Dr Zoća trenira strogoća

Zoran Milivojević, psihoterapeut

 

Moćan je onaj ko može da ostvari svoje želje i ciljeve. Da sam ja broj jedan, verovatno se ne bih bavio toliko ekonomijom i investicijama, već bih se trudio da pokrenem kreativni i preduzetnički duh u našem narodu. Okružen sam mladim ljudima koji su pozavršavali fakultete, nemaju posao, ali im do posla nije zbog novca kao novca već žele da na neki način doprinesu društvu. Ulagao bih u obrazovanje, kulturu, u neki koncept sa nadom da se pokrene kolektivni duh. Nešto slično je bilo neposredno posle NATO bombardovanja. Kod nas, inače, malo ima tog osećaja zajedništva i pripadnosti, samo se bavimo sobom. Uradio bih zapravo sve obrnuto, prvo sve ovo, pa onda neke druge stvari, a verujem da ni nagrada ne bi izostala.

Живот и стил

ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Лечимо корен насиља

(Илустрација С. Печеничић)
Недавна полемика око покушаја да се разумно телесно кажњавање деце од стране родитеља стави изван закона, раскрила је да ни неки стручњаци не разликују шта је примена силе, а шта је насиље. Иако реч насиље јасно означава да се нешто ради на силу, да је примењена сила, ипак није свака примена силе насиље. Уколико је сила примењена легитимно, као када неко, на пример, то чини да би се одбранио од физичког напада, то није насиље, већ је самоодбрана или нужна одбрана. Шта је онда насиље? Насиље је свака нелегитимна, неразумна, незаконита или штетна примена силе. Зато када онај који се физичком силом брани од физичког напада то чини неразумно и претерано, прекорачујући границе нужне одбране, и сам постаје насилан.
Као свако понашање, и насилна радња је израз одређене унутрашње логике особе која је насилна. Предуслов за појаву насиља је конфликт, сукоб две жеље. Када једна особа жели једно, а друга особа нешто друго, свака од њих покушава да утиче да друга уради оно што прва жели. Када неко није у стању да конфликт разреши разговором, молбама и апелима, емоционалним уценама и слично, тада може да покуша да другу особу „додатно мотивише” претњом или вршењем физичког насиља.
Да би разумели насиље, поготово оно које води у убиство и самоубиство, не смемо га посматрати као изоловани феномен, већ у светлу субјективних разлога, искривљене логике особе која врши насиље. У тој логици се налази корен или извор насиља.
Иако се много говори о породичном насиљу, мало се говори о ономе што га најчешће ствара, а то је љубомора. Познато је да љубоморни као проблем не доживљавају своју љубомору, већ партнерово понашање. Зато покушавају да је смање тако што контролишу како се партнер понаша. Да би га натерали на то, застрашују и врше насиље. Коначни догађај може да буде убиство или уморство, због чега је љубомора тако и названа.
Да бисмо смањили број трагичних инцидената у којима остављени љубавник или муж убија жену јер сматра да му је без ње живот бесмислен и непотребан, што је разлог да убије и себе, потребно је да јавно истичемо искривљена уверења, због који људи врше овакве злочине, а затим јасно показати да су та уверења ирационална и глупа, па чак их и јавно исмејати. Тек када се у друштвени фокус више ставе љубавни односи, љубомора, значење раскида или развода, а не само насиље као неприхватљиво понашање, можемо да очекујемо позитивне помаке.
Циљ нам је да људи престану да повезују бившег партнера са смислом властитог живота, јер никакав закон, као ни полиција, не могу да зауставе особу која је одустала од властитог живота да не изврши оно што је чврсто наумила.  
Зоран Миливојевић
објављено: 23.05.2015.

plachkica wrote:Zoća na rts-u.
Ono je sramota.
Nasilje je nasilje, u Nemačkoj je, mentaliteta radi, zabeležen povećan broj žena nasilnica...
Jeziv je.

ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Моћ новца

Новац је један од највећих изума човечанства. Замислите какве су проблеме некада имали људи када су покушавали да између себе праведно размене добра и услуге. Шта је могао да уради пастир који је желео да добије грнчарију која вреди само трећину овце коју је он понудио у размену?
Данас знамо да је новац важан за постизање одређеног квалитета живота. Иако новац не може да донесе срећу, он нам помаже да испунимо своје различите жеље, али и жеље људи које волимо. Зато поседовање новца доноси моћ, тачније „куповну моћ”. Иако много тога не може да се купи, ова врста моћи јесте веома важна.
Новцу се приписује још једна, негативна особина: да промени људе на лошије. Типичан пример је када неко ко се обогати промени однос са људима са којима се претходно дружио и лепо слагао. Када неко почне да избегава некадашње пријатеље, па чак и рођаке, када се према њима понаша презриво, шта они могу да закључе него да – новац квари људе. То постаје истина на коју људи упозоравају своју децу. Тако се са генерације на генерацију преноси уверење да су људи или добри и сиромашни или покварени и богати. Последица је да се некада код сиромашнијих ствара утешни доживљај моралне супериорности.
Кад се одговорност за нечију негативну промену припише поседовању новца и богатства, а не особи која се променила, следи да она није крива, већ да је крив новац који је „зло”. Ово уверење може да делује и као несвесна негативна сугестија која саботира стицање новца. Када неко ко иначе верује да новац квари људе почне добро да зарађује, може да има утисак да се „квари” као особа. Он може да буде задовољан због тога што има све више новца, али истовремено и уплашен да га толики новац трансформише у лошу и покварену особу. Да би спасио свој идентитет доброг човека, може почети несвесно да саботира дату активност која му доноси приходе. А када се због те саботаже приходи смање толико да се више плаши да ће се покварити, тада се опет осећа сигурно.
Новац нема моћ да поквари нечији карактер. Поседовање новца и богатства само ослобађа особу да покаже каква је заиста. Када су људи сиромашни усмерени су једни на друге, јер им узајамна солидарност помаже да преживе, али када се неко обогати, тада му други људи нису потребни. Тада на друге почиње да гледа као на „трошак” или „добит”, као на пријатност или непријатност; тада не жели да трпи оне поступке других које је раније трпео да би сачувао добре односе.
Моћ и статус које доноси богатство ослобађају и чине видљивим прави карактер особе. То је у складу са оном народном изреком – дај некоме власт да би видео какав заиста јесте.   
Зоран Миливојевић
објављено: 06.06.2015.

Живот и стил

ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Нормализација свега

(Илустрација С. Печеничић)
Да ли је било која промена добра? Сложићемо се да није. Па ипак, често се подразумева да сваки процес мењања људске заједнице јесте заправо развој, напредак. Погрешно верујемо да све што је ново мора да буде напредно, прогресивно, а све што није ново мора бити назадно, конзервативно. Из тога следи да се треба борити за ново, а против старог.
Изједначавање сваке промене са напретком може да се примени на друштвене норме. Без норми нема онога што се некада називало нормалност. Ако неко жели да избегне да се његово понашање оцењује као ненормално, најбоље је да уништи норму. Нормализација је појава да се нова понашања, која нису у складу са нормама заједница, уведу у заједницу како би их она прихватила.
Један од начина на који заинтересована група или појединци могу да нормализују одређену појаву у заједници јесте да је полако и постепено уводе. Ноам Чомски је указао како власти користе тај механизам кроз медијске манипулације. Код нас се то често назива „кување жабе” или стратегија малих корака. Ако жабу убаците у врелу воду, она ће одмах да искочи, али ако је ставите у хладну воду коју полако загревате, она неће приметити промене и остаће мирна све док не буде потпуно скувана.
Други начин за нормализацију неке појаве је тврдња: „Сви други то раде”. Тинејџер који пуши марихуану има потребу да му се у томе придруже и други чланови његове групе јер тада његово понашање постаје нормално.
Када се тинејџер спрема да изађе у петак увече, око 23 сата, на запрепашћени поглед родитеља узвратиће: „Шта ме гледате, па сви моји другови излазе у ово време”. Тиме ће превентивно уоквирити родитељску реакцију као забрану или дозволу његове нормалности.
Шта родитељ треба да уради у овој ситуацији? Да постави границу и уђе у конфликт или да попусти?
Као што је нормално да млади људи мисле да су најпаметнији и да свет почиње од њихове генерације, тако је нормално и да старији о томе имају сасвим друкчије мишљење. Треба прихватити да између генерација постоји конфликт, размена аргумената, дијалог са жељом да се успоставе правила која ће бити прихватљива и за једне и за друге.
Друштвени дијалог ће изостати ако су старији пасивни, уплашени од необуздане агресивности млађих, ако су сами себе дисквалификовали у погрешном уверењу да свет припада младима, ако се улизују младима претварајући се да су они такође млади и напредни. Без друштвеног дијалога, без конфликта, губи се дијалектичка тензија и равнотежа између ових група и ствари се померају ка жабокречини политичке коректности. Иако је разградња друштвених норми користила оним групама које су раније биле означене као ненормалне, она веома штети како породици тако и заједници.  
Зоран Миливојевић
објављено: 04.07.2015.

Spoiler:

Spoiler:

Spoiler:

Иако је разградња друштвених норми користила оним групама које су раније биле означене као ненормалне, она веома штети како породици тако и заједници.