Sta nikada necete procitati

meni se ovde mnogo sviđa što nadležni puste priče da teku, a ne da stalno skaču iz jendeka: troluješ!    splitovaću!  

uzmi, otto, druga srđana u proceduru. možda će ti "zimski dnevnik" biti blizak.

William Murderface wrote: 

Pa nisam ja to mislio, drugovi, pijančenje do iznemoglosti, prostaštva, i slično, ne! Nego ona pomalo ekstatična iskustva sa pićem koja svako valjda ima - kad je društvo dobro, a veče obećava svašta, u stvari si baš lepo opisao onu seosku varijantu.

Možeš da promeniš naziv topika u 'Idealno pijanstvo', da ostane nejasno da li se stvarno desilo ili ne. Iovako pijanstvo krivi percepciju.

А перцепција није у ствари ништа крива. Све је то због лошег вина.

шумидер-модер wrote:teznja da se u kasnijoj fazi to upakuje u pastoralu srpskog domacinovanja i njemu primerenog женскиња koje ce uz to da srpske oficire i intelektualce iz boljih kuca opskrbljuju pravom patriotskom ljubavlju  , vode dubokoumne razgovore i budu pri tom potpuno aseksualne...

Колико се сећам, Милена Катић је 2 пута преварила мужа комунисту-идеалисту, са другим комунистима-идеалистима, што је за оно мирјамовско време далеко од асексуалног понашања.

Још нешто, прочитао сам скоро све Добрицине књиге и никако нисам успевао да уочим директну везу са национализмом. Веза је тек посредна, кроз оживљавање сећања на епопеје српског грађанског друштва пре комунистичке револуције (сама идеја да се о томе пише, вероватно је била јеретичка у време титоизма) али то би се свакако догодило и без Добрице. Мислим да је доказивање да је Добрица био националиста у великосрпском смислу, врло, врло, натегнуто.

U pravu je Uskok, nazvati čitav jedan narod TALOGOM nije običan nacionalizam, u pitanju je ogoljeni nacionalsocijalizam i rasizam.

A ako ćemo preciznije, Ćosić je bio nekakav bastardni oblik, mešavina konzervativnog nacionaliste i seljačkog, agrarnog komuniste, bliži Pol Potu nego Hazjajinu, uvek i isključivo na strani srpske konzervativne, udbaške struje oličene u Rankoviću.

Реч је било о Добрициној књижевности, а не о политичким ангажовањима изјавама. Што се изјава тиче, нисам их пратио аналитички, претпостављам да их има разних, од комунистичких, до социјалдемократских, па можда и нешто што би се могло натегнути као национализам, као то "талог трибалног" (дакле не "талог", него "талог трибалног", што сам разумео као: таложење племенских особина). Тако гледано, требали би да се одрекнемо Иве Андрића, јединог нобеловца, јер је он био још деснији по албанском питању: http://forum.badnjak.com/viewtopic.php?f=8&t=1700#p36540

U Dobričinom romanu Vreme zmija, (dakle ne političkim izjavama) Albanci se otvoreno nazivaju talogom tribalnog Balkana.

A što se tiče njegovih ostalih radova, i toga da li je ili nije bio nacionalista, ako nisi pročitaj Memorandum, čiji je Dobrica bio inicijator i ideolog i videćeš da je to biblija Velike Srbije, program buduće velikosrpske agresije.

Lucky908 wrote:U Dobričinom romanu Vreme zmija, (dakle ne političkim izjavama) Albanci se otvoreno nazivaju talogom tribalnog Balkana.

A što se tiče njegovih ostalih radova, i toga da li je ili nije bio nacionalista, ako nisi pročitaj Memorandum, čiji je Dobrica bio inicijator i ideolog i videćeš da je to biblija Velike Srbije, program buduće velikosrpske agresije.

То није роман, него његов дневник политичких запажања у време бомбардовања. А после бомбардовања подржао је про-амерички Отпор, као наду младих Србије.

У његовом роману "Деобе" приказује четнике као трибалне варваре.
Да ли је то онда доказ Добрициног антинационализма?

Ne zaboravi da je Deobe pisao '61, kada je još bio titoista, naravno da je pljuvao četnike i za nagradu dobijao razne privilegije, na primer vozikanje na Galebu. Međutim, ne treba brkati Dobricu pre i posle Brionskog plenuma, on sam je razočarano izjavio kako se, po njemu, SFRJ raspala još 1966, posle Brionskog plenuma i smene njegovog intimusa Rankovića. 

