KINO KLUB: Filmovi o kraju sveta 1 - A torinói ló (Bela Tarr)

Bold statement.

Odgledao.

Ne znam, nije me film inspirisao ni na šta. Mogu da složiim nekakvu filozofsku priču oko njega, ali to bi baš bio afterthought. Smetao mi je taj alegorijski naboj, a i film je prosto previše štur.

Inače, izgleda k'o omot Black Metal albuma.

To ti se valjda sviđa?

Nije mi jasno ovo o šturosti, moram da priznam. Ti bi malo starog dobrog realizma?

Ne, mislio sam zapravo da film barata vrlo malim brojem vrlo šturih motiva - otac, ćerka, konj, Cigani, vetar.

Film je lep, i nije mi bio problem da ga odgledam, ali jedina misao koja mi je pala na pamet nakon što sam završio bila je rečenica iz onog Brodijevog in memoriam-a za Šantal Ekerman, što je Ostap okačio na RIP temi:

“You watch it and say to yourself, ‘Oh, my, things aren’t going well for him at the moment.’ He must be really sad to make this film."

Takođe sam ima utisak, podržan nekim Tarovim intervjuima koje je dao povodom filma, da on insistira na netoerijskoj prirodi onoga što gledamo, nesvodivosti svakodevnog, repetativnog iskustva, na bilo koji teorijski uvid. Ali moram da priznam da se meni činilo upravo suprotno, da je u pitanju ilustracija vrlo jednostavnih misli - život prolazi, postoje ljudi koji su izvan istorije, čiji je život neoplemenjen kulturom, čisto ponavljanje, čisto mučenje i onda kraj - to je valjda i uvid koji se smatra da Niče imao  kada se susreo sa torinskim konjem, da postoji čista, životinjska patnja, neizbavljiva bilo kakvom mišlju. ALi ta misao stane u jednu rečenicu. Repetativnost, stekao sam utisak, ne doprinosi njenoj ubedljivosti.

Čini mi se da film prikazuje vrlo duboko osećanje koje obuzima autora, ali da dubina tog osećanja nije prevedene u dubinu umetničke vizije. Fon Trirov film mi je bio mnogo bolji i inspirativniji.

Zanimljivo bi bilo uporediti dva filma. Ima puno sličnosti - zatvorenost u jednom prostoru. Apokalipsa koja dolazi, čini se, samo za naše junake. Motiv konja koji se pojavljuje i kod Tara i kod Trira. Očigledni uzori u nemačkom romantizmu i iracionalizmu - onamo, Vagner i Šopenhauer, ovde Niče. ALi su zanimljive i razlike - Trir prikazuje apokalipsu koja dolazi za najbogatije, i istovremeno nosioce elitne kulture, one koji stoje na kraju istorije. Tarovi junaci su, kao što je Špengler rekao za seljake - izvan istorije. Zato je i nemoguće tačno odrediti period u koji je film smešten (da li je zaista u pitanju kraj XIX veka, kao što sugerira priča o Ničeu?) - njihov život izgleda slično verovatno vekovima. Negde sam pročitao da je ceo Torinski konj vizija koju Niče ima u trenutku kad zagrli konja. To mi je izgledalo još i najsmislenije.

E, sorry sad moram da izađem odjednom. Čim se vratim odgovaram.

Pošto je ovo definitivno poslednji Tarov film mislim da je ovo i njegova lična, filmska apokalipsa. Odatle i ta šturost. Ostaje samo crno.
Sad lagano i na ostale stvari, nećeš se pokajati. Satantango (432 min) sačuvaj za novogodišnje praznike.
btw Werckmeister Harmonies nisam uspeo da odgledam jer na trafici sam nalazio neku verziju koja ima neki promenljivi sinhronitet. Ako ima neko neki savet za neku verziju...

William Murderface wrote:Ne, mislio sam zapravo da film barata vrlo malim brojem vrlo šturih motiva - otac, ćerka, konj, Cigani, vetar.

Film je lep, i nije mi bio problem da ga odgledam, ali jedina misao koja mi je pala na pamet nakon što sam završio bila je rečenica iz onog Brodijevog in memoriam-a za Šantal Ekerman, što je Ostap okačio na RIP temi:

“You watch it and say to yourself, ‘Oh, my, things aren’t going well for him at the moment.’ He must be really sad to make this film."

