзира на евидентне посљедице. То је теолошки тероризам и фанатична заслијепљеност, и посљедично са таквим особама се не може ни преговарати.
Једина јасна и разбирљива теза у тексту јесте да је национализам, сам по себи, нешто лоше. Ова идеја је дошла у Србију деведесетих година прошлог вијека, и на крилима Сорошеве визије Европе. Она је разрађена и допуњена са фанаритском пропагандом непрестаног вребања и указивања на етнофилетизам, који јесте проблем, али првенствено, а можда чак искључиво, само међу Грцима. Кроз ову призму јасно је зашто је писац Прилога у садржају текста анационалан, зашто са презиром гледа на српске националне интересе, које карактерише као митоманију јер је њему лично очито свеједно да ли припада Српској или Ескимској православној цркви. Ради се о једној сорошевској теологији којој је свеједно да ли је укинута Пећка патријаршија 1766. или ће Фанар сада, силом и кршењем Предања, поново да успије да рашчерупа српску аутокефалију, „јер у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“.
У том смислу, јасно је да аутор Прилога нити његови истомишљеници нису у стању ни да изнесу било какву конструктивну мисао из српске позиције и у прилог српских националних интереса, или пак српских црквених интереса. Зато аутор и они који га бодре ни не пишу о кризи о Украјини, или покушају отимања Македоније и других области, јер се то не перцепира као проблем Цркве. Аутор Прилога веома добро зна за одлуку цариградског синода из априла ове године о томе да Фанар планира да додијели, и без сагласности СПЦ, аутокефалију цркви у Македонији, те да фанарски бандеристички епископ Јов Геча, несуђени патријарх нове расколничке структуре у Украјини, у својим интервјуима спомиње и Црну Гору, али то га се једноставно не дотиче, нити емоционално, нити интелектуално. У вези с тим, мени је јасно да се аутору Прилога чини да свако ко мисли другачије је паничар који шири страх, митоман и националиста, или пак препредени прагматичар који злоупотребљава ситуацију ради своје користи, па макар то био и сâм Патријарх.
Истовремено, док је нашао за сходно да прокоментарише као лоше третирање питања нација у патријарховом писму, ни једном ријечју није се осврнуо на недопустиво понашање Цариградске патријаршије што је сами узорк цјелокупне дискусије и најважнији црквени проблем овог љета. Међутим, док наш Прилог о карактерологији српске теологије критикује национализам, ни сама Цариградска патријаршија, чији је пројављени адвокат, не сматра да је национално питање у супротности са учењем Ап. Павла. Напротив, Фанариоти сматрају да би давање националне Цркве Украјинцима унаприједило духовни живот, и то не само тамо, јер поред Украјине и Македоније, Цариграђани маштају о давању аутокефалије чак и малој Абхазији. Истовремено, Фанар у потпуности игнорише милионе православних вјерника у Америци, који би такође могли добити аутокефалију, коју готово нико не би оспоравао. Према томе, нико у православном свијету, па и у свијету уопште не мисли да је тијесан однос Цркве и нације проблем. Напротив. Једино аутор Прилога тврди да бисмо морали да одбацимо Нови Завјет и добар дио Предања, ако бисмо црквене одлуке доносили у интересу нације. То је прецијењена и слијепа идеја, људи једне књиге. Срећом, на такав начин не резонује ни већина ни у нашем сабору, нити пак у другим православним црквама. Тако не мисле ни свјетовне власти, ни Руси, чак ни Американци, чији високи дипломати тврде да је формирање националне цркве у Украјини приоритет њихове спољне политике, или пак Французи, чији Предсједник се полако удаљава од екстремног лаицизма и говори католичким вриједностима у француској нацији. Но, за писца Прилога све горе наведено је политиканство.
Међутим, српски проблем није агресивност наших противника, с тим смо се знали изборити и у прошлости, а успјешно смо се изборили и данас. Наш проблем је што наша теолошка елита иде мимо свијета, и каска за идејама које су актуелне у свијету? Зашто се, рецимо, нико од горенаведених свјетских актера није сјетио да изнесе аргумент да је национална Црква у супротности са учењем Ап. Павла? Зашто да аутор инсинуира да би Срби требало да буду интернационални пролетери и либерали, по Сорошевом моделу, кад се Европа и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације? Да ли треба да будемо са погрешне стране историјских одлука само зато јер нам интелектуалну елиту чине они који не могу да виде реалност у којој живи Црква у свијету?
Home
by Nektivni Ugnelj Wed Sep 26, 2018 12:50 pm
vec duze je bolestan, nikako da se izloguje u gospodu
Летећи Полип
