Na prvi pogled upravo iskustvo njihovih sopstvenih sinova kao da im protivreči - i oni sve rade zajedno, nerazdvojni su (i upravo kukaju da im dozvoli da prave roštilj u njegovom dvorištu, ili tako nešto beše), ali - to zapravo nije tipičan život, oni tako žive jer su muzičari i to im omogućava i da izbegnu nekim imperativima života u neoliberalizmu, i oni su i sami toga svesni. (But for how long?)
Sada se rudnici zatvaraju, posla nema, sve u budućnosti je sranje. Ima ona scena kad pitaju ove iz benda da li ih interesuje politika, i oni kažu interesuje nas, ali ona više ništa ne može da promeni. Posle na roštilju kažu, budućnost će biti loša, uhvati koliko možeš sad. I posle kad vidiš one matorce, bivše rudare što žive od socijalne pomoći (kad popijem 4-5 piva, ne moram da jedem!) vidiš i zašto to kažu.