Takođe sam ima utisak, podržan nekim Tarovim intervjuima koje je dao povodom filma, da on insistira na netoerijskoj prirodi onoga što gledamo, nesvodivosti svakodevnog, repetativnog iskustva, na bilo koji teorijski uvid. Ali moram da priznam da se meni činilo upravo suprotno, da je u pitanju ilustracija vrlo jednostavnih misli - život prolazi, postoje ljudi koji su izvan istorije, čiji je život neoplemenjen kulturom, čisto ponavljanje, čisto mučenje i onda kraj - to je valjda i uvid koji se smatra da Niče imao  kada se susreo sa torinskim konjem, da postoji čista, životinjska patnja, neizbavljiva bilo kakvom mišlju. ALi ta misao stane u jednu rečenicu. Repetativnost, stekao sam utisak, ne doprinosi njenoj ubedljivosti.

Čini mi se da film prikazuje vrlo duboko osećanje koje obuzima autora, ali da dubina tog osećanja nije prevedene u dubinu umetničke vizije. Fon Trirov film mi je bio mnogo bolji i inspirativniji.

Zanimljivo bi bilo uporediti dva filma. Ima puno sličnosti - zatvorenost u jednom prostoru. Apokalipsa koja dolazi, čini se, samo za naše junake. Motiv konja koji se pojavljuje i kod Tara i kod Trira. Očigledni uzori u nemačkom romantizmu i iracionalizmu - onamo, Vagner i Šopenhauer, ovde Niče. ALi su zanimljive i razlike - Trir prikazuje apokalipsu koja dolazi za najbogatije, i istovremeno nosioce elitne kulture, one koji stoje na kraju istorije. Tarovi junaci su, kao što je Špengler rekao za seljake - izvan istorije. Zato je i nemoguće tačno odrediti period u koji je film smešten (da li je zaista u pitanju kraj XIX veka, kao što sugerira priča o Ničeu?) - njihov život izgleda slično verovatno vekovima. Negde sam pročitao da je ceo Torinski konj vizija koju Niče ima u trenutku kad zagrli konja. To mi je izgledalo još i najsmislenije.

kako ono kaze kafka u nekom pismu: nade ima u nedogled, samo ne za nas.

William Murderface wrote:Ne, mislio sam zapravo da film barata vrlo malim brojem vrlo šturih motiva - otac, ćerka, konj, Cigani, vetar.

Film je lep, i nije mi bio problem da ga odgledam, ali jedina misao koja mi je pala na pamet nakon što sam završio bila je rečenica iz onog Brodijevog in memoriam-a za Šantal Ekerman, što je Ostap okačio na RIP temi:

“You watch it and say to yourself, ‘Oh, my, things aren’t going well for him at the moment.’ He must be really sad to make this film."

Takođe sam ima utisak, podržan nekim Tarovim intervjuima koje je dao povodom filma, da on insistira na netoerijskoj prirodi onoga što gledamo, nesvodivosti svakodevnog, repetativnog iskustva, na bilo koji teorijski uvid. Ali moram da priznam da se meni činilo upravo suprotno, da je u pitanju ilustracija vrlo jednostavnih misli - život prolazi, postoje ljudi koji su izvan istorije, čiji je život neoplemenjen kulturom, čisto ponavljanje, čisto mučenje i onda kraj - to je valjda i uvid koji se smatra da Niče imao  kada se susreo sa torinskim konjem, da postoji čista, životinjska patnja, neizbavljiva bilo kakvom mišlju. ALi ta misao stane u jednu rečenicu. Repetativnost, stekao sam utisak, ne doprinosi njenoj ubedljivosti.

Čini mi se da film prikazuje vrlo duboko osećanje koje obuzima autora, ali da dubina tog osećanja nije prevedene u dubinu umetničke vizije. Fon Trirov film mi je bio mnogo bolji i inspirativniji.

Zanimljivo bi bilo uporediti dva filma. Ima puno sličnosti - zatvorenost u jednom prostoru. Apokalipsa koja dolazi, čini se, samo za naše junake. Motiv konja koji se pojavljuje i kod Tara i kod Trira. Očigledni uzori u nemačkom romantizmu i iracionalizmu - onamo, Vagner i Šopenhauer, ovde Niče. ALi su zanimljive i razlike - Trir prikazuje apokalipsu koja dolazi za najbogatije, i istovremeno nosioce elitne kulture, one koji stoje na kraju istorije. Tarovi junaci su, kao što je Špengler rekao za seljake - izvan istorije. Zato je i nemoguće tačno odrediti period u koji je film smešten (da li je zaista u pitanju kraj XIX veka, kao što sugerira priča o Ničeu?) - njihov život izgleda slično verovatno vekovima. Negde sam pročitao da je ceo Torinski konj vizija koju Niče ima u trenutku kad zagrli konja. To mi je izgledalo još i najsmislenije.