Uostalom, Mirko Kovač to najbolje opisuje:

"Našao je ovozemne bogove, bio im odan, bio s njima intiman, a nakon vjerolomstva, on ih je kaljao sa žarom s kojim ih je prije ljubio. Na političkom pazaru svoja je božanstva odbacivao i to bez ikakvih posljedica; oprao bi ruke i okrenuo se s istom „energijom zablude” nekom novom kultu."


Evo celog teksta Mirka Kovača http://pescanik.net/dobrica-cosic-kobni-otac-nacije/

Разним аналитичким акробацијама, може се свашта доказивати, не спорим.

Него, опет питам, а то је и једино чиме се овај топик бави,, где је национализам у његовом књижевном опусу?  Назив романа, а може и цитат, молио бих.

Slabo sam čitao te njegove kupusare. Ali znam da Slapšak jeste:

"Odgovorila sam na njegov (Ćosićev) izazov da će platiti 100.000 US$ svakome ko nađe nacionalistički stav u njegovome pisanju, negde 1992., pa sam našla bez napora, pa nije platio mirovnim organizacijama koje sam navela kao korisnike."


http://pescanik.net/ponavljac/

uskok i ajduk wrote:
Да ли је то онда доказ Добрициног антинационализма?

U Deobama cetnike prikazuje iskljucivo onako kako je mogao da ih prikazuje: pisao je na osnovu licnih iskustava i u dodiru sa ljudima neposrednim ucesnicima - i to obe strane.
U vreme kad ih je pisao - laganja i prica o tralala prica o cetnicima nije moglo da bude iz prostog razloga sto su stvari jos uvek bile sveze i pamtile su se.
A pisao je o kraju u kome je proveo rat i imao neposredan i poprilicno direktan uvid kako je to stvarno izgledalo.
Bozemeprosti, da sam u situaciji da vrednujem delo чика Добрице, Deobe bi bile njegov najuspeliji roman: zrelije u svakom slucaju od prvencaonog Dalekog sunca.
Najiskreniji sigurno: i ideoloski i knjizevno.
Najsmesnije je sto cak i takav, on ne moze ni da primirise Copicu i njegovom Gluvom barutu glede sagledavanja problema i dilema ljudi tog vremena; za razliku od disidenta Djilasa koji se nikad nije odrekao svoje partizanske proslosti i njene istinske velicine, Cosic je ostao u fazonu oce-kaki, nece kaki, otkrivajuci u srpskom selu proslosti i to onako kako je on vidi, na pateticni seljoberski nacin - buducnost Srbije, ali i njene izgubljene vrednosti za koje se, zamisli molim te, vredi boriti i na kraju 20. veka.
U kasnijim razna Vremena fazama, on u svojim pisanijima nema likove - ima ikone, stereotipe: srpskog seljaka, srpskog oficira, seoskog sereta koji je BTW kao preslikan iz Solohova, srpsku zenu seljanku, srpsku zenu iz visokog drustva zalutalu medju kominternovce, srpskog intelektualca razocaranog u evropske vrednosti, komunistu, razocaranog komunistu, golootockog suznja...
A iznad svega stoji cist i neprikriven nacionalizam s tim sto on cak ni u tome nije iskren i dosledan: patetican kakvim su ga bog i akademija nauka dali, skovao je onu odvratnu floskulu o Srbiji koja dobija u radu, a gubi u miru, floskulu koja je u politiku usla onim Milosevicevim da ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo.
Ja bih mu mnogo manje zamerao da je militantni nacionalista; tako barem znas s kim imas posla.
Umesto toga on je kovac ispraznih fraza, otac Knjiga o Milutinu: on je bre u knjizevnosti Srbije ono sto je Kostunica u srpskoj politici.

šumider-moder: "nema likove - ima ikone, stereotipe: srpskog seljaka, srpskog oficira, srpsku zenu seljanku…"

шумидер-модер wrote:

uskok i ajduk wrote:
Да ли је то онда доказ Добрициног антинационализма?

