Home
by SkyHighatrist Tue Nov 11, 2014 6:19 pmRosetta/Philae comet orbiter/lander
Evropska kosmička agencija (European Space Agency, ESA), odobrila je i započela je ovaj milijardu eura vredan projekat pre više od 20 godina, 1993.
Zadatak je sve samo ne jednostavan: treba stići kometu koja leti kroz Sunčev sistem brzinom od 100.000 km/h, 500 miliona km od Zemlje, uskladiti brzinu i rotaciju da Rosetta udje u sigurnu orbitu oko komete i onda odrediti dobro, odnosno najmanje opasno mesto za spuštanje lendera. Da dostigne potrebnu brzinu (jer motori mogu da je poguraju samo do 8200km/h), Rosetta je morala da prodje kroz seriju gravitacionih preleta (gravity assisted flybys): Zemlja 2005., potom ponovo 2007., Mars krajem iste godine i još jednom oko Zemlje 2009.
Prvobitni plan je bio da Rosetta bude lansirana 12, januara 2003. i da se sretne, odnosno sustigne kometu 46P/Wirtanen 2011. Međutim, posle eksplozije rakete Arijana prilikom lansiranja komunikacionog satelita u decembru 2002. - misija je odložena, dok se ne otkrije razlog eksplozije. Obzirom da više nije bilo moguće stići kometu 46P/Wirtanen, pronađen je novi kandidat: 67P/Churyumov–Gerasimenko, kometa o kojoj se zapravo, do pre par meseci, znalo veoma malo. Rosetta je konačno lansirana 2. marta 2004.
Na svom putešestviju, Rosetta je proletela i snimila asteroide 2867 Steins (septembra 2008, sa udaljenosti od 250km) i 21 Lutetia (jula 2010. sa udaljenosti od 800km).
Nova meta, udaljena 800 miliona km od Sunca, donela je i nove probleme: Rosettini solarni paneli na ovoj udaljenosti dobijaju samo 4% sunčeve svetlosti u odnosu na onu koja stiže do Zemlje. Jedini način da letelica koja nosi 11 naučnih instrumenata sačuva energiju je - da se hibernira na skoro tri godine. Ipak, deo uredjaja je morao da ostane na napajanju, da se recimo cevke za dovod goriva ne bi smrzle. Pošto tri godine nema nikakvog kontakta sa Rosettom, 8. juna 2011. su je, da bi zadržali stabilnost, zavrteli kao čigru, obezbedjujući da solarni paneli ostanu okrenuti ka Suncu, kako bi održali minimum napajanja. Kad se posle 31 meseca hibernacije i predjenih jos 720 miliona kilometara probudila iz dubokog sna, Rosetta je morala prvo da osmotri svemir oko sebe, da se orijentiše prema zvezdama, izračuna svoju i poziciju Zemlje, a potom da usmeri komunikacionu antenu tačno gde treba i javi se kući. Instrumenti su pokazali da se nalazi 2 miliona km iza komete, čiji je oblik, veličina, masa, gravitacija - nepoznat.
U naredna 4 meseca, svi parametri su morali da se izračunaju, da bi letelica prvo ušla u orbitu, a onda i pokušala da na kometu spusti lander, Philae. 14 jula, posle ukupno 6,5 milijardi kilometara leta, Rosetta je konačno dovoljno blizu da bi mogla da vidi oblik komete i odredi sve potrebne parametre. Iznenadjenje: kometa izgleda kao patkica za kadu, kao dve komete zalepljene jedna za drugu.
Tada, u orbiti 100 km iznad komete, sledio je novi zadatak: pronaći dobro mesto za spuštanje. Obzirom da je gravitacija na 67P 100.000 puta slabija nego na Zemlji, izvesti precizno spuštanje nije ni malo lako. Kada Rosetta "ispali" lander, on će se kretati brzinom od jedva stotinjak metara na sat. Slaba gravitacija komete će ga polako privlačiti i posle desetak sati, trebalo bi da usledi kontakt sa površinom.
