Home
by Nino Quincampoix Sat Jul 15, 2017 3:35 pmSamo ću kratko odgovoriti na nekoliko gorenavedenih teza.
Otto Bobek nije bio u logoru već je, kao i stariji mu brat, bio u vojsci. Otta su isto zvali u Partizan ali se njemu nije išlo, pa su se Stjepan i Otto dogovorili da ovaj ostane u Zagrebu kada odsluži vojni rok. Tako je i bilo i već od 1947. Otto igra za ekipu zagrebačke Lokomotive.
Što se domobrana tiče, oni su uspostavljeni kao redovna vojska NDH. Služenje je bilo obavezno za sve koji su navršili 21. godinu i vojni rok je trajao 2 godine. Imali su ulogu kakvu ima svaka redovna vojska, da se bore protiv neprijatelja države. Takođe, imali su i policijsku, odnosno žandarmerijsku ulogu. Domobrani su učestvovali u vojnim akcijama protiv ustanika. Od ukupnog broja regrutovanih, oko 30% ih je učestvovalo u borbi, ostali su uglavnom imali garnizonske, žandarmerijeske ili administrativne dužnosti. Komanda domobranstva i ustaške vojnice je bila odvojena. Domobranima su uglavnom komandovali bivši jugoslovenski oficiri, a ponekad čak i davno penzionisani bivši austrougarski oficiri, koje su pogrdno nazivali naftalinci. Kao vojska nisu bili posebno motivisani i efikasni, često su bili beleženi slučajevi dezerterstva i saradnje sa partizanima, odnosno bolje reći nezainteresovanosti za partizanske aktivnosti. Tokom 1944. je rasulo postalo toliko da je domobranstvo ukinuto, odnosno stavljeno pod ustašku kontrolu formiranjem združenih Hrvatskih obrambenih snaga (HOS). Partizani su domobranima koji nisu počinili zločine u ratu nudili amnestiju nekoliko puta, poslednji put zvanično 21. novembra 1944, pod uslovom da se predaju do 15. januara 1945. Ta amnestija je važila i za četnike i slovenačke domobrane.
Što se tiče zvanične istorije, naravno da u periodu druge Jugoslavije niko nije pisao ozbiljne istorije sporta, zato što sport nije smatran nečim čime bi nauka trebala ozbiljno da se bavi. Štaviše, i danas preovlađuje taj stav. Zato sam napisao to da je zapravo zvanična istorija sporta ona koju su pisali novinari, manje ili više uspešno, sa manje ili više pristrasnosti i manje ili više omamljeni alkoholnim isparenjima. Njihova tumačenja, njihovi stavovi i njihove konstrukcije se uzimaju zdravo za gotovo u našoj za sport zainteresovanoj javnosti. Zašto su oni bili naklonjeni Crvenoj zvezdi drugo je pitanje.
Jedan jugoslovenski fudbalski reprezentativac postao je 1945. godine član Crvene zvezde. Bio je čuven pre rata, igrao je za popularan beogradski klub. Za vreme okupacije nije igrao ali je pomalo pisao o fudbalu za kolaboracionističku štampu. U to vreme je bio zaposlen u Upravi grada Beograda, odnosno u policiji. Posle oslobođenja osuđen je na robiju i gubitak nacionalne časti. Javno ga prozivaju u beogradskoj štampi, posebno Rato Dugonjić. Međutim, naprasno presuda biva ukinuta. Njegov tadašnji trener u Crvenoj zvezdi, a za vreme rata kolega sportski novinar, u svom dnevniku piše da je taj igrač odmah posle rata drukao neke svoje kolege i drugare, koje je posle pojeo mrak. Dotični je kasnije odigrao više od dvesta utakmica za crveno-bele, igrao je za reprezentaciju, čak je kasnije bio i budža u FSJ, i selektor fudbalske reprezentacije.
Ova priča je široj javnosti nepoznata. A nepoznata je jer dotični nije bio Hrvat već naš domaći.
O statistici fudbalske reprezentacije NDH, o tome ko je i kako završavao u Partizanu a ko i kako u drugim klubovima, nekom drugom prilikom.