U Deobama cetnike prikazuje iskljucivo onako kako je mogao da ih prikazuje: pisao je na osnovu licnih iskustava i u dodiru sa ljudima neposrednim ucesnicima - i to obe strane.
U vreme kad ih je pisao - laganja i prica o tralala prica o cetnicima nije moglo da bude iz prostog razloga sto su stvari jos uvek bile sveze i pamtile su se.
A pisao je o kraju u kome je proveo rat i imao neposredan i poprilicno direktan uvid kako je to stvarno izgledalo.
Bozemeprosti, da sam u situaciji da vrednujem delo чика Добрице, Deobe bi bile njegov najuspeliji roman: zrelije u svakom slucaju od prvencaonog Dalekog sunca.
Najiskreniji sigurno: i ideoloski i knjizevno.
Najsmesnije je sto cak i takav, on ne moze ni da primirise Copicu i njegovom Gluvom barutu glede sagledavanja problema i dilema ljudi tog vremena; za razliku od disidenta Djilasa koji se nikad nije odrekao svoje partizanske proslosti i njene istinske velicine, Cosic je ostao u fazonu oce-kaki, nece kaki, otkrivajuci u srpskom selu proslosti i to onako kako je on vidi, na pateticni seljoberski nacin - buducnost Srbije, ali i njene izgubljene vrednosti za koje se, zamisli molim te, vredi boriti i na kraju 20. veka.
U kasnijim razna Vremena fazama, on u svojim pisanijima nema likove - ima ikone, stereotipe: srpskog seljaka, srpskog oficira, seoskog sereta koji je BTW kao preslikan iz Solohova, srpsku zenu seljanku, srpsku zenu iz visokog drustva zalutalu medju kominternovce, srpskog intelektualca razocaranog u evropske vrednosti, komunistu, razocaranog komunistu, golootockog suznja...
A iznad svega stoji cist i neprikriven nacionalizam s tim sto on cak ni u tome nije iskren i dosledan: patetican kakvim su ga bog i akademija nauka dali, skovao je onu odvratnu floskulu o Srbiji koja dobija u radu, a gubi u miru, floskulu koja je u politiku usla onim Milosevicevim da ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo.
Ja bih mu mnogo manje zamerao da je militantni nacionalista; tako barem znas s kim imas posla.
Umesto toga on je kovac ispraznih fraza, otac Knjiga o Milutinu: on je bre u knjizevnosti Srbije ono sto je Kostunica u srpskoj politici.

У Деобама пише као инсајдер, изнутра, као да је и сам припадник четничког покрета, као да има увид у сва унутрашња дешавања, што наравно не одговара истини. У питању је роман, фикција, а не нека историјска истина о четницима.

Што се тиче села и сељака, ту си потпуно омашио Ћосићеве погледе. Не могу да се сетим ниједног позитивног лика који је био становник села Прерова. Ћосићеви позитивци и моралне громаде углавном су Београђани (морални грађански политичар Вукашин Катић, и морални професор левичар-комуниста Иван Катић). А њихови рођаци са села готово сви праве неке мрачне сплетке, муте, кољу, убијају за парче земље, мрзе комшије....итд...  ако у романима постоји неки Преровац који заслужује похвале, то је обично комуниста на путу да раскрсти са "вредностима села". (Душан Катић)

Имам утисак да си унапред донео суд о Ћосићу, па онда укалупљујеш све везано за њега у одређене фолдере. То код уметности, књижевности, не иде тако.

Објективно гледано, што се тиче Добрицине идеологије, мислим да је много ближи твојим погледима о "урбаном социјализму", него мојим о "сељачком романтизму". Ставио сам наводнике, да не схватиш те појмове дословно.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:275790-Alija-ne263e-zajedno

Zašto se mlada, nastupajuća Srbija obznanjuje idejama u ruhu stare, izumiruće Srbije? Zašto su mladići koji žele promenu poretka i demokratiju natukli šajkače i šubare (s kokardama), koje više ne nose ni njihovi dedovi i očevi? Zašto generacija rokenrola obnavlja onaj najružniji srpski folklor? Zar se time dokazuju nacionalna i antikomunistička osećanja i shvatanja?

"Пишчеви записи" 1951.-1968.

"Ипак да би људи на српској земљи били срећни мора се уништити сељаштво. То јесте сурово и крваво, али сваки прогрес мора и крвљу да се храни и плати. Толико неке опаке злобе, неког земљаног животињства, толико страдалничке несреће има у тим јадницима под гуњевима и шубарама"

uskok i ajduk wrote:

У Деобама пише као инсајдер, изнутра, као да је и сам припадник четничког покрета, као да има увид у сва унутрашња дешавања, што наравно не одговара истини. У питању је роман, фикција, а не нека историјска истина о четницима.