Ako se lander imalo odbije od površine, odleteće u svemir. Zato su za Philae razvijeni specijalni amortizeri i svojevrsni šrafovi koji treba da se uvrnu 10ak cm u površinu i osiguraju da lander ostane na mestu. Tako se makar planiralo pre deset godina. Medjutim, sada, kad se stiglo do komete (kao i zahvaljujući podacima sa još nekih misija u proteklih 10 godina), jasno je da površina komete nije ledena kora kako se mislilo, već je u pitanju uglavnom fina prašina i/ili šljunak. Srećom, postoji i backup sistem harpuna, koji bi trebalo da se ukopaju dublje u kometu i usidre letelicu za površinu. Da li će ovi sistemi uspeti da vežu Philae za "patkicu", ostaje da se vidi. Pored svega, biće potrebno i dosta sreće da se lander spusti na ravno tlo, da ne sleti na kamenčinu ili upadne u pukotinu i prevrne se.
Ako sve prođe kako treba, Philae će prvo napraviti panoramski snimak okoline, zatim radarom snimiti šta se krije ispod površine, uzeće uzorke sa 30ak cm dubine i testirati ih u maloj laboratoriji koju nosi.
Svi zajedno, kometa 67P/Churyumov–Gerasimenko, Rosetta i Philae će nastaviti da putuju oko Sunca. Po prvi put ćemo imati priliku da iz blizine posmatramo kako se kometa ponaša dok biva zagrejana Sunčevom toplotom, videćemo kako se na njoj otvaraju gejziri koji izbacuju paru, prašinu i led u svemir (moguće je da ovi procesi izbace i lander).
Da li je život na Zemlju stigao sa kometama? Jesu li one bile nosioci kompleksnih organskih jedinjenja, amino kiselina, iz kojih smo nastali i mi? Pratite uživo u ovom SF realitiju:
Webcast
Facebook
Twitter
hashtag: #CometLanding
Images
Evropska kosmička agencija (European Space Agency, ESA), odobrila je i započela je ovaj milijardu eura vredan projekat pre više od 20 godina, 1993.
Zadatak je sve samo ne jednostavan: treba stići kometu koja leti kroz Sunčev sistem brzinom od 100.000 km/h, 500 miliona km od Zemlje, uskladiti brzinu i rotaciju da Rosetta udje u sigurnu orbitu oko komete i onda odrediti dobro, odnosno najmanje opasno mesto za spuštanje lendera. Da dostigne potrebnu brzinu (jer motori mogu da je poguraju samo do 8200km/h), Rosetta je morala da prodje kroz seriju gravitacionih preleta (gravity assisted flybys): Zemlja 2005., potom ponovo 2007., Mars krajem iste godine i još jednom oko Zemlje 2009.
Prvobitni plan je bio da Rosetta bude lansirana 12, januara 2003. i da se sretne, odnosno sustigne kometu 46P/Wirtanen 2011. Međutim, posle eksplozije rakete Arijana prilikom lansiranja komunikacionog satelita u decembru 2002. - misija je odložena, dok se ne otkrije razlog eksplozije. Obzirom da više nije bilo moguće stići kometu 46P/Wirtanen, pronađen je novi kandidat: 67P/Churyumov–Gerasimenko, kometa o kojoj se zapravo, do pre par meseci, znalo veoma malo. Rosetta je konačno lansirana 2. marta 2004.
Na svom putešestviju, Rosetta je proletela i snimila asteroide 2867 Steins (septembra 2008, sa udaljenosti od 250km) i 21 Lutetia (jula 2010. sa udaljenosti od 800km).