Prvo, mislim da je repetativnost tu ne zato da nosi značenje, već zbog doživljaja. Ponavljanje njihovih svakodnevnih rutina naravno prouzrokuje da se mi kao publika bavimo značenjima, ali to ne znači da iza onoga što vidimo stoji neko, konkretno, jedno značenje. Pa tako ja razumem šta Tar misli, mada nisam čitao taj intervju. Meni je ta za tebe suviše jednostavna misao do koje si došao tačna, ali tačna je i neka druga, treća....
U ovom filmu možeš da nađeš dosta toga - eto, konj (iz filma) i njegova priča može da se prelama kroz Ničeovu i njegovog konja, pa možeš da izvučeš, maltene, socijalno - politčko značenje. Značenja provejavaju kroz glavu non stop tokom gledanja filma, ali to su više kao nekakve ravni koje se ponekad seku, ponekad i ne. Repetativnost ovde mi je više u nekoj funkciji sličnoj onoj kojoj ima u tehnu, ili nekom drugom minimalizmu, neka tkz. slaba hipnoza i sl. Rekao bih da se tu film razlikuje od ovih drugih Tarovih koje sam gledao (svega tri komada, nisam baš neki stručnjak) gde je sve nekako mnogo više (smejaćete se) - new age. U smislu ritma filma.
To za Melanholiju si tačno rekao, a ovde nekako mi se čini da stvari funkcionišu drugačije. Tarrovi seljaci nisu neki pravi seljaci (u suštini, oni ni ne žive na selu, nego u nekakvoj neodređenoj pustari). Van te pustare ne postoji ništa, te bi tako bilo moguće zamisliti taj njihov svet, međutim, sasvim nelogično, pojavljuju se i drugi likovi, koji od nekud dolaze. Postoji snažna rediteljska želja da se u igru ubaci što manje datosti, što ima za posledicu i manjak događaja, u nekom uobičajenom, da ne kažem holivudskom smislu. Zaista, posle prvog jedenja krompira, skoro sve se ponavlja, dakle za nas nikakav događaj. Ritam je u detaljima, koji se plasiraju gledaocu dovoljno nejednoznačno. Nasuprot tom repetativnom ritmu koji nema smisla, stoji odumiranje, koje je nekakav konstantan proces, prava priča filma, narativ, koji međutim, nije tu iz komunikcijskih razloga.

Verovatno sam se malo zapetljao.

 
Ma ne, razumem te, jasno mi je koja je funkcija repetativnosti, da nas natera da doživimo nešto što se ne može prosto preneti iskazom, ali upravo i hoću da kažem da meni nije bila efektna, da je sve što sam poneo iz toga bila samo jedna relativno prosta i poznata misao - naime, upravo ta, da se ne može sve obuhvvatiti diskurzivnim razumom.

Elem, u pravu si i da film dopušta baš mnoštvo čitanja, opet zbog voje vrlo rudimentarne simbolike, ali bih rekao da bi svako od njih bilo u velikoj meri arbitrarno. FIlm nam ne daje dovoljno materijala određenija čitanja.

Ovo za prave i neprave seljake, hm, ne znam. Meni bi recimo redeeming feature filma bio da on zapravo nije alegorijski, ili ne na način na koji se to isprva čini. Da figure ovih ljudi zapravo predstavljaju prave ljude - recimo Tarove pretke - i da verno dočaravaju njihovu dnevnu rutinu. Meni je to inae tako i izgledalo. Ono ne izgleda (kako je neko u nekoj kritici već primetio) kao predgrađe Torina, nego baš kao neka panonska bestragija, sa sve krompirom, palinkom i Ciganima. Caka bi onda bila da mi mislimo da gledamo alegoriju, ali gredamo skoro pa istorijsku rekonstrukciju.

U intervjuima koje sam čitao, Tar piše o svom postepenom razočravanju u socijalne teme, prelazak na ontološke, pa na kosmološke. Neko opet negde napisa, da je Tar čovek koji je stigao da se razočara u dva sistema - komunizam i kapitalizam. Ako gledamo na film iz tog miralema, onda bi bilo zanimljivo razmisliti šta znači ovaj povratak na pradedovsku perspektivu.