A, pa necemo tako, zamalo da zaboravim: Cosic, knjizevna vrednost na stranu, u Deobama pise iz ugla pre svega poznavaoca materije sto ce reci da u vreme kad je pisao Deobe - bez obzira na ideolosku pripadnost - nije mogla da prodje danasnja prica o cetnicima sa sve rehabilitacijama, priznavanjem borackog staza i traganjem za djeneralovim grobom.
Ne iz ideoloskih razloga nego i pre svega zbog elementarnog ljudskog i intelektualnog postenja, a zatim i zbog toga sto su u vreme pisanja Deoba bili zivi ljudi koji su znali i pamtili i to poprilicno sveze.
Nisam ni nadlezan ni kvalifikovan da vrednujem knjizevnu vrednost Deoba, ali su one kao skoro pa jedini srbijanski pokusaj da se progovori o cetnicima u svoje vreme, a i danas predstavljale domet koji je, bojim se nedostignut posle Deoba.
Cetnistvo, njegova evolucija i istorijska sudbina jesu tragedija itekako vredna istorijskog i umetnickog pamcenja i pokusaja da se objasni i razume, ali dileme, one o mestu i ulozi cetnistva u istoriji - naprosto vise nema.
Tacnije, nije je bilo do 90-ih, sa povampirenjem revizija svega i svacega, krdom ispod kamenja izmilelih istoricara i pjesnika; koliko znam, Cosic se nikad nije decidirano priklonio povampirenom novokomponovanom cetnistvu 90-ih sto ga donekle - ma kolika pizda, moralna i intelektualna, pa i politicka inace bio kroz period u kome je profitirao od svog nazovi disidenstva, donekle abolira.
Nije ti, mozda, palo na pamet, da je otac nacije ipak - znao o cemu se radilo kad su u pitanju cetnici, Jugoslavija, Srbija i WW2.

Umesto toga, u nimalo zavidnoj situaciji za coveka koji bi da bude intelektualac, pa jos i pisac, izabrao je put u srpskom narodu poznat kao 'jebo bi se, a da mu ne udje', utekao se glorifikacijama nepostojece pojave zvane 'casni srpski oficiri', solunskoj golgoti i katastrofalno slabom pokusaju analize evolucije komuniste od revolucionara do coveka na vlasti. 
Njanjavo, pateticno, slinavo i providno kad je u pitanju jedan nacionalizam koji pokusava da nadje sebe - negde izmedju.
Ne moze izmedju, sredine nema kad su te stvari u pitanju.

шумидер-модер wrote:Ne moze izmedju, sredine nema kad su te stvari u pitanju.

У ствари има, али је зајебано што је то средина између две столице. Па ти де седи ако умеш.

Оно, не ваља ни једна од тих столица, али добри калемар није схватио да не ваља ни та средина.

Прочитао првих пар страна нове Басарине књиге (што је ишла бесплатно уз "Данас" од уторка) и мислим да нећу настављати.   Стигао сам до дела када описује прљавштину ВЦ-а у београдским кафанама у другој половини 1970-тих, па уз детаљне описе од чега су све били умрљани/упрљани клозети, каже да је он понекад ту мастурбирао, а и да је сексуални живот Београђана 1970-тих цветао у тим и таквим клозетима, опет уз детаљне описе докле су допирали оргазмични крици, како су гости и конобари то одобравали, итд, итд. Довиђења Басара.   Узгред, ја ништа нисам прочитао од Басаре, има ли нешто вредно што је написао, да се не огрешим о аутора? Вероватно је томе био узрок филм Бумеранг (рекламиран да је по његовој књизи) који такође обилује неком врстом глупог кафанског хумора.

Београдска кафанска књижевност има дугу традицију а изгледа и будућност. Као и кафанско новинарство, кафанска филозофија, кафанска поезија...

uskok i ajduk wrote:Прочитао првих пар страна нове Басарине књиге (што је ишла бесплатно уз "Данас" од уторка) и мислим да нећу настављати.   Стигао сам до дела када описује прљавштину ВЦ-а у београдским кафанама у другој половини 1970-тих, па уз детаљне описе од чега су све били умрљани/упрљани клозети, каже да је он понекад ту мастурбирао, а и да је сексуални живот Београђана 1970-тих цветао у тим и таквим клозетима, опет уз детаљне описе докле су допирали оргазмични крици, како су гости и конобари то одобравали, итд, итд.

tmi

Nisam nikad čito Momu Kapora, a dolazili su do mene tako citati, intevjui i slično...

Nekako mi to miriše na neki mačizam, al onako seljački, munem te u rebra, to bi se sve karalo, mačizam..

Moguće da je to u mojoj glavi, samo. Da čitam?