Nova meta, udaljena 800 miliona km od Sunca, donela je i nove probleme: Rosettini solarni paneli na ovoj udaljenosti dobijaju samo 4% sunčeve svetlosti u odnosu na onu koja stiže do Zemlje. Jedini način da letelica koja nosi 11 naučnih instrumenata sačuva energiju je - da se hibernira na skoro tri godine. Ipak, deo uredjaja je morao da ostane na napajanju, da se recimo cevke za dovod goriva ne bi smrzle. Pošto tri godine nema nikakvog kontakta sa Rosettom, 8. juna 2011. su je, da bi zadržali stabilnost, zavrteli kao čigru, obezbedjujući da solarni paneli ostanu okrenuti ka Suncu, kako bi održali minimum napajanja. Kad se posle 31 meseca hibernacije i predjenih jos 720 miliona kilometara probudila iz dubokog sna, Rosetta je morala prvo da osmotri svemir oko sebe, da se orijentiše prema zvezdama, izračuna svoju i poziciju Zemlje, a potom da usmeri komunikacionu antenu tačno gde treba i javi se kući. Instrumenti su pokazali da se nalazi 2 miliona km iza komete, čiji je oblik, veličina, masa, gravitacija - nepoznat.
U naredna 4 meseca, svi parametri su morali da se izračunaju, da bi letelica prvo ušla u orbitu, a onda i pokušala da na kometu spusti lander, Philae. 14 jula, posle ukupno 6,5 milijardi kilometara leta, Rosetta je konačno dovoljno blizu da bi mogla da vidi oblik komete i odredi sve potrebne parametre. Iznenadjenje: kometa izgleda kao patkica za kadu, kao dve komete zalepljene jedna za drugu.
Tada, u orbiti 100 km iznad komete, sledio je novi zadatak: pronaći dobro mesto za spuštanje. Obzirom da je gravitacija na 67P 100.000 puta slabija nego na Zemlji, izvesti precizno spuštanje nije ni malo lako. Kada Rosetta "ispali" lander, on će se kretati brzinom od jedva stotinjak metara na sat. Slaba gravitacija komete će ga polako privlačiti i posle desetak sati, trebalo bi da usledi kontakt sa površinom.
Ako se lander imalo odbije od površine, odleteće u svemir. Zato su za Philae razvijeni specijalni amortizeri i svojevrsni šrafovi koji treba da se uvrnu 10ak cm u površinu i osiguraju da lander ostane na mestu. Tako se makar planiralo pre deset godina. Medjutim, sada, kad se stiglo do komete (kao i zahvaljujući podacima sa još nekih misija u proteklih 10 godina), jasno je da površina komete nije ledena kora kako se mislilo, već je u pitanju uglavnom fina prašina i/ili šljunak. Srećom, postoji i backup sistem harpuna, koji bi trebalo da se ukopaju dublje u kometu i usidre letelicu za površinu. Da li će ovi sistemi uspeti da vežu Philae za "patkicu", ostaje da se vidi. Pored svega, biće potrebno i dosta sreće da se lander spusti na ravno tlo, da ne sleti na kamenčinu ili upadne u pukotinu i prevrne se.
Ako sve prođe kako treba, Philae će prvo napraviti panoramski snimak okoline, zatim radarom snimiti šta se krije ispod površine, uzeće uzorke sa 30ak cm dubine i testirati ih u maloj laboratoriji koju nosi.
Svi zajedno, kometa 67P/Churyumov–Gerasimenko, Rosetta i Philae će nastaviti da putuju oko Sunca. Po prvi put ćemo imati priliku da iz blizine posmatramo kako se kometa ponaša dok biva zagrejana Sunčevom toplotom, videćemo kako se na njoj otvaraju gejziri koji izbacuju paru, prašinu i led u svemir (moguće je da ovi procesi izbace i lander).
Da li je život na Zemlju stigao sa kometama? Jesu li one bile nosioci kompleksnih organskih jedinjenja, amino kiselina, iz kojih smo nastali i mi? Pratite uživo u ovom SF realitiju:
Webcast
hashtag: #CometLanding
Images