Uzgred, ne znam da li je još nekome zapalo za oko da, iako je krompir očigledno njihova jedina hrana, i da otac/deda vrlo proždrljivo navaljuje na njega, čak i pre nego što se ovaj ohladi, dobar deo im uvek ostane, nikad ne pojedu do kraja. Ona svaku put baci ostatke. Da li je to zato što već gube apetit? Na kraju filma ona više neće ni da jede, konj takođe odbija hranu, itd.

Pa dobro, ta misao da se "prosto ne može sve obuhvatiti razumom" u stvari i nije misao koju ti autor sugeriše, nego je to prosto smisao i razlog postojanja umetničkog, jezik. It's all ideas, što bi rekao Linč. Postoji prosto rediteljski meta - jezik (pričao je i Slavuj o tome ). Kod Tarra imaš nešto što bih nazvao "mrtvim okom". Kada snima starca on to radi tako da mu je jedno oko gotovo uvek u polusenci, izgleda zatvoreno, za konja više ne mogu ni da se setim, da li su mu oči pokrivene ili nepomične i bezizražajne, u Verkmeisteru imaš mrtvo bezizražajno oko kita. U drugoj dimenziji ćerka i otac sede uz prozor i gledaju  "u ništa". Pogled gubi smisao, gasi se, nema fokusa, nema događaja prema kome je usmeren. Hoću da kažem da je to nešto što je deo Tarrovog jezika, provlači se kroz razne filmove, koji su različiti.

U intervjuima koje sam čitao, Tar piše o svom postepenom razočravanju u socijalne teme, prelazak na ontološke, pa na kosmološke. Neko opet negde napisa, da je Tar čovek koji je stigao da se razočara u dva sistema - komunizam i kapitalizam. Ako gledamo na film iz tog miralema, onda bi bilo zanimljivo razmisliti šta znači ovaj povratak na pradedovsku perspektivu.

Ovo sam i ja primetio, ovo je svakako najopštiji, soc-politički najnezainteresovaniji film. Ja mogu da prihvatim da je Tarr verovatno u teškoj depresiji, ali  to se vidi iz filma i mislim da je to dobro. Ne bih išao dalje i dešfrovao to u Tarrova politička opredeljenja.

Što se konja tiče, on je bolestan i umire, to je sigurno, to je narativ. Ovo za ćerku nisam primetio, nisam razmišljao o tome. Malo bi možda bilo previše ilustrativno da sad i ćerka ne jede, ergo umire, itd. Da li bunar stvarno presuši zbog ciganske kletve?

beatakeshi wrote:Pošto je ovo definitivno poslednji Tarov film mislim da je ovo i njegova lična, filmska apokalipsa. Odatle i ta šturost. Ostaje samo crno.
Sad lagano i na ostale stvari, nećeš se pokajati. Satantango (432 min) sačuvaj za novogodišnje praznike.
btw Werckmeister Harmonies nisam uspeo da odgledam jer na trafici sam nalazio neku verziju koja ima neki promenljivi sinhronitet. Ako ima neko neki savet za neku verziju...

E, da, zaboravih ovo. Ja imam WH na disku, ako žarko želiš, mogu noćas da ga aploudujem negde, pa da ti pošaljem link.

A možda ovo što si rekao (Zaista, posle prvog jedenja krompira, skoro sve se ponavlja, dakle za nas nikakav događaj) se može shvatiti upravo kao kritika naše percepcije dogadjaja.

Ne mogu već drugi dan da shvatim pitanje. Misliš, kako mi vidimo stvari, ili misliš na filmski događaj?

Kako mi vidimo stvari.

Pa možda, u onom smislu da je samo antidramsko nešto što ima taj kritički vajb. Mislim, nije da je to nešto sad ne znam kako novo, Beket je takav, samo se ne asocira sa Torinskim konjem pošto je ovo film. Kako se tebi čini?

Wilijame, hoćeš ti da otvaraš sledeći topić? Mogao bi lagano.

Evo odma ću.

Samo još da dodam da sam za beatakeshija aploudovao Werkmajsterove harmonije, pa ako još nekog zanima mogu da mu pošaljem link na pm, potrajaće još koji dan.

E, pa baci meni.

Inače, kad sam pomenuo Black metal, mislio sam na ovako nešto.