Otto Bobek nije bio u logoru već je, kao i stariji mu brat, bio u vojsci. Otta su isto zvali u Partizan ali se njemu nije išlo, pa su se Stjepan i Otto dogovorili da ovaj ostane u Zagrebu kada odsluži vojni rok. Tako je i bilo i već od 1947. Otto igra za ekipu zagrebačke Lokomotive.
Što se domobrana tiče, oni su uspostavljeni kao redovna vojska NDH. Služenje je bilo obavezno za sve koji su navršili 21. godinu i vojni rok je trajao 2 godine. Imali su ulogu kakvu ima svaka redovna vojska, da se bore protiv neprijatelja države. Takođe, imali su i policijsku, odnosno žandarmerijsku ulogu. Domobrani su učestvovali u vojnim akcijama protiv ustanika. Od ukupnog broja regrutovanih, oko 30% ih je učestvovalo u borbi, ostali su uglavnom imali garnizonske, žandarmerijeske ili administrativne dužnosti. Komanda domobranstva i ustaške vojnice je bila odvojena. Domobranima su uglavnom komandovali bivši jugoslovenski oficiri, a ponekad čak i davno penzionisani bivši austrougarski oficiri, koje su pogrdno nazivali naftalinci. Kao vojska nisu bili posebno motivisani i efikasni, često su bili beleženi slučajevi dezerterstva i saradnje sa partizanima, odnosno bolje reći nezainteresovanosti za partizanske aktivnosti. Tokom 1944. je rasulo postalo toliko da je domobranstvo ukinuto, odnosno stavljeno pod ustašku kontrolu formiranjem združenih Hrvatskih obrambenih snaga (HOS). Partizani su domobranima koji nisu počinili zločine u ratu nudili amnestiju nekoliko puta, poslednji put zvanično 21. novembra 1944, pod uslovom da se predaju do 15. januara 1945. Ta amnestija je važila i za četnike i slovenačke domobrane.
Što se tiče zvanične istorije, naravno da u periodu druge Jugoslavije niko nije pisao ozbiljne istorije sporta, zato što sport nije smatran nečim čime bi nauka trebala ozbiljno da se bavi. Štaviše, i danas preovlađuje taj stav. Zato sam napisao to da je zapravo zvanična istorija sporta ona koju su pisali novinari, manje ili više uspešno, sa manje ili više pristrasnosti i manje ili više omamljeni alkoholnim isparenjima. Njihova tumačenja, njihovi stavovi i njihove konstrukcije se uzimaju zdravo za gotovo u našoj za sport zainteresovanoj javnosti. Zašto su oni bili naklonjeni Crvenoj zvezdi drugo je pitanje.
Jedan jugoslovenski fudbalski reprezentativac postao je 1945. godine član Crvene zvezde. Bio je čuven pre rata, igrao je za popularan beogradski klub. Za vreme okupacije nije igrao ali je pomalo pisao o fudbalu za kolaboracionističku štampu. U to vreme je bio zaposlen u Upravi grada Beograda, odnosno u policiji. Posle oslobođenja osuđen je na robiju i gubitak nacionalne časti. Javno ga prozivaju u beogradskoj štampi, posebno Rato Dugonjić. Međutim, naprasno presuda biva ukinuta. Njegov tadašnji trener u Crvenoj zvezdi, a za vreme rata kolega sportski novinar, u svom dnevniku piše da je taj igrač odmah posle rata drukao neke svoje kolege i drugare, koje je posle pojeo mrak. Dotični je kasnije odigrao više od dvesta utakmica za crveno-bele, igrao je za reprezentaciju, čak je kasnije bio i budža u FSJ, i selektor fudbalske reprezentacije.
Ova priča je široj javnosti nepoznata. A nepoznata je jer dotični nije bio Hrvat već naš domaći.
O statistici fudbalske reprezentacije NDH, o tome ko je i kako završavao u Partizanu a ko i kako u drugim klubovima, nekom drugom prilikom.
